Papa za baterije

Profesor doktor Dejan Ilić se, prema nedavnoj rang-listi dnevnog lista Blic, od 100 najuspešnijih i najuticajnijih Srba u dijaspori, nalazi na 4. mestu! Iskreno, ne shvata po kojim se kriterijumima vinuo ovako visoko, posle Filipa Ceptera, Roda Blagojevića i dr Miodraga Stojkovića. Prošle godine napunio je 50 godina. Rođen je u Saraorcima, pored Smedereva. Tu je igrao odbojku, koja će ga kasnije odvesti u svet. Najpre u Grafičaru, potom u Partizanu i juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije. Do danas je u ovom sportu, makar i kada samo pomaže klubove u Nemačkoj ili u Srbiji. Fizičku hemiju je završio u Beogradu, a doktorat spremao u Drezdenu radeći na prvom pejsmejkeru u zemljama istočne Evrope. Zvanje profesora stekao je u Beču. Od 1986. godine zaposlen je u Varti, a 1992. godine je preuzeo posao istraživanja i razvoja mikrobaterija. U svetu uživa glas veoma cenjenog naučnika i praktičara u oblasti mikrobaterija, za šta je dobio niz svetskih priznanja i nagrada. Litijum-polimer baterija debljine 0,4 milimetra, koju je proizveo, ima velike ekološke i ekonomske prednosti. Na projektu koji je označio pravu revoluciju u ovoj oblasti, radio je tim od stotinu stručnjaka. Ova baterija je ugrađena u novi MP3 plejer koji proizvodi čuvena američka firma Epl. Od trenutka kada su te minijaturne baterije prošle godine ugrađene u ovaj minijaturni plejer, akcije Epla na tržištu su porasle 8-9 odsto, a akcije celog tržišta elektronike su porasle za četiri odsto. Ova baterija na sebi može da ima tri mikročipa, da komunicira sa čitavom elektronikom, a ceo trik je bio u tome da se izuzme baterija koja će da se puni dok korisnik skida muziku sa kompjutera. Baterije omogućavaju korisniku slušanje muzike u trajanju od 20 sati i mogu se puniti čak 20 puta. Od aprila prošle godine dr Ilić je, kao svaki dobro plasirani stručnjak, dobio ponudu da pređe za direktora čuvene nemačke firme ARRI, danas svetskog lidera u proizvodnji filmske i televizijske opreme. Hiljade zaposlenih tu proizvodi i iznajmljuje tehnički vrhunske kamere, rasvetu visoke efikasnosti i pruža usluge u filmskoj postprodukciji u svojim laboratorijama za filmove svih formata. Dejan Ilić predaje u NJu DŽersiju, Parizu, Londonu, Gracu, Beogradu... Danas radi na usavršavanju trodimenzionalnog čipa sa namerom da ostvari trodimenzionalnu sliku. Svoj uspeh u Nemačkoj možete da zahvalite spoju onoga što je najteže – naučnoistraživačkog znanja i smisla za biznis. Kako vam je to pošlo za rukom? - Počeo sam da se bavim naukom i sa 36 godina sam shvatio da moja kreativnost opada. To sam bio u stanju da prepoznam i da sebi priznam. S druge strane, dobio sam iskustvo koje mi je značilo da mogu da se bavim biznisom. Na čelu Varte bio je jedan Holanđanin koji mi je poverio da odgovaram za jednu radnu jedinicu. Posle tri-četiri godine napravio sam uspeh sa njom. Kada sam je dobio na upravljanje, imala je promet devet miliona maraka, a posle nekoliko godina sam je doveo na 300 miliona, i to je bio bum. Učinili ste još nešto. Suprotno tadašnjem trendu ulaganja u Aziji, gde je bila jeftina radna snaga, vi ste zatvorili dve “Vartine” firme u Singapuru i Indoneziji i prebacili ih u Nemačku? - Da. Uradio sam to u brzom tempu, sa dosta investiranog novca i, što je najvažnije, stvorili smo nova radna mesta. Upoznao sam neke ljude na važnim mestima u Baden Vitenbergu, koji su pomogli sa finansijskim kreditima u to vreme. Ministarka za životnu sredinu u Nemačkoj bila je frau Merkel i ona je otvorila jedan pogon, a ja sam je upoznao još dok sam bio u Drezdenu. To znači da sadašnju prvu damu Nemačke Angelu Merkel