Putin osvojio Ameriku

Na kraju svake godine prave se liste najuspešnijih, najbogatijih, najmoćnijih... Mnogi listovi i magazini, poput NIN-a, biraju i čoveka godine. A najpoznatiji izbor te vrste je onaj koji na kraju svake godine objavljuje prestižni američki magazin „Tajm”. Tu titulu osvojio je ove godine predsednik Rusije Vladimir Putin. Neko će na osnovu toga, možda, zaključiti da je Putin „osvojio” Ameriku ili pomisliti da je reč o događaju bez presedana. Međutim, istina je nešto drugačija: izbor predsednika Rusije Vladimira Vladimiroviča Putina za čoveka godine magazina „Tajm” nije presedan. Istu titulu je čak dva puta (1939. i 1942) osvajao i Josif Visarionovič Staljin. Inače, prvi čovek koji je poneo titulu ličnosti godine po izboru ovog magazina bio je Čarls Lindberg. NIN-ova lista ličnosti 2007. godine u svetu izgleda ovako: Vladimir Vladimirovič Putin Predsednik Rusije Vladimir Vladimirovič Putin bio je tokom 2007. u centru pažnje svetskih medija. NJegov lik je dominirao ne samo u glavnim političkim vestima, nego i na stranicama rezervisanim za bizarne teme, gde smo viđali njegovo mišićavo telo i gledali kako se predsednik zabavlja ili odmara. Razlozi za Putinovu ubedljivu pobedu u ovom nadmetanju sasvim su očigledni. On je najviše fascinirao svet svojim ubedljivim rezultatom na parlamentarnim izborima u Rusiji, na kojima je dobio za mnoge gotovo nezamislivih 80 odsto glasova birača. Životni standard građana Rusije znatno je porastao u 2007. godini, i domaća ekonomija je zabeležila rast. Tome je, nesumnjivo, doprineo porast cene nafte i gasa, ali i predsedniku svakako pripada slava za uspešno vođenje zemlje i za diplomatsku veštinu koja je omogućila brz napredak u miru i stabilnosti. Sem toga, Rusija je u toku Putinovog predsedničkog mandata u znatnoj meri povratila svoju nekadašnju moć i uticaj u svetskoj politici. To više nije drugorazredna svetska sila, kakva je bila tokom osamdesetih i devedesetih, već zemlja čija se reč u svim svetskim poslovima ponovo s pažnjom sluša i uvažava. Zahvaljujući tome, Putin je u toku 2007. godine svojim glavnim rivalima u svetskoj politici, a pre svega Amerikancima, mogao razgovetno da kaže – njet! Na primer, u slučaju razmeštaja američkih radarskih sistema u Poljskoj i Češkoj, tik uz zapadne granice Rusije. Na šta je Moskva bez mnogo oklevanja odgovorila storniranjem potpisa na istorijskom ugovoru o kontroli konvencionalnih snaga u Evropi, čijim je potpisivanjem i simbolično bio okončan hladni rat u Evropi. Ili, u slučaju Irana. Ili Srbije i Kosova... Politički rejting predsednika Putina i njegove stranke dostigao je i u samoj Rusiji tačku bez presedana u modernoj istoriji te zemlje. Istina, njegovi domaći politički protivnici su skeptični i smatraju da je taj rezultat postignut samo zahvaljujući besprimernoj manipulaciji u medijima pod predsednikovom kontrolom. Recimo, nekadašnji prvak sveta u šahu Gari Kasparov u jednom intervjuu za američku televiziju, pošto je bio zamoljen da komentariše Putinov visok politički rejting u današnjoj Rusiji, pita: „A, kako vi znate da je Putin zaista popularan u Rusiji? Da li se vi to oslanjate na rezultate ruskih ispitivača javnog mnjenja?” - Ja mislim da bi, uz istu takvu kontrolu medija i službi bezbednosti, kakvu Putin ima u Rusiji, DŽordž Buš i Dik Čejni uživali istovetan stepen popularnosti u Americi, kaže Kasparov. Kako bilo da bilo, Vladimir