Šta bi Lenjin mogao bez miliona maraka nemačkog cara

Najbolje skrivana tajna Prvog svetskog rata završena je farsom 4. novembra 1918. Po nalogu sa najvišeg mesta, berlinski policajci su prokrijumčarili i ubacili revolucionarne letke u torbu sovjetske diplomatske pošiljke. Kad je kurir na peronu stanice u Fridrihštrase hteo da sve diplomatske utenzilije prebaci liftom, torba je pukla. Čitava poplava propagandnog materijala i letaka sa napisima “Ubijte junkere” prekrila je stanicu. Ambasador iz Moskve Adolf Abramovič Jofe bez oklevanja protestuje u Ministarstvu spoljnih poslova zbog inscenirane provokacije. Ministarstvo odgovara hladno i nalaže da Jofe i diplomate napuste Nemačku, najkasnije do sledeće večeri. Po rečima Jofinog saradnika, Rusi ovo doživljavaju kao “grom iz vedra neba”. Dva dana posle, zgrada rezidencija Ruske Socijalističke Federativne Republike (RSFR), prethodnice Sovjetskog Saveza, u ulici Unter den Linden zatvara vrata. Prekid diplomatskih odnosa nije iznenadio svetsku javnost. Od Oktobarske revolucije u prethodnoj, 1917. godini, Rusijom vlada Vladimir Iljič Uljanov. Radikalni partijski vođa boljševika ne ostavlja mesta sumnji da teži kao svetskoj revoluciji, što znači i svrgavanju s trona nemačkog kajzera Vilhelma II. Krišom, jer to je znala samo šačica posvećenih, prekinuta je najjedinstvenija interesna veza XX veka: između ruskih revolucionara okupljenih oko Lenjina i nemačkih imperijalista oko Vilhelma II, iz kuće Hoencolerna. Bila je to zavera ideološki smrtnih neprijatelja, vođena lukavstvom i intrigantnom rafiniranošću. Zaverenici su pisali svetsku istoriju, ali bez pomoći Vilhelma II, Lenjin ne bi pre 90 godina izveo Oktobarsku revoluciju. Još nešto, bez nemačke podrške, Lenjinovi boljševici ne bi preživeli prvu odlučujuću godinu na vlasti. Verovatno nikad ne bi nastao Sovjetski Savez, ne bi bilo uspona komunizma, a ni miliona mrtvih i oplakivanih iz Gulaga. Sve u svemu, neprirodna nemačko-ruska alijansa protiv zajedničkog neprijatelja, bila je po meri prastare devize realne politike: neprijatelj moga neprijatelja moj je prijatelj. Da je Nemačka preispitala svoje, većma, sulude ratne ciljeve na Istoku, Lenjinove usluge joj ne bi bile potrebne. Međutim, nemački Rajh je ušao u konspiraciju sa predvodnikom boljševika, a protiv cara Nikolaja II, saveznika Francuske i Velike Britanije. U svakom slučaju, Romanov je bio protiv mira sa Nemačkom, kao pobednicom rata, isto kao i protiv boljševičkog i Lenjinovog preuzimanja vlasti u zemlji. Berlin je četiri duge godine podržavao boljševike i druge revolucionare u Rusiji - markama, municijom i oružjem. Najmanje 26 miliona maraka, vrednosti današnjih 75 miliona evra, isplatilo je u tu svrhu nemačko Ministarstvo spoljnih poslova do kraja 1917. Kad je car Nikolaj II, posle Februarske revolucije 1917. najzad pao, Lenjin je sedeo i švajcarskom egzilu. Nemačke vlasti su mu omogućile povratak u Rusiju usred rata. “Lenjin je srećno stigao kući. Radi, u potpunosti, po željama”, telegrafisao je 17. aprila 1917. rukovodilac nemačke obaveštajne službe iz Stokholma Generalštabu u Berlinu. Pola godine kasnije, Lenjin je posle Oktobarske revolucije osvojio vlast, takođe uz pomoć Nemaca. Odmah potom, novostvorena sovjetska država sklopila je mir sa kajzerovim Rajhom, čime je zamro Istočni front i otvorena vrata ogromnom uticaju Nemačke u istočnoj Evropi. Misija je završena. Vilhelm II je sanjao čak i o nekoj “vrsti savezništva” i “prijateljskih odnosa” sa Rusima, koji bi bili upereni prema Zapadu, nešto slično onome što su dve decenije kasnije napravili Hitler i Josif Visarionovič Staljin. A da su jedni druge, u stvari, najviše želeli da vide na vešalima, nisu zaboravljali nikad, uprkos svim dogovorima. Kao posledica, događali su se očigledni paradoksi: Lenjin sponzorisan kajzerovim novcem pomagao je nemačkim drugovima u pripremama za revoluciju, kojom bi bio svrgnut sam kajzer. S druge strane, Vilhelm II je u ruskom građanskom ratu podržavao ne samo boljševike već i njihove neprijatelje. Danas je u svetskoj istoriji skoro sasvim zaboravljena veza srpa, čekića i krune, iako je proteklih decenija publikovano više izvanrednih studija na tu temu. Čak i danas, posle toliko godina utrošenih na izučavanje nemačko–ruskih odnosa tokom Prvog svetskog rata, ima otvorenih pitanja, naročito o razmerama nemačke podrške boljševicima. U