Novogodišnja jelka

Doček Nove godine ne predstavlja za moju malenkost nikakav poseban izazov. Štaviše, klonim ga se. Jer su mi dirigovana slavlja principijelno odbojna. A posebno ne podnosim onu vrstu prednovogodišnje euforije kada mnoge firme, preduzeća, agencije, društvene organizacije i tome slično, organizuju tradicionalne koktele kako bi se, uz iće i piće, pred zvanicama pohvalili uspesima koje su ostvarili tokom minulih 365 dana. Zarad toga čovek lako može pasti u napast da poveruje kako smo srećna i berićetna zemlja, država u kojoj sve cveta i bokori se. Kad tamo, međutim, narodne kuhinje rade punom parom. Ono što me posebno nervira u medijskoj prezentaciji tih prigodnih svečanosti, jesu njihovi gosti. To su, po pravilu, uvek ista lica, meni uglavnom savršeno nepoznata, koja će samo pod pretnjom smrtne kazne propustiti neki koktel da na njemu prošetaju svoje nove krpice. Sve nešto sumnjam da se dotična, ničim izazvana, tzv. društvena krema, zapravo prehranjuje jurcajući sa prijema na prijem. Pa su, je li, ova prednovogodišnja okupljanja po svemu najveći, ako ne i jedini uspeh njihovih organizatora, te naše neformalne (nevladine?) vojske spasa. No, bilo kako bilo, ovi dani pred Novu godinu postavljaju pred svakog novinskog skribenta težak zadatak da za svečani broj svojih novina sroče štivo o godini koju ćemo, uz prskalice, podgrejanu sarmu i hladnu prasetinu, ostaviti iza sebe kao što se ostavlja sve što je nepovratno prošlo. A naročito život. Pošto se od takvog zadatka ne može pobeći, mogu da konstatujem kako je 2007. godina bila, bar što se mene tiče, uspešna. Nakon što sam više meseci proveo vezan za kuću (iz razloga koji su čitaocu irelevantni), to jest prohodavši iznova, vratio sam se uzavrelom mnoštvu ove metropole, a i šire. Obično bih kupio gomilu novina ili kakvu knjigu (dakle, pismen sam), zaseo u neki kafić na prometnom mestu i, posle pročitanih nekoliko redaka, posvetio se posmatranju prolaznika koji su žurno, ili nehajno, promicali s onu stranu izloga. Ta inače beznačajna aktivnost ispunjavala me je zadovoljstvom. Naročito otud jer sam siguran da me niko od njih neće zapitati gde sam bio proteklih meseci. Da se suviše ne zavaravamo, ovo osećanje ispunjenosti povratkom u životnu svakodnevicu je nešto lično, odveć lično. Ali, kako stoji stvar na opštem planu, kakva je 2007. godina bila u globalu? Teško mi je da precizno odgovorim na to neugodno pitanje. Katkada mi se učini da je, tokom minulih dvanaest meseci, postignut izvestan napredak. Dobili smo koalicionu vladu, primakli smo se za pedalj članstvu u onoj Uniji, radnje su pune inostrane (firmirane) robe (i domaće, ali u manjoj meri), svakog dana se otvori neki novi ugostiteljski objekat, sarađujemo sa Hagom... Sve to, avaj, ima i svoju drugu stranu: zemljom iz potaje vladaju tajkuni (doduše, uz prećutnu saglasnost vlasti), mnoge privatizacije su i dalje sumnjive, nezaposlenost je iz nedelje u nedelju sve veća, štrajkovi se množe, zatvori postaju tesni da bi primili članove raznih mafija, od stečajne do fudbalske, dok novinske crne hronike vrve vestima o ubistvima, kako u krugu porodice, tako i među poslovnim prijateljima iz sive zone. U predgrađu Beograda otkrivena je fabrika sintetičke droge, najveća u ovom delu sveta, ali je, u nekom provincijskom gradu, neki nesrećnik provalio u crkvu da bi odatle odneo 1.000 dinara. Pitam se da li je za te pare kupio deci hleb i jogurt ili je sebe častio sa nekoliko boca zidarskog piva. Sve u svemu, ljepljiva smjesa upitnika (Krleža). Pa ti onda budi pametan! Ovoj neprijatnoj situaciji doprinosi činjenica da su za 20. januar, na Svetog Jovana, raspisani predsednički izbori. Nije prvi put da se u nas izbori održavaju u vreme praznika, krsnih slava i novogodišnjih dočeka. Kao i obično, to u svest ovdašnjeg građanina unosi dodatnu pometnju. Budući da lideri i političke stranke koje će overiti svoj rejting na tim predsedničkim izborima opisu naše sudbine prilaze sa ekstremno suprotnih pozicija. Jedni tvrde da svakim danom napredujemo sve više u svakom pogledu, što je dokaz kako je demokratija ovde zaživela. Još samo da uđemo u Evropu i NATO, pa da zadenemo perušku za šešir, a da oni ostanu na vlasti. Drugi su skloniji konstataciji kako smo dibiduz propali, kako sve više ljudi nema šta da jede, a o njihovim bušnim cipelama već i da ne govorimo, te da je promena neophodna, to jest da na vlast dođu oni koji se protiv režima bore sedamnaest godina, zaboravljajući pri tom da su bar četiri od tih sedamnaest godina delili vlast. Šta da se radi, predizborne kampanje su takve, ekstremne: tobože su fer da bi bile stvarno prljave. Dodatnu nevolju u čitav taj koloplet unosi situacija oko statusa Kosova. Svi se formalno slažu kako Kosovo mora ostati unutar međunarodno priznatih srpskih granica, ali ima onih koji će, ukoliko do toga dođe, nevoljno, uz gunđanje, prihvatiti samoproglašenje nezavisnosti južne pokrajine zarad imperativnog cilja glede evroatlantskih integracija. Otud se, hteli to naši političari ili ne, ovo sudbinsko pitanje univerzalizuje do poslovičnog biti il’ ne biti, to jest u raspravu oko opredeljenja za ovaj ili onaj sistem vrednosti. Na prizemnom, vulgarnom nivou, to je dilema hoće li Srbija postati ruska gubernija ili će se opredeliti za zapadnjačku demokratiju. Na složenijem, ideološkom planu, to deluje još gore. Ovih dana članica jedne (šifrovane) stranke na svojoj godišnjoj konvenciji to je jezgrovito formulisala tvrdnjom kako se moramo odupreti onima koji tvrde da nam sve zlo dolazi sa Zapada, a svako dobro sa Istoka, jer je, misli ona, upravo suprotno; to jest, da je Zapad dobar, a Istok zao. To je njeno mišljenje. U kome nikako nije usamljena. Kao što nisu usamljeni oni koji tvrde suprotno. Možda su (delimično) u pravu jedni, a možda su (takođe delimično) u pravu oni drugi. Videćemo šta će na kraju ispasti. No, ono što zabrinjava, jeste manihejska odlučnost u zastupanju sopstvene pozicije. A to je, u opštem smislu, trijumf jednoumlja. Ili dve vrste jednoumlja. Wihovi predznaci, u tom kontekstu, gube svaki značaj. Nema boljeg dokaza da je 6. oktobar još daleko. Srećan vam Novi 5. oktobar!