Putin u 2007. godini – očigledno – nije imao dostojnog političkog rivala u samoj Rusiji. Baš kao što ni na svetskoj političkoj sceni niko nije bio u stanju da ga ozbiljnije ugrozi prilikom izbora za ličnost godine. Hu Đintao Najmnogoljudnija, ekonomski najdinamičnija i politički najintrigantnija nacija na svetu, Kina, privlačila je – na različite načine, iz različitih razloga – pažnju svetske javnosti čitave protekle godine. Bez obzira da li je reč o grandioznim pripremama za Letnje olimpijske igre u Pekingu 2008. godine, o tvrdnjama da se ovaj industrijski džin krupnim koracima pretvara u najvećeg zagađivača planete Zemlje, ili o skandalima zbog opasnih kineskih proizvoda, igračaka i ostalih, koje su preplavile svet... Ali, svemu uprkos, prvi i najmoćniji čovek Kine, generalni sekretar Komunističke partije Kine i predsednik Kine Hu Đintao ostaje po mnogo čemu zagonetna ličnost. Mesto na ovoj listi najznačajnijih ličnosti 2007. godine on je izborio upravo time što je i dalje ostao najzagonetniji lider među vodećim državnicima sveta. U svetu u kome su se neki od vodećih lidera i državnika tokom 2007. godine skidali goli do pojasa, razvodili, ili upuštali u ljubavne avanture, a katkada menjali i veru samo da zadobiju naklonost javnog mnjenja, kineski predsednik je ostao dosledan u nameri da ostane tajanstven! Hu Đintao je na funkciju generalnog sekretara KP Kine prvi put izabran 2002. godine, a godinu dana kasnije zvanično je promovisan i na položaj predsednika Kine. Ove 2007. godine na Kongresu KP Kine dobio je još jedan mandat. Ali, za širu javnost i za čitav spoljni svet, pokušaj da se do kraja razreši enigma prvog čoveka Kine ostala je – kažu dobri poznavaoci ove zemlje – po mnogo čemu nalik na gledanje u listove čaja. Zanimljivo je, recimo, da on nikada do sada nije dao intervju stranom ili domaćem novinaru koji bi bio potpuno slobodan da mu postavlja pitanja po svom nahođenju... Jednom ga je jedan strani novinar, koji se sticajem okolnosti našao u njegovoj blizini, zapitao zašto se drži tako tajanstveno, a Hu je odgovorio da nije fer nazivati ga tajanstvenim... Činjenica je da su se ne samo kinesko društvo, nego i priroda kineske politike znatno promenili od vremena kada su ovu zemlju vodile krupne harizmatske ličnosti poput Mao Cedunga ili Deng Hsijaopinga. Oštri sukobi u rukovodstvu partije i države, i povremene čistke političkih neistomišljenika, sada su već davna prošlost. Ta promenjena politička klima, koja je omogućila brz i stabilan ekonomski razvoj Kine je – po svemu sudeći – rezultat mudrosti rukovodstva zemlje na čijem je čelu predsednik Hu. U samom rukovodstvu tako velike i složene zemlje, bremenite svim mogućim problemima i izazovima, predsednik Hu važi za čoveka koji ne vlada „gvozdenom rukom” nego kompromisom i veštim balansiranjem. On je komunista koji se na poziva često na Marksa i Engelsa, i ne uzda isključivo u klasnu borbu. Mnogo češće Hu Đintao demonstrira oprezan pristup, izbegava ekstreme i uzdržava se od konflikata. Voli da citira Konfučija i ostale kineske klasike. Karakterističan je, na primer, bio slučaj iz 2005. godine kada je citirao misao Konfučija o značaju harmonije koju treba uvek slaviti... Naravno, zapadni eksperti i analitičari – s pravom – upozoravaju da Huov odmeren i uzdržan stil u politici nipošto ne treba tumačiti kao izraz njegove slabosti. Naprotiv. Uostalom, klasični kineski mudraci