Ministarstvu spoljnih poslova uništeni su računi i potvrde o izdatom novcu, te se mnogo toga potvrđuje preko indicija. Zbog potrebnih dokaza, moralo se istraživati na neobičnim mestima. Pregledani su dokumenti u švedskim službama bezbednosti, u Švajcarskoj i Velikoj Britaniji, papiri pruske policije, zabeleške u Ministarstvu spoljnjih poslova Nemačke, ruske arhive i izvodi švajcarskih banaka. Dobijeni detalji omogućili su osvetljavanje sveta senki u kome su se kretale diplomate Rajha “secujući” na revoluciju u Rusiji. Sve je počelo izbijanjem Prvog svetskog rata u leto 1914. Iako su kajzer Vilhelm II i car Nikolaj II bili rođaci, njihove države pripadale su različitim blokovima: na jednoj strani centralne sile - Austro-Ugarska i Nemačka, a na drugoj Antanta - republikanska Francuska, ustavna monarhija Velika Britanija i autokratska Rusija – neobičan savez, održavan jedino zajedničkim strahom od nemačke hegemonije u Evropi. Vrlo brzo bilo je jasno da će se tok sukoba razlikovati od svih dotadašnjih. Milioni vojnika udarili su jedni na druge, a generali su prvi put iskoristili kompletnu industrijsku moć zemalja da bi uništili neprijatelje, čime je nestala klasična razdvojenost fronta od pozadine. Nikakvo čudo što strategija nije uništavanje neprijatelja u rovovima, nego njegovo slabljenje, daleko iza. Primena “svih sredstava prikladnih za uništavanje neprijatelja” postala je dužnost, zabeležio je načelnik nemačkog generalštaba Helmut fon Moltke. Nemačko Ministarstvo finansija izdvojilo je stotine miliona maraka da bi se Marokanci, Indijci i drugi digli protiv kolonijalnih sila Francuske i Velike Britanije – a to isto radilo se u Parizu i Londonu, kako bi se izazvali nemiri u Habzburškoj monarhiji i Otomanskoj imperiji. Zaostalo Rusko carstvo je zgodno za “razaranje neprijateljske zemlje iznutra”, pisao je kancelar Teobald Betman Holveg. Gladni seljaci su huškani i podsticani na revoluciju. U ruskim gradovima se živelo tako bedno da je i ondašnji prelaz na 79-časovnu radnu nedelju doživljavan kao značajan napredak. Zbog toga se 1905. i dogodila revolucija koju je car ugušio u krvi. Među stotinama nacionalnosti i etničkih grupa mnogoljudnog carstva ključalo je. Poljaci, Ukrajinci, Estonci, Finci i ostale nacionalne manjine sanjale su sopstvene države, što je Nemcima i te kako odgovaralo. Vilhelm II je sledio “strategiju narandžine kore”: ivična i neruska područja trebalo je odvajati od centralne Rusije, kao kad se ljušti narandža. Želeo je da novonastale države stavi pod starateljstvo, što je bio korak ka postajanju svetske sile. Novac je odlazio na mnogobrojne pilot-avanture, koje su postale jasne posle izbijanja rata. Protivnici carstva i Nikolaja II hvalili su se i nudili da izazovu pobunu u Crnomorskoj floti, ustanak u Ukrajini i socijalne nemire širom Carevine. Bio je to lukrativan posao za razne hvalisavce. Da bi se izazvala “opšta revolucija u Rusiji”, ondašnje nemačko Ministarstvo finansija je septembra 1914. ljudima od velikog uticaja isplatilo 500.00 maraka u zlatu. Još dva miliona u gotovini trebalo je da bude isplaćeno po dizanju ustanka. Ni danas nije poznato ko je primio novac. Premije su rasle; nemačke diplomate i tajne službe nudili su milione za dizanje ustanka samo u jednoj jedinoj carskoj guberniji. Kajzeru i kompaniji je postalo prilično gusto: generali NJegovog veličanstva pošli su od toga da će na Zapadu u “blickrigu” izvojevati pobedu čime bi sebe poštedeli ratovanja na dva fronta. Kad je izostao trijumf nad Francuskom, kajzer i generali pokušali su da nemirima oslabe Nikolaja II. Međutim, rušenje cara nije bilo na programu. U jesen 1914. revolucionarnim stratezima iz Nemačke zapao je za oko profesionalni revolucionar i advokat Lenjin. Oniži čovek, crvenkaste kose, koja je na njegovoj glavi bila kao venac, živeo je od početka XX veka skoro isključivo u egzilu, na Zapadu. Po izbijanju rata 1914. preselio se iz Beča u Bern, u Švajcarsku. Lenjin, obrazovani u oštroumni marksista, stajao je na čelu levičarsko-radikalne frakcije, koja je sebe, uprkos malobrojnosti, nazivala boljševicima (većina). Oni su u ruskom parlamentu, zapravo, imali nekolicinu poslanika, što Lenjinu nije smetalo. On nije želeo vlast i moć pobedom na izborima, već revolucijom. To što je tom cilju podredio sve, učinilo ga je privlačnim za Nemce. Pre svega, suprotno mnogim