Dinkić o parama, vlada o Dinkiću

Politika je čudo: oni koji većinski paket u Naftnoj industriji Srbije koliko juče nisu hteli da prodaju ni po koju cenu, sada će ga dati ispod cene. Jer, i tajming je čudo. To zakasnelo saznanje, kome su nas nenadano poučila braća Rusi, sada imaju računa da plate svi, sem lidera stranke G17 plus Mlađana Dinkića. Demokratska stranka Srbije zato što će joj oteti deo države, Demokratska stranka da joj ne bi oteli i predsednika države. “Niko nema ekskluzivu da brani nacionalne interese”, pa ni Mlađan Dinkić, bila je najčešće ponavljana rečenica na zapenušanoj vanrednoj sednici Vlade Srbije održanoj u subotu, kad joj vreme nije, usred već započetih novogodišnjih praznovanja. “Niko nema ekskluzivu da bude zaprepašćen ruskom ponudom”, pa ni Mlađan Dinkić. Pošto su zaprepašćeni bili i drugi, ali su prvo duboko udahnuli predizborni vazduh i odmah im je bilo bolje. Na sednici su najviše govorili narečeni Dinkić, generalni sekretar Vlade Dejan Mihajlov i ministar za trgovinu Predrag Bubalo. Dinkić je govorio o parama, NIS-u i besplatnim akcijama, bez kojih ćemo baš tim redom, a sve u paketu – ostati. Mihajlov i Bubalo govorili su o Dinkiću. Qut je ne na sporazum, nego na Dinkića bio i ministar za NIP Dragan Đilas (DS). Sem što je skretao pažnju na “osetljivo vreme”, dr Vojislav Koštunica se u žučnoj raspravi nije isticao. Dinkić je redove i između redova nacrta Sporazuma o saradnji Rusije i Srbije u gasnoj i naftnoj privredi, zovući u pomoć na sav glas, prosledio medijima i dao na znanje narodu. Sporazum je, dokazano iznenadno, našem ministru za energetiku Aleksandru Popoviću 11. decembra predao ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Aleksejev. Ukratko rečeno, ruski državni monopolista Gasprom obavezuje se da će u budućnosti izgraditi toliko željeno podzemno skladište prirodnog gasa Banatski Dvor, kapaciteta mnogo manjeg od željenog, da će do kraja 2008. godine, rukovodeći se tržišnim principima, odrediti da li će kroz Srbiju ići magistralni tok ili samo krak velikog gasovoda koji Rusiju povezuje sa zapadnom Evropom, i to propusne moći manje od željene, a Srbija Gaspromnjeftu predaje 51 odsto Naftne industrije Srbije po ceni od 400 miliona evra. Rusi se obavezuje da će u narednih pet godina u modernizaciju NIS-a investirati 500 miliona evra, a mi da im na isti rok produžimo NIS-ov monopol na preradu sirove nafte i oslobodimo ih (pozdrav Pančevu), poštovanja ekoloških normi Evropske unije. Srbija će gas da kupuje ovako ili onako, njen vrhunski interes je zarada na tranzitu tog, kako sad izgleda više nego perspektivnog energenta, gasovodom od Rusije do zapadne Evrope, a na deonici koja bi trebalo da bude duga nešto više od 500 kilometara. Taj joj je razvoj događaja između redova stavljen u izgled, ali nije garantovan. Jer čak i ako glavni tok gasovoda prođe kroz Srbiju, nema garancija da će gasovod biti u njenom (bitnom) suvlasništvu. A čiji gasovod, toga i tranzitna taksa. Obrati pažnju na status firme Jugorosgas AD. Za sva ova ničim nepotkrepljena obećanja sa ruske strane – sa naše strane NIS. “Drugi su morali da kupe od Rusa vojnu opremu” u zamenu za međudržavne sporazume sličnog sadržaja, argumentovano je na Vladi sa strane onih koji su prvo udahnuli, pa progovorili. Nema besplatnog ruskog doručka. Posle burne sednice posvećene uglavnom lošem običaju ministara da javno govore pre nego što im se kaže, Vlada je usvojila platformu na jednoj i po strani u kojoj je Rusima poručeno da se pregovori nastavljaju bez postavljanja roka. Zato