i nekadašnji vladari, čije su misli u temeljima klasične kineske filozofije, svakako nisu bili pobornici demokratije, upozoravaju zapadni analitičari. I, ujedno primećuju da uprkos promenama stila, koje su postale vidljive s dolaskom predsednika Hua na čelo Kine, stara politička struktura komunističke vlasti u toj zemlji, koju je utemeljio još predsednik Mao, ostaje nepromenjena... Nikola Sarkozi Francuska je u 2007. dobila predsednika, Nikolu Sarkozija, sa kojim – barem novinarima, francuskim i ostalim – neće biti dosadno. Tek što je bio izabran, izazvao je skandal odlaskom da provede svoj prvi predsednički godišnji odmor na jahti kontroverznog tajkuna Vinsenta Bolorea, demonstrirajući tako sklonost za intimiziranje sa pripadnicima pitoresknog „džet-seta”, milionerima i „selebriti” krugovima... I, nagoveštavajući sklonost da Jelisejsku palatu pretvori u sapunsku operu. Što je odmah, naravno, provociralo i lavinu pitanja: ko plaća takvo luksuzno letovanje i ko, zapravo, plaća račune francuskog predsednika? Kako će se šef francuske države odužiti svojim prijateljima, novobogatašima i novokomponovanim tajkunima? Drugi deo odmora proveo je u Americi, u društvu nekih drugih bogataša... Nedugo potom, u vreme kada se u Lisabonu odlučivalo o budućnosti EU i načinu da se otkloni neizvesnost koju su svojom referendumskom odlukom o odbacivanju predloženog evropskog ustava izazvali francuski birači, predsednik Francuske se baš razvodio od supruge, koja je inače bila uz njega i svesrdno ga bodrila tokom predizborne kampanje! Zatim je javnost imala priliku da uživa u pričama o njegovim romantičnim avanturama sa nekadašnjom manekenkom i pevačicom italijanskog porekla Karlom Bruni, nekadašnjom devojkom Mika DŽegera. Na svoje nedavno putovanje u Rim i u zvaničnu audijenciju kod pape poveo je majku svoje nove prijateljice, koja je to – kažu – silno želela... Potom je, opet, privatnim avionom svojih bogatih prijatelja, držeći se za ruke sa svojom novom mladom prijateljicom, otputovao u Egipat da provede božićne praznike. Britanska i američka štampa sad prosto ciče od zadovoljstva koje im pruža izveštavanje o gafovima novoizabranog francuskog predsednika. Na programu Bi-Bi-Sija pre neki dan je rečeno kako novoizabrani francuski predsednik tokom prvih nekoliko meseci vladavine, istina, nije ispunio mnoga politička očekivanja u pogledu francuske politike prema Evropi, ali je zato vratio nadu muškarcima svoje generacije da u ljubavi i seksu za njih nije sve izgubljeno... Pakosni američki novinari, skloni da tvrde kako je DŽordž Buš Mlađi najnekompetentniji američki predsednik u novijoj istoriji, i da uživaju u njegovim gafovima, pronašli su novu veliku inspiraciju u novoizabranom francuskom predsedniku. Koga od milja zovu „Sarko”. Tako, na primer, “NJujork post” – pored ostalog – ocenjuje da je izborna pobeda Sarkozija označila „nesumnjiv poraz osoba sklonih da optužuju predsednika Buša za sve gluposti ovoga sveta”. „Gospodin Sarkozi je proamerički nastrojen, o čemu svedoči njegova ljubav za Ernesta Hemingveja, za Stiva Mek Kvina i Silvestera Stalonea i njegovo duboko poštovanje za američku radnu etiku i horizontalnu mobilnost, odnosno mogućnost za napredovanje u društvu”, izveštava “NJujork tajms”. Sarkozi je, svakako, pobedio na francuskim predsedničkim izborima na terenu francuske unutrašnje, a ne spoljne politike. Ali, to što je u Francuskoj