socijalistima, Lenjin nije bio inficiran zanosom nacionalizma koji je 1914. zahvatio sve učesnike rata. On je sanjao o porazu Romanovih. Posle pada Nikolaja II, automatski bi došlo do pokretanja svetske revolucije. Ništa manje od toga nije ga zanimalo. Pažnju na Lenjina Nemcima je skrenuo Aleksandar Keskila, nekadašnji boljševik iz Estonije i jedan od mnogobrojnih iz sive zone između revolucionarne Rusije i Nemačke. Keskila se ponudio nemačkom poslanstvu u Bernu i kao propagator za kajzerovu stvar. Nadao se da će se Nemačka založiti za pripajanje Estonije Švedskoj. U proceni Lenjina, Keskila se kolebao. Katkad je žalio što ovaj čini suviše malo za stvar revolucije. U drugim prilikama bi grmeo o “potrebi neizostavnog prilaženja Lenjinovom pravcu u Rusiji” i ubeđivao nemačke diplomate da “boljševici uživaju u Moskvi i Petrogradu najveći ugled”. Lenjin je “bez osećanja savesti i raspolaže najbrutalnijom i najbezobzirnijom energijom”. Kada je Keskila shvatio da Nemci slede sopstvene interese na Baltiku, promenio je stranu i prišao Antanti, upozoravajući na Lenjina istim argumentima, što proizlazi iz nekih dosad nepoznatih britanskih akata. Za usluge Nemcima, Keskila je primio 25.000 maraka, od čega je samo manji deo dospeo do boljševika. Prost je razlog što Keskila nije uspeo da ubedi Berlin u potrebu podrške Lenjinu - bar kako pokazuju nemački dokumenti. Keskila je uprkos boljševičkoj prošlosti bio teoretičar. Za logistiku revoluciji u Rusiji, Nemcima je bio potreban ekspert drugačijeg kalibra. I, u januaru 1915. imali su čoveka pred sobom: Aleksandar Heljfand, jedan od najznačajnijih političkih avanturista XX stoleća. Čovek ogromne glave i tela kao skulptura Mikelanđelovskog roba, sa nešto kraćim nogama (biograf Vinfred Šarlau) živeo je od početka rata kao dobrostojeći trgovac u Konstantinopolju, koji je, očigledno, postao bogat pomažući u pripremama za rat tiranskoj Otomanskoj imperiji. Sultan je zahvaljujući njemu 1914. stao na stranu centralnih sila. Heljfandova prošlost je govorila o revolucionarnim kvalitetima salonskog socijaliste. Kao mladić, ovaj Jevrejin rođen 1876. u blizini Minska, posvetio se obaranju ondašnjeg cara, jer je režim ugnjetavao ljude Mojsijeve vere. Sa marksizmom se upoznao u Švajcarskoj, gde je studirao kao i mnogi ruski opozicionari njegove generacije. Tokom 1891. preselio se u Nemačku i priključio Socijaldemokratskoj partiji (SPD) kojoj su se divili socijalisti širom sveta – lingua franca revolucionara tog vremena bio je nemački jezik. Uskoro je Heljfand skrenuo na sebe pažnju radikalnim člancima zbog kojih je izišao na glas kao drugi Karl Marks. U ironičnoj aluziji na očiglednu telesni i nedostatak visine nazvan je “Parvus” (“Mali”). Početkom XX veka u Minhenu je sreo Lenjina koji je od njega bio mlađi tri godine. Lenjin je u Heljfandovom stanu upoznao Rozu Luksemburg, Heljfandovu prijateljicu sa studija. U tom stanu je povremeno radila i štamparija u kojoj je štampan Lenjinov partijski list. Ali, vizija organizovane partije sa profesionalnim revolucionarima koji bi raspolagali jedino ideološki jasnim opredeljenjem, Heljfandu je celog života bila strana. On je radije delao sa Lavom Bronštajnom, čije je boračko ime bilo Trocki - iz Hersona u današnjoj Ukrajini, i svi su znali da je genijalni organizator i kasniji otac pobede boljševika u građanskom ratu. Od Heljfanda je Trocki naučio da proletersko osvajanje vlasti nije nikakav “astronomski cilj”, već “praktičan zadatak našeg vremena”. Kad je 1905. u Rusiji izbila revolucija, obojica su pohitala u otadžbinu; Trocki je stao na čelo Petrogradskog sovjeta, a Heljfand preuzeo deo petrogradske štampe. Želeo je da ruskom proletarijatu “otvori put kojim bi se njihova revolucionarna energija prenela do proletarijata na Zapadu”. U to doba, gigantska Rusija imala je samo dva miliona industrijskih radnika. Posle sloma revolucije, obojica su zatočeni u tvrđavi Petra i Pavla u Petrogradu. Heljfand je deportovan u Sibir, ali je uspeo da pobegne i stigne u Nemačku, u zimu 1906/1907. U SPD-u Heljfand nije imao mnogo prijatelja. Nemačkim drugovima su smetala njegova radikalna gledišta, slabost prema ženama i bezobzirnost prema sopstvenoj deci kojoj je uskratio alimentaciju. Kad mu je pisac Maksim Gorki na partijskom skupu prebacio proneveru, Heljfand je napustio Nemačku i preselio se u Konstantinopolj. “Tamo