Ženevske teme

Za pitanje odnosa komunista prema srpskoj tradiciji zasad se, izgleda, zanimaju samo Ženevljani poodmaklih godina. Moj poštovani sugrađanin je, izgleda, jugonostalgičar kao i ja, samo što su naša sećanja selektivna i, nužno, drugačija. G. Popović je napustio Srbiju još 1966, a ja tačno dvadeset godina kasnije. Ne mogu da tvrdim kako je bilo neposredno posle rata – sem da je moja osnovna škola u Beogradu nosila ime “Starina Novak” – ali od 1960. znam iz ličnog iskustva da nikom nije ni na pamet padalo da zamračuje prozore da bi palio slavsku sveću ili kandilo. Naravno, isključujem iz ovog one članove KPJ koji su voleli da (tajno) sede na dve stolice, pa ako je majka g. Popovića imala crvenu knjižicu, onda razumem (ali ne opravdavam) njen postupak... Što se tiče ostalih primera navedenih u popisu g. Popovića, priznajem da su (sem prema monarhiji), komunisti bili netrpeljivi i prema nacionalizmu, antisemitizmu, religioznom fanatizmu, saradnicima okupatora i članovima izbegličke jugoslovenske vlade. Nisam to pomenuo, jer su to opštepoznate činjenice. Nije ničija (pa ni srpska) tradicija u celini za poštovanje. Na primer – zna se kako tradicionalno izgledaju srpska mesta “gde i car ide peške”... Svetog Savu ovde izuzimam, jer su – po mom sećanju – i u komunističko vreme postojale škole koje su nosile ime ovog srpskog velikana, a izbacivanje svetosavskih svečanosti iz srpskih škola je zaista bila velika greška nekih prerevnosnih bojovnika za laičke škole. Na kraju, da se korigujem: nisu komunisti mrzeli sve srpske dinastije. Eto, Obrenovići su i u vreme SFRJ dominirali centrom Beograda – i Miloš i Mihailo. Miroljub Veljanović, Ženeva, Švajcarska