pobedio jedan jasno proamerički nastrojen predsednik, koji voli da se slika na konju sa kaubojskim šeširom, i to baš u trenucima kada je britanski premijer, od milja nazivan „Bušovom pudlicom”, završio svoj desetogodišnji mandat, pričinilo je Amerikancima zaista veliku radost. Zato su neki uticajni francuski listovi, a pre svih „Liberasion”, već krenuli đonom na novoizabranog predsednika. I, nije, naravno, teško predvideti da će im gafovi predsednika ubuduće predstavljati neiscrpnu inspiraciju. Mahmud Ahmadinexad Predsednik Irana Mahmud Ahmadinedžad pokazao je protekle godine da ima ono što se popularno zove „petlja”. Ili već tako nekako. A to je ona vrsta ljudi koja se nikad ne ustručava da se suprotstavi preovlađujućem toku, ili da prkosi usvojenim pravilima i konvencijama. Takve možete sresti svuda, među političarima, svetskim državnicima, ili i u svom neposrednom susedstvu. Stoga, verovatno, nije čudno što vas svaki od njih navodi da se najpre zapitate – da li je reč o istinskom revolucionaru, poput Če Gevare, u ovom slučaju možda o nekoj vrsti islamističkog Če Gevare, ili o običnoj barabi i prevarantu? „Ahmadinedžad je običan mangup, kakve možete sresti na ulicama Teherana. On je nesumnjivo hrabar političar, ali njegova hrabrost se često graniči sa običnim blefiranjem. Na primer, kad govori o razvoju iranskog nuklearnog programa. Ili, kad kaže da bi Iran bio u stanju da Izrael sravni sa zemljom. Jer, svako, naravno, zna da to nije moguće. Pored ostalog i zato što iranski avioni često padaju zato što za njih nema dovoljno rezervnih delova”, kaže iranski sociolog Farhad Goljardi, koga citira jedan holandski časopis. Ipak, znalci kažu da je hrabrost iranskog predsednika Ahmadinedžada rezultat njegove prave ljudske prirode. On pripada generaciji koja je neposredno doživela i proživela islamsku revoluciju ajatolaha Homeinija. I, generaciji koja ima ratno iskustvo, stečeno u sukobu sa Irakom. Bio je član revolucionarne garde, koja se istinski borila za očuvanje određenih pravila i vrednosti islama, na način na koji ga oni razumeju. On je – kažu – istinski revolucionar, jer spada u ljude koji stvarno veruju da njegov život nije posvećen zadovoljenju ličnih zemaljskih potreba i čula, već duhovnim vrednostima i sreći drugih... Inače, zaokupljen je idejom da postane neka vrsta islamističkog Če Gevare. Piše pisma i šalje poruke američkom predsedniku Bušu, predsedniku Francuske Sarkoziju, zdravi se i solidariše sa predsednikom Venecuele Hugom Čavezom. NJegov govor u Generalnoj skupštini UN u septembru 2007. svedoči da on sebe smatra pre svega pozvanim da rešava krupne probleme čitavog sveta, a ne samo da brine nad domaćim brigama svoje zemlje, Irana. Ali i da se njegov glavni cilj u toj prilici svodio samo na želju da isprovocira prisutne diplomatske predstavnike SAD, Velike Britanije ili Francuske i da ih natera da demonstrativno napuste dvoranu. To mu negde zaista može doneti priznanje da je bio „mangup”, jer im je „sve skresao u lice”. Može privući pažnju ljudi u nekim krajevima sveta. Ali u samom Iranu, gde ljudi i dalje jedva vezuju kraj sa krajem, to teško da može imati većeg odjeka. Tobožnja hrabrost iranskog predsednika Ahmadinedžada, ili sklonost da blefira, neretko se, naravno, ispoljava i u njegovom potpuno idiotskom ponašanju. Ili njegovoj veoma izraženoj sklonosti da od sebe napravi budalu. Recimo, tokom prošlogodišnjeg boravka