će na samom izvoru studirati poligamiju”, izrugivali su se partijski drugovi. Za boravka na Bosforu, njegova mržnja prema carskoj Rusiji je bila veća od svega. Iako je u Nemačkoj bio persona non grata, na samom početku rata stao je na stranu centralnih sila. Nemačkom ambasadoru u Konstantinopolju predložio je interesni savez: ”Nemačka vlada i ruski revolucionari imaju identični interes.” Diplomata je Heljfandu sredio prijem u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova. O toku tog razgovora krajem 1915. nije ništa poznato, ali se zna o planu na 23 stranice u kome je opisano rušenje cara Nikolaja II velikim štrajkovima. Plan je predstavljen ekspertima za revolucije u Vilhelmštrase u Berlinu. Heljfand je mislio na sve: agitovanje među radnicima u industrijskim rejonima, povezivanje potencijalnih štrajkačkih komiteta, podstrekivanje nacionalnih manjina na pobunu. Nameravao je da digne u vazduh važnije mostove, podmetne požar na naftnim poljima u Bakuu, oslobodi zatvorenike u Sibiru, štampa brošure i letke u inostranstvu i transportuje ih u Rusiju. Heljfand je tražio da mu se napišu jasna i razumljiva uputstva za rukovanje eksplozivom. Plan se završavao listom najvažnijih zadataka. Na prvom mestu je finansijska podrška socijaldemokratskoj ruskoj većini, tj. boljševicima. Nekoliko nedelja kasnije, Heljfand je dobio traženi eksploziv, policijski pasoš, koji mu je olakšavao putovanja i dovoljno novca: milion maraka. Ovo potvrđuju dokumenta Ministarstva finansija s proleća i leta 1915, iz kojih se vidi da su Ministarstvu spoljnih poslova odobreni milionski iznosi za revolucionisanje Rusije. Transfer novca, katkad u gotovom, a katkad doznačavanjem, tekao je preko biroa u Vilhelmštrase, centrali za neoficijelne saradnike u kancelariji za spoljne poslove. Za sve vreme nikome u nemačkoj vladi nije palo na um da bi rušenje cara u Rusiji moglo imati povratno dejstvo i na nemačku monarhiju čija je demokratizacija bila u zakašnjenju. Krajem maja 1915. Heljfand se našao u Bernu da bi razgovarao sa Lenjinom. Tvrdi da je Lenjina terao na dizanje revolucije u Rusiji, a da je ovaj boljševik “sanjao o izdavanju komunističkog časopisa za koji je verovao da će tekstovima izvući evropski proletarijat iz rovova i da će tako doći do revolucije”. Lenjin je imao razloga za izbegavanje Heljfanda. Ovaj je među drugovima važio za špekulanta i prevaranta. Roza Luksemburg mu je otkazala prijateljstvo, kao i Trocki. Neki su govorili da je nemački agent, a nijedan ruski političar nije sebi mogao dozvoliti rad za nemačku stranu. Neke indicije govore o opravdanosti Lenjinovog tretiranja Heljfanda. I posle sastanka s njim, Lenjin je živeo skromno. Nedostatak novca bila je stalna tema njegovih pisama. Deo novca koji je dobijao od Ministarstva spoljnih poslova, Heljfand je, po svemu sudeći, ulagao u vrednosne papire, umesto da diže revoluciju. Ovaj zaključak potvrđuju dokumenti Saveznog arhiva u Švajcarskoj. NJih je zaplenila švajcarska policija 1919. U dogovoru sa diplomatama, Heljfand je osnovao izvozno preduzeće koje je zbog ratom prouzrokovanog prekida trgovine bilo od velike koristi. U Heljfandovoj firmi sa švedskim nazivom “Handels og Exportkompaniet A/S” deo je držao neki berlinski trgovac koji je, inače, bio na platnom spisku nemačke obaveštajne agencije, dok je vođenje poslova preuzeo Lenjinov čovek od poverenja Jakob Firstenberg. Za nemačke eksperte ovo nije bilo neuobičajeno, jer su znali da se na taj način pravdaju troškovi partija. Heljfandova preduzimljivost budila je velika očekivanja, jer je pravovremeno revolucionisanje Rusije davalo nadu za raspad koalicije sa Francuskom i Britanijom. Heljfand je napravio kontakte u SAD, Holandiji, Velikoj Britaniji i, naravno, Rusiji. Nekad legalno, a češće ilegalno, uz pomoć lažnih deklaracija izvozio je iz Rusije obojene metale, hemikalije, kavijar, konjak, kitovo ulje, a uvozio polovne automobile, lekove olovke, žitarice... U Rusiji, gde se roba prodavala na crno, sve je išlo preko boljševika. Zarađeni novac je prebacivan u Kopenhagen i Stokholm. Teško je zamisliti da Lenjin nije koristio ovu trgovačku mrežu da bi deo novca prebacio u Petrograd, u partijsku kasu. S tim u vezi, kasnije su u Lenjinovom adresaru nađene adrese Heljfandovih preduzeća. Iz švedskih izvora je poznato da je Firstenberg, Lenjinov čovek, redovno putovao u Petrograd. Jedno