što to možda i nije po pravu, ali je po pravdi. Rusi su navodno od nas očekivali više. Kao i mi od njih. “Ako prihvatimo sporazum i damo NIS, onda uslov obavezno mora biti prolazak magistralnog gasovoda kroz Srbiju. Jer svima je jasno da je to stvarno ništa: dobiti jedan krak, koji će pokriti naše potrebe za maksimalno deset godina, a za to dati NIS sa takvim potencijalima”, kaže za NIN ekspert za energetiku Zorana Mihajlović-Milanović. Bez obzira na sav politički i energetski rizik, ona smatra da bi u slučaju da Srbija dobije samo krak gasovoda, ponudu trebalo odbiti. A čak i ako dobijemo magistralni tok, s NIS-om ne bi trebalo da damo izvore domaće nafte. “To je jedini deo NIS-a koji bi trebalo da ostane u državnom vlasništvu”, kaže ona. Vezivanje NIS-a za izglede Srbije na primamljivi gasovod, stvari je zakomplikovalo i učinilo krajnje netransparentnim. A gasovodi, kao i svaka druga infrastruktura, imaju ne samo ekonomski nego i dubok politički značaj. Naročito u Srbiji, u kojoj se vezivno tkivo njenih delova tanji. Jugorosgas, firma u 75-procentnom vlasništvu Gasproma, dobila je već posao izgradnje magistralnog gasovoda Niš – Dimitrovgrad, koji bi trebalo da se nalazi na glavnom toku koji iz Rusije vodi u južnu Italiju. Ali naš nepresušni interes je da se gasovod od Niša spusti do Prištine, umesto da na Kosovo stigne iz Skoplja. Pa da se dalje od Prištine kreće ka Albaniji, a jedan krak ka Crnoj Gori. Pored političkih, imamo i ekonomske interes, koji ipak imaju više izgleda da se realizuju. U regionu, gde se uglavnom ne gleda najbolje ni na rusko investiciono prisustvo, većina analitičara ne spori da će regionalne naftne kompanije (Hrvatska, Bosna, pa čak i Austrija i Mađarska) jednom nositi ruski znak. “Ruske kompanije kupuju zapadnu tehnologiju. Wihove rafinerije su održavane izvanredno, ali što se tiče benzinskih pumpi, Lukoil je tu nešto naučio, a ostali – gotovo ništa.” Do uticaja koji bi privilegovani ulazak jednog ruskog mogula na srbijansko tržište imao na polit-ekonomiju i društvo u Srbiji nije se u ozbiljnijim raspravama ni došlo. Sem što su neki jasno prozapadno orijentisani blogeri demonstrirali stanje užasa. Naša domaća iskustva sa ruskim kapitalom nisu bogata. A i ta siromašna nisu dobra. PREDRAG BUBALO, MINISTAR TRGOVINE (DSS) Rusija kao sudbina Konačni stav naše strane zavisiće u najvećoj meri od toga da li će kroz Srbiju prolaziti glavni tok gasovoda ili samo njegov krak Avgusta 2005. godine, kad su se naši političari ono naročito dohvatili oko reorganizacije i buduće privatizacije Naftne industrije Srbije, Predrag Bubalo, tada ministar za privatizaciju, dao je intervju NIN-u. “Osećam lično zadovoljstvo što sam daleko pre opozicije i nekih stručnjaka prvi progovorio da bi trebalo da dođemo do strateškog partnera dokapitalizacijom, a da se prilika da i našim građanima da svoj kapital investiraju u javna preduzeća. Ja bih prvi svojih hiljadu, dve evra pre investirao u akcije pre svega NIS-a i EPS-a nego ih držao u banci. Ja sam za to da u ovom momentu država ostane većinski vlasnik sa 51 odsto akcija u celoj naftnoj industriji.” Vi ste se pre dve godine zalagali da država “u ovom momentu” ostane većinski vlasnik NIS-a sa 51 odsto akcija, a da se do strateškog partnera dođe dokapitalizacijom. Sada ste mišljenje promenili? - Nisam. I sad se zalažem da se privatizacija obavi kombinacijom prodaje manjinskog dela i dokapitalizacije. Koji udeo u NIS-u bi strateški partner imao posle te kombinacije? - Pa verovatno će posedovati 51 odsto ili 50 odsto plus