u SAD, bio je pozvan da govori na njujorškom univerzitetu Kolumbija i tamo odgovarao na različita pitanje. Jedno od tih pitanja glasilo je: „Gospodine Ahmadinedžad, kako objašnjavate to što se u vašoj zemlji homoseksualci osuđuju na smrt?” - Nema homoseksualca u Iranu – odgovorio je Ahmadinedžad. Sličnog stepena ozbiljnosti su, naravno, i njegove različite opaske o holokaustu, o Izraelu, o Zapadu uopšte... Kako bilo da bilo, treba imati na umu da je Ahmadinedžad, ipak, političar i da je njegovo ponašanje u prošloj godini verovatno bilo motivisano željom da se dopadne domaćim biračima. Jer, u toku je izborna kampanja pred predsedničke izbore u Iranu u proleće 2008. godine. Tada će iranski birači odgovarati na pitanje: da li svog predsednika vide kao islamističkog Če Gevaru ili kao običnog blefera? Hugo Čavez Od kako je došao na vlast 1998. godine predsednik Venecuele Hugo Čavez ne prestaje da privlači pažnju i izaziva političke potrese u američkoj hemisferi, a i šire. Budući da je reč o zemlji bogatoj naftom, čije su rezerve najveće u čitavoj američkoj hemisferi, njena je strateška važnost zaista velika. Zato su, naravno, i mnogi potezi predsednika Venecuele ili događaji vezani za njegovo ime u 2007. godini privlačili izuzetan publicitet. On uživa u toj ulozi i ne propušta nijednu priliku da privuče pažnju medija. Kao što je, na primer, bio njegov čuveni govor u Ujedinjenim nacijama (2006), kada je američkog predsednika Buša nazvao „đavolom”. Bez obzira na činjenicu što su građani Venecuele i dalje, izgleda, podeljeni na one koji smatraju da predsednik govori i radi u korist siromašnih, koji predstavljaju većinu, i one druge, koji tvrde da Čavezova vladavina sve više dobija autokratske oblike i karakteristike. Bivši „specijalac”, pripadnik jedinice „crvenih beretki” dospeo je, inače, prvi put u žižu javnosti još 1992. godine, pošto je učestvovao u neuspelom državnom udaru. Sa grupom istomišljenika, pripadnika grupe mladih revolucionara koja se smatrala nastavljačima ideala Simona Bolivara, pokušao je da izvrši prevrat, u kome je izgubljeno 18 ljudskih života. Ali se pokazao nedoraslim za takav poduhvat i završio u vojnom zatvoru. Samo nekoliko meseci kasnije te iste 1992. godine, pošto je pušten iz zatvora, Čavez i drugovi ponovo su pokušali da izvedu puč. Opet neuspešno. Zato je proveo dve godine u zatvoru, pre nego što je bio pomilovan... Od kako je pre devet godina, na izborima, došao na vlast, opozicija ne prestaje da mu zagorčava život. Tako su politički protivnici još 2002. godine pokušavali da ga skinu sa položaja ustavnim sredstvima i pravnim zavrzlamama. Čavez je tvrdio da su iza tog pokušaja stajale SAD. Ali, ko god da je to pokušao, nije uspeo. Zatim su njegovi protivnici krenuli da organizuju referendum. Međutim, referendum organizovan 2004. Čavez je glatko dobio. I na taj način samo učvrstio vlast i osigurao pobedu na predsedničkim izborima 2006. godine. NJegov sadašnji mandat, prema Ustavu Venecuele, ističe tek 2012. godine. Istina, u 2007. godini Čavez je izgubio na referendumu koji je sam upriličio i na kome je nameravao da obezbedi podršku naroda za nove ustavne reforme. Pored ostalog i za promenu važeće odredbe Ustava koja mu nakon isteka sadašnjeg mandata zabranjuje da se ponovo kandiduje. I, za promenu odredbe koja garantuje autonomiju centralne banke i još nekih... Ali je i tim gubitkom – koji je bespogovorno