je sigurno: za revolucionarne poslove boljševicima je bio potreban novac. Od Baltika, pa koso nadole, sve do Sredozemlja, kao ružan ožiljak, pružao se Istočni front. Da bi se ušlo u Rusiju, revolucionari su morali putovati od Stokholma na sever, sve do Haparande, malog mesta na švedsko-ruskoj granici, nedaleko od Polarnog kruga. Harpanda koja je danas dosadno gnezdo, za vreme Prvog svetskog rata bila je eldorado za švercere i agente, jedini put kojim se moglo iz Rusije na Zapad, ali i jedino mesto razmene robe i informacija. Ruski carinski službenici su podmićivani, tako da su u Rusiju unošeni tovari propagandnog materijal. Kad bi se ušlo u Rusiju, trebalo bi preći još 1.000 kilometara kroz Finsku – pravac Petrograd. Iako je sovjetska propaganda predstavljala boljševike kao superrevolucionare, ideološki neopterećeni posmatrači izveštavaju o korupciji među drugovima. O ovome je carska policija bila sasvim dobro obaveštena, što se videlo iz dokumenata do kojih je u Moskvi došla novinarka Elizabet Hereš. Među istoričarima se i danas vode rasprave o razmerama nemačkog finansiranja boljševika. Ipak, ni ogroman novac u rukama Heljfanda nije bio dovoljan za revoluciju. On je Nemcima najavio ustanak u januaru 1916, na godišnjicu revolucije iz 1905. Tvrdio je da njegova revolucionarna organizacija može za 24 sata mobilisati 100.000 radnika. Za opštu i kompletnu revoluciju razrezao je Nemačkoj 20 miliona rubalja, što bi preračunato iznosilo 134 miliona evra. Od toga je u Kopenhagenu dobio na ruke milion. Ništa se nije dogodilo. Revolucija je izostala. Ali, mnogo od Heljfandovih planova je ostvareno. Predlog sabotaže savezničke pomoći Rusiji dejstvom komandosa, urodio je plodom. Brodovi u Arhangelsku leteli su u vazduh, a u luci su besneli požari. U to vreme se verovalo da iza svega stoje nemački agenti. Pored toga, Heljfand je kao izgledne uzeo i političke štrajkove u fabrikama “Putilov” u Petrogradu, kao i otkazivanje poslušnosti u mestu Nikolajev. Štrajkačke kase je tu i na mnogim drugim mestima punio nemački novac. I zaista, radnici su izlazili na ulice. Isplaćivanje radnika tokom štrajkova, koji su trajali nedeljama, može se objasniti korišćenjem dela onih miliona koje je inkasirao Heljfand. Kad je car abdicirao posle Februarske revolucije 1917, Nemci su smatrali da je Heljfand među prvima radio na zadatku čiji je cilj sad postignut. Međutim, najvažniji doprinos kraju Nikolaja II dala je nemačka vojska. U jesen 1916. nemačke trupe su već bile duboko u teritoriji carstva. Stotine hiljada ruskih vojnika je palo u borbama, a usled neprekidnog ratnog pritiska, ruska privreda je pretrpela slom. Krajem 1916. sve je stalo, jer nije više bilo sirovina niti goriva. Zemlji su nedostajali seljaci i konji. U Petrogradu su iscrpene rezerve brašna. Prvo su, na Međunarodni dan žena 8. marta 1917. demonstrirali radnici, a njima se pridružilo hiljade žena koje su, inače, stajale u dugim redovima za namirnice. Kao stepski požar širili su se protesti da bi, na kraju, zahvatili celo carstvo. Potpuno nemoćan, car se morao odreći trona. Na mesto Romanova stupila je dvojaka vlast: sa umereno konzervativnom Provizornom vladom, koja je raspolagala državnim aparatom i levo orijentisanim petrogradskim sovjetima, sastavljenim od radnika i vojničkih deputata. Boljševici su igrali samo malu ulogu. Nova vlast etablirala je liberalni režim kakav Rusija do tada nikada nije imala. Carstvo se nalazilo na najboljem putu ka demokratskim reformama. Ali, ta vlada nije želela kraj rata, sve dok traje nemačka hegemonija na Istoku. Za Lenjina je razvoj događaja bio iznenađujući. Tad, u 46. godini, on je smatrao da njegova generacija neće doživeti revoluciju. Sad, posle pada cara, u Švajcarskoj je sedeo kao u hermetički zatvorenoj boci. Putovanje preko Francuske i Engleske nije dolazio u obzir, jer sile Antante nikad ne bi dozvolile njegov povratak u Rusiju, znajući da želi prekid rata. Lenjin odlučuje da putuju kroz Nemačku inkognito, kao gluvonemi Šveđanin. Na kraju se složio s predlogom emigranata - levičara iz Rusije, koji su pledirali za put kroz Nemačku i Skandinaviju. Međutim, tako riskantan korak mogao se preduzeti jedino uz saglasnost kajzerovih službi, što bi za Lenjina bilo kompromitujuće. Lenjin je zamolio švajcarskog socijalistu Frica Platena da putuje s njim uz uslove koje je trebalo dati nemačkim