Čovek koji drži reč

Američki “Tajm” rizikovao je ove godine da navuče na sebe bes čitave zapadne štampe proglasivši Vladimira Putina za ličnost godine. I pokazao još jednom da Putina neko može da voli ili ne voli, ali da ga svi moraju uvažavati. Kako se dogodilo da se oko jednoga slože svi – i ruski narod, koji mu daje podršku dosad neviđenu u svetu (rejting između 70 i 80 procenata), i Zapad, koji ga ne voli, možda ga se i plaši, ali ne može da mu ne prizna značaj koji ima u svetskoj politici? Danas, posle gotovo osam godina koje je proveo u Kremlju, sve izgleda prilično jasno. Za Rusiju, Putin je obrazac dobrog domaćina. On vodi računa o tome da starica u nekom dalekom selu ima vodu – svojevremeno je odbio da potpiše ukaz o postavljanju gubernatora dok ovaj ne reši problem vode u jednom selu; da druga starica, koja redovno obilazi grobove izginulih u ratu, dobije automobil kako bi mogla da nastavi da se time bavi i dalje, s obzirom na to da joj zbog godina pešačenje sve teže pada. I još joj je sam dovezao automobil pred kuću! On vodi računa o tome da čestita rođendan svakom ko iole nešto znači u ruskom društvu, nije mu teško da ode kod Solženjicina i lično mu preda orden, a svi oni koji su ikad dobili priliku da se požale Putinu na neki problem, mogu biti sigurni da će taj problem biti rešen u najkraćem roku – bilo da je u pitanju gasifikacija sela ili povećanje penzije... Svom imidžu hladnog, odlučnog i odgovornog državnika, ove godine je dodao i notu opuštenosti običnog čoveka – javnost je mogla da ga vidi kako lovi ribu, jaše konja, pa čak i kako igra čardaš s mladom Mađaricom. Demagogija, reći će mnogi. Tačno, ali pomaže. Pogotovu što tu demagogiju prate i ozbiljne akcije i rad, kako je on sam nedavno rekao, “od jutra do sutra, kao tegleća marva”, i spremnost da rizikuje, da uloži svoj autoritet onda kada je to potrebno. To je pokazao i kada je otišao da se lično izbori za pravo Rusije da organizuje Olimpijske igre u Sočiju. Putin je time još jednom demonstrirao samouverenost i sigurnost kakva se danas retko može videti. Malo koji državnik bi se usudio da obećanja vezana za organizaciju završi rečenicom: “Ja vam to garantujem.” Kakvo bi to poniženje bilo za Putina da njegova garancija nije bila prihvaćena, što se lako moglo dogoditi s obzirom na to da je izgovorena u poslednjoj godini njegovog drugog mandata. Ali Putin je to izgovorio, a članovi Olimpijskog komiteta su baš na to reagovali i presudili u korist Rusije. Činjenica da je dobila Olimpijadu, za Rusiju je postala odlična reklama u svetu koji još nije navikao da je vidi jaku, stabilnu i uspešnu. Isto važi i za nedavne parlamentarne izbore. Svestan da će mu samo ustavna većina u parlamentu omogućiti da realizuje svoje planove, Putin je založio svoj autoritet stajući iza Jedinstvene Rusije, koja kao “činovnička partija” često izaziva otpor u narodu. Koliko je samo papira potrošeno da se dokaže kako je time mnogo rizikovao, kako će mu rejting drastično pasti, kako ga više neće uvažavati... A on je otvoreno objasnio da Jedinstvena Rusija nije idealna, da ima mnogo karijerista, ali da je to najbolje što Rusija danas ima, i izborio se za pravo da i dalje “radi kao konj” (iz intervjua “Tajmu”) dok konačno Rusija ne postane onakva kakva treba da bude – bogata demokratska, evropska država. Rezultate takvog Putinovog stava ruski narod osetio je na svojoj koži – u odnosu na period od pre osam godina, kad je on došao na vlast, Rusija se promenila toliko da se ne može prepoznati. Ona danas po obimu bruto nacionalnog dohotka ulazi u deset prvih zemalja sveta. Državne rezerve do kraja godine biće veće od 470 milijardi dolara, što se dosad nikad nije desilo. Ispred nje su samo Kina (1.434 milijarde) i Japan (945 