priznao – faktički odneo krupnu političku pobedu nad političkim protivnicima u zemlji i u inostranstvu. Jer je dokazao da je demokrata, koji poštuje glas naroda, a ne autokrata kao što ga optužuju. Čavez se oduvek smatrao prijateljem vođe kubanske revolucije Fidela Kastra. U 2007. godini, tokom duge Kastrove bolesti i boravka u bolnici, Čavez je u svakoj prilici naročito naglašavao tu ljudsku i političku bliskost sa Kastrom. U jednom od njegovih živih programa na nacionalnoj televiziji, pod nazivom „Zdravo, predsedniče”, u februaru 2007. javio se – direktno iz bolnice – predsednik Kube Fidel Kastro. Za koga su do tog trenutka već počele da kruže priče da je možda i umro... Ipak, vrhunac publiciteta predsednik Čavez je doživeo u novembru 2007, kada je na samitu zemalja španskog govornog područja isprovocirao i španskog kralja Huana Karlosa. Naime, tokom govora španskog premijera Hozea Luisa Zapatera na samitu, Čavez je neprestano upadao i dobacivao, optužujući pri tom bivšeg španskog premijera Aznara da je „fašista”... A kralj je na kraju, vidno iznerviran, uzviknuo: „Prekinite već jednom, zavežite!” Toni Bler Bivši britanski premijer i sadašnji mirovni izaslanik za Bliski istok Toni Bler, koji je svojevoljno napustio premijerski položaj u junu 2007. godine, promenio je veru. Iz anglikanske prešao je u katoličku, u veru svoje žene Čeri. Uostalom, on je ionako bio jedini anglikanac u familiji, jer je sve četvoro njihove dece već kršteno u katoličkoj crkvi. Toni Bler je, navodno, odavno izražavao želju da pređe u katolike. To je nedavno saopštio i papi Benediktu XVI lično, prilikom svoje treće posete Vatikanu u poslednje četiri godine. Jer, njegova lična gledišta u vezi sa problemom abortusa, pravima homoseksualaca i istraživanjima u vezi sa matičnim ćelijama se, kako kaže, poklapaju sa gledištima Katoličke crkve. Krštenje je, inače, obavio londonski nadbiskup kardinal Marfi O’Konor, koji je saopštio da je Bler bio dobro i temeljno pripremljen za ovaj važan čin. A poglavar Anglikanske crkve, kenterberijski nadbiskup dr Roan Vilijams, čija je crkva izgubila jednog vernika, saopštio je da gospodin Bler ima njegov blagoslov i da mu on lično želi sve najbolje na putu kojim je kročio… Inače, nakon deset godina na položaju premijera, i neslavnog silaska sa premijerske funkcije u julu 2007, u senci poniženja u ratovima u Iraku i Avganistanu u koje je uveo zemlju, u publicitetu koji prati Blerove verske bravure ima, zaista, nečeg tužnog. On očigledno deluje kao čovek koji žudi za oprostom i iskupljenjem, nadajući se da će to pronaći na kolenima u crkvi... Suočen sa činjenicom da u Iraku nije moguća pobeda na bojnom polju (baš kao što i u drugim njegovim ratovima tokom prethodne decenije – u Sijera Leoneu, u BiH, u Srbiji i u Avganistanu – u koje je srljao kao lojalan američki saveznik) i shvativši da “spin doktori” ne mogu javnosti katastrofalne učinke njegovih ratnih pohoda večno predstavljati kao “briljantne uspehe”, Toni Bler je još početkom 2007. najavio planove za povlačenje sa premijerskog položaja. Tu odluku konačno je realizovao u junu, kada je premijerski položaj ustupio svom stranačkom kolegi i dotadašnjem ministru finansija Gordonu Braunu. U svakom slučaju, kad politički nepristrasni istoričari budu svodili bilans desetogodišnjeg mandata Tonija Blera na čelu britanske vlade, na samom kraju DŽDŽ i početku XXI veka, moraće da se