izaslanicima u Bernu. Najvažnije tačke uslova glasile su: S nemačkim organima komunicira isključivo Platen; Nikom nije dozvoljen ulaz u stalno zatvoren vagon; Vagon dobija pravo eksteritorijalnosti; Putnici plaćaju karte po važećoj tarifi. Na taj način, Lenjin je mogao dokazati da je putovao o svom trošku i da nije imao nikakva posla sa Nemcima. U berlinskoj vladi niko nije pravio pitanje oko tog putovanja. O njemu su znali i s njim su se složili i kancelar Betman Helveg, kao i Paul fon Hindenburg, načelnik Vrhovne komande, čija je saglasnost iz logističkih razloga bila potrebna Ministarstvu spoljnih poslova. A Vilhelm II? On je o Lenjinovom putovanju saznao iz štampe i insistirao je - egocentrično i naivno - da revolucionari ponesu neke od njegovih govora i još propagandnog materijala, kako bi po dolasku u Rusiju delovali prosvetiteljski! Sa 31 putnikom, među kojima je bilo i članova raznih levih frakcija i njihovih porodica, Lenjin se zaputio kroz Nemačku. Iz Berlina voz je krenuo ka Zasnicu, a odatle feribotom do Trejleborga, švedskog lučkog grada. Put od dva dana. Voz je bio plombiran, što je Čerčilu dalo povoda za podsmešljiv komentar o Lenjinu koji je, po njegovim rečima, “transportovan kao bacil neke zarazne bolesti”. U stvarnosti, bila su plombirana troja vrata, dok su kroz četvrta Platen i dva nemačka oficira unosili mleko za decu, a za ostale kupovali novine. U Trejlenborgu kompoziciju je sačekao Jakob Firstenberg, Lenjinov čovek od poverenja. Posle nekoliko dana boravka u Stokholmu, put je nastavljen, takođe vozom, preko graničnog prelaza u Haparandi. Uprkos strahovanjima, Provizorna vlada se saglasila s Lenjinov dolaskom. Uveče, 16. aprila, u 23 sata, Lenjin je stigao u Petrograd. Radnici i vojnički deputati priredili su mu veliki doček sa zastavama, muzičkim orkestrom i špalirom radnika i vojnika na ukrašenom peronu. Iste noći Lenjin je objavio novi kurs: odbrana zemlje je “malograđanska” i “buržoaska obmana radničke klase”. Ratu i Provizornoj vladi treba reći “ne”, a nastavku revolucije “da”. Kad se u Rusiji uspostavi diktatura proletarijata, onda će slediti svetska revolucija, mislio je on. Mesec dana kasnije uspeo je da boljševike povede putem koji je želeo. Sa nemačkog stanovišta, transfer Vladimira Iljiča Lenjina bio je najvažniji poduhvat za samu revoluciju, jer se pokazalo da boljševici ne bi mogli doći na vlast s jeseni 1917. da nije bilo nemačke pomoći. Partijsko vođstvo je brzo shvatilo, kao i njihovi rivali, uostalom, da se razrešavanje problema ruskog društva ne može zaustaviti ukoliko se na videlo ne iznesu najvažnija pitanja: zemljišne reforme, nacionalna problematika i gledanje na rat koji je u toku. Naznake anarhije su upadljive. U depešama nemačkog Ministarstva spoljnjih poslova gomilali su se izveštaji o ubijenim posednicima i užasnim prizorima zakona linča. Početkom juna 1917. nemačke diplomate u Stokholmu javljaju o stanju u Petrogradu. “Grad je pred bankrotstvom. Nema životnih namirnica, a redovi pred radnjama su sve duži.” Hleb je racionisan na po 200 grama dnevno. Industrijska proizvodnja je potpuno stala, a cene otišle u nedogled. Na frontu, vojnici, mahom seljaci, uzimaju sudbinu u svoje ruke. Iznureni glađu i rovovskim ratom, stotine hiljada vojnika dezertira, lakomo verujući glasinama da se u otadžbini zemlja deli besplatno. Berlinska vlada je s radošću registrovala da su Lenjinovi zahtevi za prekid rata i podeli zemlje bezemljašima, naišli na veliki odjek. U izveštaju o stanju u Rusiji od 5. juna 1917. stoji: “Lenjinova propaganda pripada onoj vrsti koja najbolje deluje na veliku masu ljudi.” Nekoliko dana potom u Stokholmu nemački izaslanik beleži: ”Nije daleko čas kad će Lenjinove grupe uzeti kormilo zemlje, čime bi rat bio prekinut…” Nije čudno što su kancelar Betman Holveg i feldmaršal Hindenburg propuštali brojne kompozicije sa stotinama revolucionara koji su iz Švajcarske, preko Nemačke, putovali prema Rusiji. Provizorna vlada koju je vodio Aleksandar Kerenski (kao i Lenjin, advokat, umro u američkom egzilu 1970) nanela je sredinom juna veliki udarac boljševicima, posle čega su militantni aktivisti želeli da izazovu opštedržavni štrajk. Vodeći boljševici su pohapšeni, izlaženje novina zabranjeno, stotine ljudi saslušavano. Provizorna vlada je donosila pogrešne odlike u nizu. Odlagala je u nedogled izbore za ustavotvornu