milijardi). Može se, naravno, reći da je to zbog visokih cena nafte. Ali, taj novac je mogao biti potrošen, podeljen oligarsima ili činovnicima, ili prosto opljačkan onako kako se to činilo ranije. Rusija danas ima prepun Stabilizacioni fond, Inovacioni fond, Fond budućih pokolenja. To je osiguranje da, ukoliko cene nafte padnu, neće ostati na prosjačkom štapu. Ono što Putin nije uspeo da završi, to je da ekonomiju diversifikuje, da razvije brojne grane koje Rusija, zahvaljujući ogromnim bogatstvima, može i mora da razvija. I zato je, opet kao dobar domaćin, odlučio da ostane i čitav program razvoja Rusije u sledećoj deceniji, koji je vrlo detaljno i jasno obrazložio prilikom svog poslednjeg obraćanja naciji u leto 2007 – sprovede lično. Prioriteti će biti proizvodnja hrane, poboljšanje standarda svih građana i dalje smanjenje broja siromašnih. Činjenica da mu zakon ne dozvoljava da projektom upravlja s najvišeg mesta u zemlji, nije ga demoralisala. Odlučio je da se odrekne predsedničke (sve)moći i sa mesta premijera, dakle izvršioca, završi posao. Nije iskoristio nijednu od brojnih varijanti da ostane na vlasti. I to izaziva poštovanje kod običnog čoveka. Jer, nije isto sedeti u Kremlju, izdavati naređenja, i deliti packe pred TV kamerama ako se ona ne izvrše, i krenuti po ruskim zabitima i brinuti da u sva sela stigne gas ili topla voda, da svi dobiju stanove, da se saniraju posledice svakodnevnih što vremenskih, što tehnoloških nepogoda, da se kasarne pretvore u moderna mesta kakva dolikuju velikoj Rusiji... I o svemu tome jednom nedeljno podnositi izveštaj onome ko je do juče morao bespogovorno da sluša. Pogotovu kad se zna da je bilo sasvim jednostavno, s poverenjem naroda koje ima, ostati u Kremlju još četiri, osam ili ko zna koliko godina. Ali, Putin je održao reč datu pre osam godina, kad je polagao predsedničku zakletvu – da će poštovati Ustav. A čovek koji drži reč je zaista retkost u savremenoj politici. „Narod ne smemo da varamo, poverenje ne smemo da prokockamo...”, ponavlja on svakodnevno. Drugo obećanje je bilo da će raditi u korist Rusije, da će učiniti sve što od njega zavisi da Rusija postane moderna, stabilna evropska država, i to će nastaviti da radi. Tako Putinove postupke tumači i doživljava običan čovek i zato je spreman da glasa za njega ili za bilo koga ako ga on predloži. A analitičare sve to zbunjuje. Čak i oni koji zaista smatraju predloženu varijantu (Medvedev predsednik, Putin premijer) idealnom, teško da mogu da zamisle kako će to funkcionisati. Pa ni sam Medvedev, očigledno, još nije u svojoj glavi s tim raščistio. Govoreći o svojim planovima za budućnost, rekao je da će “to rešavati vlada”, da bi se odmah zatim trgao i dodao “doduše, to je sada ingerencija predsednika”. A ingerencije se, tvrdi Putin, uopšte neće menjati. NIN je u više navrata pisao o tome šta je sve Putin uradio za osam godina, pa ćemo ovog puta, da bismo obrazložili “zapadni pogled na Putina”, citirati obrazloženje američkog “Tajma” koji ga je proglasio za čoveka godine. Putinovo vreme nazvano je “vremenom preporoda i stabilnosti Rusije”. Kada je Putin postao predsednik 2000. godine, kaže se u redakcijskom komentaru, “Rusija se skoro pretvorila u ‘nepostojeću državu’. S upornošću i neustrašivošću, s jasnim shvatanjem toga kakva treba da izgleda matuška Rusija, i osećanjem da on ovaploćuje njen duh, Putin je vratio svoju zemlju na kartu sveta”. Istina, oni naglašavaju da Putin “nije dobar momak, ali je uradio neverovatne stvari. On je novi car Rusije i opasan je zato što ne vodi računa o građanskim slobodama, ne brine ga sloboda govora; on se brine o stabilnosti. Ali je upravo stabilnost to što je zaista neophodno Rusiji, i zato ga Rusi obožavaju.” I tu nije ništa sporno, iako