pozabave serijom neuspešnih ratnih pohoda u koje je Britanija pod njegovim vođstvom prosto srljala. On i njegova vlada se pri tome, očito, nisu preterano obazirali na norme međunarodnog prava i postojeći pravni poredak u Evropi. Paradoks je utoliko veći što je Toni Bler, neposredno nakon stupanja na premijersku dužnost 1997. godine, svojim sunarodnicima poručio: “Ja sam pripadnik prve generacije koja bi mogla da se nada da će proživeti čitav svoj život u miru. Da nikada neće morati da ide u rat, ili da šalje svoju decu u rat.” Jedan od bliskih ljudi Toniju Bleru, istoričar Timoti Garton Eš, svedoči kako mu je sam premijer svojevremeno poverio da bi suštinu svoje spoljnopolitičke “filozofije” najradije opisao kao “liberalni intervencionizam”. U tekstu posvećenom Blerovoj političkoj zaostavštini, objavljenom u “Gardijanu”, Timoti Garton Eš iznosi i ocenu da je “liberalna intervencija na Kosovu” predstavljala “najveće dostignuće” u spoljnoj politici tokom Blerove desetogodišnje vladavine. “Mi svojom okupacijom Kosova nismo prouzrokovali sav onaj užas koji se tamo dogodio. Kosovo zaista nije Švajcarska. Ali, Kosovo je sada na putu da postane evropska država”, kaže Timoti Garton Eš. Utoliko je zaista paradoksalna činjenica da nijedna od glavnih ulica u Prištini i drugim većim gradovima Kosova nakon 1999. godine nije dobila ime Tonija Blera, dok su i neki manje zaslužni američki političari, pa čak i bivši činovnici NATO-a, tamo u međuvremenu dobili svoje ulice. A na seoskim kućama duž puteva na Kosovu se uz albanske i američke zaista samo u retkim prilikama ističe i britanska zastava. Drugim rečima, sva je prilika da će bivši britanski premijer Toni Bler, uprkos nekim impresivnim rezultatima na ekonomskom planu, ostati upamćen jedino kao liberal koji je voleo da vodi ratove. I, koji je u tome uglavnom bio neuspešan. Aung San Su Či Burmanka Aung San Su Či je s pravom stekla titulu najpoznatijeg svetskog borca za slobodu i ljudska prava. Nosilac je najprestižnijih nagrada kojima se odaje priznanje za požrtvovnost u borbi za slobodu, počev od Nobelove nagrade za mir, Zlatne medalje Kongresa SAD i mnogih drugih. Kad je 26. septembra 2007. godine u glavnom gradu Mjanmara (Burme), Rangunu, vojna hunta pohapsila više od 700 budističkih kaluđera i studenata i okupirala nekoliko najpoznatijih budističkih manastira, oči sveta bile su ponovo uprte u ženu koja je postala simbol burmanske borbe za slobodu. Stizala su svedočanstva o brutalnoj akciji vojske, o potocima krvi koji su tekli u okolini budističkih manastira. Naoružani vojnici su najpre opkolili manastire, a potom razvalili ogradu i nasrnuli na kaluđere i civile – uglavnom žene i decu – sklonjene u manastirsko dvorište. A Aung San Su Či je i dalje čamila u kućnom pritvoru, kao zatočenica burmanske armije, nastavljajući da – bez i jedne reči – poručuje svojim sunarodnicima da istraju u nenasilnoj borbi za slobodu. Može li se Aung San Su Či porediti sa Gandijem, najpoznatijim propovednikom nenasilnog otpora moćnijem neprijatelji, pitaju se mnogi autori. Uostalom, Gandi je – kažu – oduvek predstavljao i najveću inspiraciju za ikonu burmanske borbe za demokratiju. Ali, radi se o tome da je Gandi u borbi za slobodu Indije za protivnika imao Britansku imperiju, koja je, ipak, bila civilizovana tvorevina. Britanski kolonijalni oficiri su sledili kakva-takva pravila u borbi sa protivnicima njihove