skupštinu. Po nagovoru francuskih saveznika, vlada je pokušala novu ofanzivu na frontu, ali je posle tri dana sve stalo, jer su se vojnici kolebali i odbijali da se bore. Pošto su boljševici najmanje bili krivi za opšti haos u zemlji, njihova pozicija je, naročito među vojnicima, bila sve jača. Krajem septembra Lenjin je naterao drugove na oružani ustanak. U Lavu Trockom (kao glavnog rivala, Staljin ga je likvidirao tako što je u egzilu ubijen udarcima krampom u glavu) našao je talentovanog vođu masa. Partijski vrh je u početku oklevao, ali kad se vojska iz garnizona u glavnom gradu priklonila Lenjinu, bilo je jasno da on pobeđuje. Jedan od berlinskih eksperata za revolucionisanje Rusije odmah je krenuo na službeni put, “zbog boljševičke revolucije”, kako je kasnije napisao u dnevniku. U noći 7. novembra (po starom kalendaru 25. oktobra) jedinice iz garnizona i Crvena garda, sve u svemu, ne više od 20.000 ljudi, zaposeli su, oko dva sata ujutru, sve strateški važnije tačke u Petrogradu. Otpor je bio mali. Hapšenjem ministara Provizorne vlade, u Zimskom dvorcu, sledeće noći, završena je tzv. Oktobarska revolucija. Lenjin je stao na čelo vlade koju je nazvao “Savet narodnih komesara”. Za Rusiju je počeo najstrašniji period njene istorije, koji se završio tek 1991. posle nezapamćenog broja ljudskih žrtava. Nemcima se savez sa Lenjinom isplatio. Početkom decembra 1917. obe strane su počele pregovore o prekidu rata. “Boljševici su neviđeni momci” i “sve do sada uradili su lepo i hrabro”, pisao je diplomata Kurt Ricler, koji je u međuvremenu dosta uticao na rusku politiku. Sad je sve zavisilo od toga da li će se Lenjin održati na vlasti. Zbog toga će ministri NJegovog veličanstva Vilhelma II nanovo morati da duboko zavuku ruke u državnu kasu. Za nemački Rajh je od odlučujuće važnosti bilo proglašenje dva Lenjinova dekreta, u prve dve nedelje vladavine Sovjeta. U prvom dekretu zahtevalo se neodložno započinjanje pregovora o “pravednom demokratskom miru”. Zahtev je, doduše, bio upućen svim učesnicama rata, ali kako sile Antante nisu ni pomišljale na mir, ponuda se odnosila na Nemačku. U drugom dekretu reč je bila o pravu na samoopredeljenje. Finci, Ukrajinci, Estonci i Gruzijci mogli su osnovati sopstvene države. Ovo je bilo po volji Vilhelma II i njegovih stratega, koji su želeli da istočnu Evropu i Kavkaz osiguraju kao svoju interesnu sferu. Ali vlada NJegovog veličanstva stajala je pred velikim problemom, jer su njihovi boljševički štićenici sledili sopstvene ciljeve. Trocki i Lenjin bi o miru radije razgovarali sa svojim drugovima, nemačkim socijaldemokratima u Rajhstagu, nego sa imperijalistima Vilhelma II. Pošto se znalo da su krajem 1917. boljševici imali velikih teškoća u Petrogradu koji je gladovao i da su protiv sebe imali jaku opoziciju, nemačkom Ministarstvu spoljnjih poslova, a i vladi, najvažnije je bilo da Lenjinova partija ostane na vlasti i da sa njima sklopi separatni mir. I uskoro su u Brest-Litovsku (Brest u današnjoj Belorusiji) počeli željeni pregovori o prekidu ratnih dejstava. Brest-Litovsk je bio sedište nemačke Vrhovne komande. Rusku delegaciju činila su 23 člana. Neobična grupa u kojoj su bili i po jedan mornar, radnik i seljak. Mužik je došao pravo sa sela, jer se želelo da u delegaciji bude i predstavnik zemljoradnika. Mnogo godina kasnije, general Maks Hofman je pričao o radniku, članu delegacije, koji je tokom obeda imao “značajne teškoće u ophođenju sa priborom za jelo”. Viljušku je koristio isključivo da bi čačkao zube. A seljak, čija je seda kosa bila u loknama sve do ramena, a brada ogromna i gusta kao neka divlja prašuma, na pitanje zaprepašćenog ordonansa “želite li belo ili crno vino”, odgovorio je: “daj ono koje je jače!” Odmah pošto su počeli razgovori u Brest-Litovsku, a dva dana pre Božića 1917, Finska i Ukrajina, obe dotad u Ruskoj carevini, proglasile su nezavisnost. Nemačka pregovaračka strana se pozvala na Lenjinovu reč i predložila otcepljenje Poljske i Baltika. Ruska delegacija bila je kao gromom pogođena. Trocki je tražio kratki vremenski predah, a potom insistirao na jednostavnom proglašenju prekida rata i odbacio potpisivanje “aneksionističkog mira”. Kajzer nije više želeo ni da čuje za Lenjina koji je u međuvremenu postao još radikalniji. “Boljševici traže svetsku revoluciju i kuvaju radničku kašu”, besneo je