su se na “Tajm” odmah posle toga obrušili brojni zapadni mediji, dokazujući kako Putin nije zaslužio takvu titulu. Vrhunac je bio kad je “Gardijan”, pozivajući se na jednog moskovskog analitičara, “dokazao” da Putin ima 40 milijardi dolara na of-šor računima u inostranstvu. Zanimljivo je da Stanislav Belkovski, nekada veoma dobar prijatelj Berezovskog, svoje tvrdnje dokazuje argumentima kao što su “priča se”, “pa to svako zna”, i slično. Nijedne činjenice, nijednog podatka, samo ogoljena propaganda na koju se, bar u Rusiji, niko nije “upecao”. Neke manje tiražne novine su objavile i intervju sa Belkovskim tražeći da preciznije objasni svoje tvrdnje, ali su dobile isti odgovor kao i “Gardijan”. “Nemam nikakve dokaze, ali svi to znaju.” Ipak, iako osnovni akcenat u objašnjenju svoje odluke da Putina izabere za ličnost godine “Tajm” stavlja na stabilnost Rusije, moramo reći da se uticaj Putina u ovoj godini nije ograničio samo na to. Štaviše, on se uopšte nije ograničio na Rusiju. Upravo je ove godine Vladimir Putin preduzeo pravu političku ofanzivu za vraćanje Rusije na svetsku političku scenu. To je i bio razlog što su mnogi poverovali da on to priprema teren da ostane u predsedničkoj fotelji i u trećem mandatu. I, mada je ta tema svakodnevno bila na dnevnom redu – što onih koji su to želeli, što onih koji su mu poručivali “prestanite već jednom da nas pravite ludim i izmišljate načine kako da zauvek ostanete na vlasti”, on se zapravo trudio da donese smernice buduće politike Rusije kao evropske po kulturi i svetske po uticaju. Najvažniji događaj zbio se u Minhenu. Tamo je prvi put direktno i otvoreno optužio SAD za pokušaj da vladaju svetom, NATO da provocira Rusiju, a OEBS da se pretvara u “vulgarni instrument koji opslužuje interese jedne ili grupe država”. Objasnio je da jedna zemlja nema pravo da nameće svoju volju ostalima. Da je u savremenim uslovima svetska stabilnost moguća samo ako svi vode svoju politiku vodeći računa i o interesima drugih. Time je, zapravo, metafore iz ranijih govora konkretizovao i preveo na svakodnevni govor – umesto prošlogodišnjeg: “drug vuk ujeda i ni na šta se ne obazire”, sada je precizirao: “Sjedinjene Države su prekoračile svoje nacionalne granice u svim oblastima – i u ekonomiji, i u politici, i u humanitarnoj sferi.” Predsednik Rusije je svojim zapadnim partnerima jasno stavio do znanja da Rusija više nema nameru da svoj strateški potencijal smanjuje. Pre Minhena, Putin je vodio kompromisnu politiku koja je uvažavala stavove Zapada. Tako su zatvorene baze na Kubi i u Vijetnamu, Rusija je prva podržala Ameriku 11. septembra, pomogla joj kad je ova krenula da oružjem rešava probleme u Avganistanu... Ali, Zapad to nije umeo da ceni. „Americi nisu potrebni prijatelji. Woj su potrebni samo vazali kojima može da komanduje.” A Rusija ne spada u takve. Posle Minhena, strateška avijacija Rusije obnovila je svoje patroliranje, flota je krenula u prvi daleki pohod posle dugo godina. Odlučnost je potvrđena i vrlo čvrstim stavom o Kosovu, Iranu, Severnoj Koreji... I sve to je ponovljeno svaki put kada se za to pružila prilika. Poslednji put u nedavnom intervjuu “Tajmu”: “Mi se ne mešamo u vaše unutrašnje stvari. Zašto vi mislite da imate pravo da se mešate u naše? U tome je osnovni problem naših odnosa. Poslednjih godina nam govore: ‘Mi vas čekamo, mi želimo da vas primimo u našu porodicu, u našu civilizovanu zapadnu porodicu.’ Ali, kao prvo, otkud vi znate da je vaša civilizacija najbolja? Postoje mnogo starije civilizacije od američke. A, kao drugo, stavljaju nam do znanja: ’Mi smo spremni da vas primimo, ali imajte u vidu da je naša porodica patrijarhalna, i mi smo ovde stariji, a vi morate da nas slušate.’ Tako se ne mogu graditi odnosi u savremenom svetu.” Želja da se Rusija vrati na svetsku scenu odredila je i unutrašnju politiku Rusije, pa čak i budućeg predsednika. Da nije želeo da svet prihvati Rusiju, mogao je da ostane u Kremlju, mogao je da izabere i nekog drugog; Ivanova, na primer, koji se doživljava kao pristalica čvrste ruke. Ali, on je odlučio da ode. Pripremajući se da preda vlast, Putin se pozabavio učvršćivanjem ekonomske pozicije Rusije na svetskom tržištu. Veoma su ubrzani procesi stvaranja ili konsolidacije strateških aktiva u svim oblastima. Letos je doneo odluku o stvaranju Ujedinjene korporacije u avio - industriji, kao i Ujedinjene korporacije brodogradnje. Ove jeseni pojavili su se „Rostehnologije” i „Rosatom”. Svakog trenutka treba da se pojavi i korporacija koja će se baviti obojenom metalurgijom... Odlazeći, Putin čini sve da se sačuva kontrola nad rezervama države. On namerava da taj novac koristi za razvoj ekonomije. I, svestan da, kako sam kaže, „država nije najbolji gospodar”..., obećava da je to rešenje privremeno, u budućnosti će sve veću ulogu imati tržište. Na datoj etapi se bez države ne može, jer biznis nije u stanju da obezbedi neophodnu koncentraciju resursa i investicionih tokova. Konvertibilna rublja, sopstvena berza sirovina, brzi razvoj tržišta akcija – sve što je nekad izgledalo nemoguće, danas su planovi za blisku budućnost Rusije. Tako se može konstatovati da je, uprkos prognozama pojedinih poznavalaca „špijunske psihologije” Vladimira Putina, on pošteno ispunio obećanje da neće menjati Ustav i da neće biti doživotni predsednik Rusije. Analitičarima danas ne ostaje ništa drugo do da poveruju i u njegovo drugo obećanje – da će postati premijer „bez preraspodele punomoćja između predsednika i premijera”. Putin, naravno, neće biti „tehnički premijer”, kako se obično govorilo za Fratkova. Zato mu je bilo potrebno da se uveri, ali i da svima stavi do znanja, da ga je na to mesto izabrao narod takoreći referendumom. Kako će se održavati ravnoteža između predsedničke (apsolutne) i premijerske (izvršne) vlasti, to je pitanje prakse. Teško je zamisliti da bi Medvedev, čak i na kraju svog mandata, mogao da ima podršku kakvu danas ima Putin. Ali kao očigledno, vešt političar, mogao bi da crpe snagu i autoritet upravo iz Putinove podrške. I to, izgleda, Putin želi – da ga je ostavio da se sam snalazi, doveo bi ga u situaciju da godinama gradi svoj autoritet. A posle Putina svaki kandidat je slab. Umesto toga, vezao je njegovu sudbinu za sebe, dajući na taj način garancije svojim pristalicama da će sve biti kao i ranije, i, naravno, preuzimajući rizik da ukoliko nešto ne funkcioniše kako se očekuje, bude s pravom proglašen krivim. Qudi koji su radili s Medvedevom navode da je veoma organizovan, da ume nestandardno da misli, siguran je u sebe, pošten, otvoren za nove ideje. Ističe se i sličnost s Putinom – studirali su na istom univerzitetu, puni su energije, snage... Nedavno obraćanje predsedničkog kandidata naciji samo je potvrdilo tu sličnost – stav, čvrstina, ritam i melodija njegovog govora i, što je još važnije, sadržaj, neobično su podsećali na Putina. Pogotovu ideološki deo, koji je bukvalno, samo drugim rečima, ponavljao Putinu tezu: „Nas ne vaspitavaju kao đačiće. Nas poštuju i računaju na nas. Rusija je postala jača.” Obrni-okreni, kakva će Rusija biti u narednom periodu, zavisi opet od Putina. Ali samo na početku. A dokle, sada je teško odrediti. Danas je Medvedev još uvek nesiguran, trudi se da u svakom trenutku izrazi poštovanje i odanost Putinu, ali, ranije ili kasnije, on će poželeti da koristi sve one atribute vlasti koje mu zakon daje. Tek tada će doći do prave predaje vlasti. A sve ono što će se dotle događati, novo je ulaganje u stabilnost Rusije.