kolonijalne vlasti u Indiji. Međutim, od oficira burmanske vojne hunte teško je očekivati da poštuju bilo kakva pravila. Strategija nenasilne borbe za slobodu Burme u slučaju Aung San Su Či je utoliko značajnija što je ona ćerka legendarnog borca za slobodu Burme protiv britanske kolonijalne uprave Bođoke Aung Sana, koji je u toj svojoj borbi primenjivao konvencionalna sredstva. Može li strategija nenasilne borbe doneti pobedu u borbi protiv današnje vojne hunti u Burmi? Odgovor je, svakako, pozitivan. Ta vrsta borbe će jednog dana sigurno trijumfovati. Nevolja je samo u tome što niko ne zna kada će doći taj „jedan dan”. U tome i jeste veličina osobe kao što je Aung San Su Či, koja je zasluženo izborila mesto među najznačajnijim svetskim ličnostima koje su obeležile 2007. godinu u svetu. Al Gor Prihvatajući Nobelovu nagradu za mir 2007. godine (koju deli sa liderom međuvladinog panela UN za klimatske promene Indusom Radžendrom Pačaurijem), bivši potpredsednik Amerike, demokrata Al Gor apelovao je na svet da se još jednom mobiliše, ovoga puta radi suočavanja sa opasnim klimatskim promenama. „Ukoliko to ne učinimo, mi ćemo početi da vodimo rat protiv same planete Zemlje. A vreme je da sa Zemljom zaključimo mir”, rekao je Gor. Apelovao je takođe na vlade svih država da što pre zaključe novi sporazum kojim bi se ograničilo emitovanje gasova koji prouzrokuju klimatske promene, kao dodatak postojećem protokolu iz Kjotoa. U nadahnutom govoru u kojem se pozivao na Vinstona Čerčila, Mahatmu Gandija i na Bibliju, Gor je pozvao najveće zagađivače, Ameriku i Kinu, da prestanu da se međusobno optužuju i da počnu da sarađuju u borbi protiv globalnog zagrevanja. „Umesto međusobnog optuživanja, ove dve zemlje bi trebalo da preuzmu vođstvo u borbi za rešavanje problema čovečanstva.” Sudbina i američki „elektorski koledž”, koji je zbrajao glasove na predsedničkim izborima 2000. godine, odlučili su da Gor ne postane predsednik SAD, nego američki lider u borbi za čistu energiju. Drugim rečima, dobio je Nobelovu nagradu zbog svog predanog rada posvećenog podizanju svesti ljudi u Americi, a time i čitavom svetu, na opasnost koja preti čovečanstvu. Bio je, inače, potpredsednik Amerike u vreme predsednikovanja Bila Klintona, i važio za jednog od vatrenih zagovornika bombardovanja Srbije. A 2000. godine učestvovao je u predsedničkoj izbornoj trci i veoma tesnim rezultatom izgubio od DŽordža Buša. Dejvid Petreus General Dejvid Petreus je za Ameriku u ovom trenutku najveći junak. Čovek kome se svi dive. Američka štampa je puna protesta gnevnih patriota koji se pitaju: kako je moguće da jedan tako uticajan list kao što je magazin “Tajm” proglasi Vladimira Putina, bivšeg agenta KGB-a, za čoveka godine, a ignoriše američkog generala, pobednika u Iraku, kakav je Petreus? Priča o generalu Petreusu i njegovom tobožnjem ratnom uspehu u Iraku je po mnogo čemu nalik na priču Radio Moskve o „džinovskim mičurinovskim pomorandžama” u doba Josifa Visarionoviča Staljina. On je čovek koji simbolizuje najlepše božićne želje miliona Amerikanaca i toliko željeni uspeh na vojnom polju u Iraku. Jer, javno mnjenje u Americi sada dramatično iščekuje kakvu-takvu ratnu pobedu u tom tragičnom ratu, da bi potom moglo da se kaže kako je misija ispunjena i da se stiču uslovi za povratak američkih vojnika kući. Zato se američki i ostali mediji pod njihovim uticajem zaista svojski tru