kajzer, zahtevajući zadavanje smrtonosnog udaraca boljševicima. U operaciji “Udarac pesnicom”, koja je počela 18. februara 1917, feldmaršal Hindenburg je u ogromnom luku, od Baltika na severu preko Belorusije i Ukrajine, dospeo sve do Dona. U borbama je učestvovalo milion njegovih vojnika. Kad je Hindenburg postigao vojničku cilj, boljševici su 3. marta 1918. potpisali mir u Brest-Litovsku. Sa Lenjinovog stanovišta, nije bilo alternative i zbog toga je drugovima stalno ponavljao da moraju potpisati “taj sraman mir, jer se jedino tako može spasti svetska revolucija kojoj je kao predvodnik potrebna Republika Sovjeta”. Nemačke diplomate u Rusiji imale su nalog za negovanje dobrih odnosa sa boljševicima, jer su sve ostale partije računale na zemlje Antante u zahtevale reviziju Brest-Litovskog mira. Na severu, u Murmansk, već su pristigli američki i britanski brodovi, a na jugu se Crvena armija borila sa kontrarevolucionarnim kozacima, dok je oko Samare na Volgi stvorena kontrarevolucionarna vlada koja je poslala trupe protiv boljševika. Na jugu, Turci su krenuli u zauzimanje Bakua. U nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, koje je vodilo brigu o finansijskoj pomoći boljševicima, zavladala je skepsa i uglavnom se mislilo da oni neće izdržati pritiske i udarce sa svih strana. Kako se može videti iz podataka koje je sakupio istoričar Vinfrid Baumgart i od njih načinio spektakularnu studiju, Nemci su istovremeno finansirali i ruske monarhiste, donske kozake i druge neprijatelje boljševika, jer su računali i na situaciju u kojoj boljševici gube. Hteli su na svojoj strani one koji će možda doći posle boljševika. U to vreme nemačke trupe bile su na Baltiku, a odatle Petrograd nije daleko. Erik Ludendorf je nameravao da sa svojim ljudima krene protiv saveznika u severnoj Rusiji, a da usput protera boljševike iz Petrograda. Koji je značaj Lenjin pridavao nemačkim osvetničkim namerama pokazalo se 29. juna 1918: na tajnoj sednici u Kremlju on je predložio napuštanje grada jer je “revolucija privremeno propala”. Međutim, na sednicu stiže ruski ministar spoljnih poslova Georgije Čičerin – upravo se vratio iz nemačke ambasade. Izvestio je da se može računati na Berlin i da neće biti nikakvih mera protiv boljševika. Nekoliko dana kasnije Čičerin je predložio Nemcima da zajedno sa Crvenom armijom napadnu Britance i generala Mihaila Aleksejeva na Kubanu. Posle atentata na Lenjina 31. avgusta 1918. boljševici su počeli sa neviđenim terorom u zemlji. Međutim, nemački sekretar Ministarstva spoljnih poslova izjavljuje da su izveštaji o grozotama veoma preuveličani. U leto 1918. tokom terora pali su i članovi carske porodice u svom egzilu u Jekaterinburgu, udaljenom 1.700 kilometara od Moskve. Manji odred čekista pobio je, u julu, Nikolaja II, caricu i njihovo petoro dece u podrumu kuće u kojoj su stanovali. Da li je Vilhelm II mogao da spase svog rođaka, tema je mnogih rasprava koje se vode među ekspertima. Poznato je da kajzer nije odobrio azil Nikolaju II pod izgovorom da bi Rusi mogli da proglase monarhiju sa nekim drugim na tronu. Za caricu Aleksandru, rođenu kao Alisa fon Esen-Darmštad i za njenu sestru, nemačke diplomate su od boljševika zahtevale ponašanje “sa najvećim mogućim obzirima prema damama”. Kako nije bilo nikakvih drugih izvora informacija, verovalo se izveštajima boljševika koji su tvrdili da je sa carskom porodicom sve u najboljem redu. Car je kasnije proglašen mrtvim, ali su carica i članovi porodice bili predmet pregovora o razmeni za ljude Karla Libknehta, kasnijeg suosnivača Komunističke partije Nemačke, koji je u to vreme bio zatvoren u Lauzicu. Ti pregovori su se vodili u septembru 1918. kad su carica i njena deca već dva meseca bili mrtvi. Veze Vilhelma II sa boljševicima prekinute su 5. novembra 1918. Šest dana potom potpisan je ugovor o prekidu vatre između centralnih sila i saveznika kojim je Brest-Litovski mir stavljen van snage. Nemačka je izgubila sedminu svoje teritorije. Nemački kajzer Vilhelm II pobegao je u Dorn u Holandiji, gde je živeo u egzilu do smrti 1941. Lenjin je likovao u Moskvi govoreći: ”Posle propasti, nemački imperijalizam je iz sebe ostavio strahovit smrad.” Istorija je pokazala da se isto može reći i za raspad sovjetskog režima koji je osnovao Lenjin, a koji se dogodio 1991. Der Spiegel Priredio i preveo s nemačkog Momčilo B. Đorđević