jednu akciju. Ali treba da bude kombinacija jer ne treba sve da ide u budžet, nego deo i u NIS kako bi se potpuno revitalizovao, posebno rafinerijski kapaciteti. Sad više ne smatrate da bi naša država trebalo da zadrži većinski paket? - Ja sam i tada govorio da u prvom krugu bude manjinska privatizacija, ali da se napravi u više koraka. Međutim, očito je da će biti promene u toj strategiji. I ako je pravi strateški partner, možemo da idemo na izmenu delimično, ali da se obavezno zadrži dokapitalizacija. Mnogo se spekuliše o ceni ponuđenoj za 51 odsto NIS-a? - Opet vam kažem, treba sačekati i videti šta će biti ponuđeno za dokapitalizaciju, a šta za cenu kapitala. Koliko vidim, ovi gasovodi koji postoje u vlasništvu su firme Jugorosgas, a ona je u većinskom vlasništvu Rusa. Mi smo izgubili raniji udeo? - Jugorosgas je sasvim druga priča i to će biti raščišćeno. Ja ne znam šta će biti konačno rešenje, ali se zalažem da nama sa Gaspromom ne treba nijedan posrednik. Jer, Jugorosgas je posrednik, a ja smatram da mi treba da pravimo aranžman sa Gaspromom. Ali Jugorosgas već poseduje neke gasovode u Srbiji? - Ne sporim. Ali kažem da nam ne treba kao posrednik između nas kao države Srbije i Gasproma”. Dobro, ali pitam zbog zarade na tranzitu, kako će prema sporazumu biti rešeno vlasništvo nad eventualnim budućim gasovodom? - Pa vlasništvo će biti većinsko rusko, ali i manjinski vlasnik ima zaradu na tranzitu. Zarađuje, ali minorno? - Da, ali ko investira, ko pravi taj gasovod? Pravi ga ruska strana. Da li zavisi samo od Rusa kuda će ići glavni tok tog gasovoda? - Pre svega za Ruse. Da ne ulazimo u detalje od koga još i sa kim Rusi imaju neke dogovore i aranžmane, ali pre svega zavisi od onoga ko ima gas i ko ima pare da investira u gasovod. A Rusi imaju te pare da investiraju u gasovod? - Zaboga?! Ja znam pošto je gas i koliki Rusija u ovom momentu ostvaruje spoljnotrgovinski suficit u razmeni sa svetom. Ovaj sporazum je motivisan pre svega željom da Srbija ostvari energetsku stabilnost? - Jedno je energetska stabilnost, drugo je da zaista budemo tranzit za gas. To je geostrateška pozicija. Da li će stav naše strane prema sporazumu zavisiti od toga da li će kroz našu zemlju prolaziti glavni tok gasovoda ili će se u nju spuštati samo jedan krak? - U najvećoj meri. Ako dobijemo samo krak? - E, pa teku pregovori. Ne mogu da vam pričam detalje. Možemo li mi na bilo koji način da preskočimo totalnu energetsku zavisnost od Rusije? - Ne. Mislim, pošto gas ima i Iran, a naftu i arapske zemlje? - Ne, zaista ne. Zato što mi nismo u Sredozemlju, zato što ne možemo kao Francuska da koristimo alžirski gas. Mi smo prinuđeni da koristimo ruski gas. Naše rafinerije su napravljene da koriste rusku naftu, mi smo energetski zaista zavisni od Rusije. To su mi sto puta rekli naši tehnolozi, naftaši. Vama je, naravno, poznato rusko držanje u tim energetskim stvarima, a kad su u pitanju Belorusija, Ukrajina, pa i Moldavija. Pa uz poznavanje tih slučajeva, da li je sporazum s Rusima garancija isporuke i cene i gasa i nafte? - Problem sa ovim bivšim sovjetskim republikama je pre svega u činjenici da su one imale jedan izuzetno povlašćeni status. I kad su Rusi pokušali da im izmene taj status u smislu dizanja cene, onda je došlo do problema, kad nisu mogli odjednom da prihvate da plaćaju kao sve druge evropske države. Mi od starta imamo cenu kakvu i sve države u Evropi, čak, nažalost, zbog Mađara i tranzita plaćamo i skuplje gas nego drugi u regionu. Prema tome, mi ne bi trebalo da imamo tu vrstu problema.