dobro poznajete? - To neću nikada da kažem, ali i danas, ako mi nešto treba, ona je za mene tu. Međutim, to što sam tada uradio, a reč je o 300 novih radnih mesta, bilo je u ono vreme fantastičan primer da se pokaže nemačkim industrijalcima kako je taj obrnuti proces bio ispravan put. Tako sam praktično ušao u krug ljudi kojima se veruje. S druge strane, imao sam sreću da upoznam bivšeg ministra Baden Vitenberga, najbogatije pokrajine, Lotara Špeta, koji mi je poklonio veliko poverenje, kad god bi išao u inostranstvo zvao me je da budem u njegovom timu stručnjaka. Svih tih godina, on mi je bio kao neki mentor. On je i danas veoma uticajan u Nemačkoj. Naravno, ja sam sve ovo radio baveći se isključivo industrijom, a ne politikom i nemam nikakvih dodira ni sa nemačkom ni sa našom politikom. Svi moji uspesi su bili u privredi, a početkom januara 2007. od nemačkog ministra za privredu i industriju Mihaela Klosa dobio sam najstariju nagradu na svetu za inovaciju. Posle dvadeset godina prisustva u nemačkoj industriji, kao veoma uvaženi i priznati, pozvani ste na čelo ARRI-ja? - Predsednik Instituta za razvoj u Nemačkoj zvao me je još pre dve godine da preuzmem rad na novom čipu. Čip je ono što me je odavno interesovalo, mada ne pripada direktno mojoj struci. Radio sam na nekoliko instituta u Americi i tamo sam počeo saradnju sa jednim američkim nobelovcem. Treba znati da je Bavarska kao republika prodala, odnosno privatizovala sve svoje energetske kombinate i taj novac, nekoliko stotina milijardi evra, uložili su u inovacije. Pre godinu dana me je dotični gospodin ponovo ubeđivao da preuzmem novi posao, a četiri nedelje kasnije, početkom januara 2007. godine dobio sam priznanje od nemačkog ministra privrede. Nakon toga su me pozvali u njegov kabinet u Berlinu. Nas dvojica smo razgovarali, bili na ručku, i on mi je rekao: Ako nećeš da napraviš grešku, dođi u Bavarsku. Za tri četiri nedelje sam sve završio i došao u Minhen, u ARRI i preuzeo vođenje razvoja novog čipa koji će da digitalizuje čitavu pokretnu sliku. Bavarska je u to uložila veliki novac koji je dobila od prodaje energetskih postrojenja, jer želi da preuzme primat Japanu i Americi u oblasti pokretnih slika, medicine i u oblasti mašina za kontrolu mašinskih postrojenja. Dakle, vi danas kontrolišete razvoj novog čipa koji će predstavljati revoluciju u ovoj oblasti i prvu primenu treba da ima u kamerama? - Reč je digitalnoj kameri koja neće snimati na traci, već će biti ugrađen čip sa jednim elektronskim elementom i sve ono što se uzme iz prirode biće dalje elektronski obrađivano. Dakle, nema hemijske obrade filma, nema filmske trake i svega ostalog. Ova mala revolucija nije važna samo zbog filma, već u svim oblastima nauke. Važno je za satelite, za vojsku, za lekare koji će da operišu u trodimenzionalnoj slici, za kontrolu mašina... Kada će nastupiti ova budućnost? - Za tri do pet godina u Nemačkoj, a kod nas, videćemo. U svakom slučaju, pred nama je vizija koja digitalizuje naš život. Da li vam je u karijeri ikada bio problem to što ste bili Srbin? - Ja se time ponosim i to svuda govorim. Možda bih, ali samo možda, nešto više ili nešto ranije uradio da sam bio nemačkog porekla. Kad uđete u zonu industrije i kada počnete da se družite sa krugom industrijalaca, onda vas više niko ne pita ko ste. Veliki ljudi znaju da treba da imate internacionalnu kulturu i da svaka država prosperira i od druge kulture, odnosno od drugih kultura. Mali ljudi na ulici možda gledaju drugačije. Kada biram tim koji će da radi neki posao, ja gledam da nisu svi Nemci jer bi bilo katastrofalno da svi isto misle. Mogu oni da budu i najbolji, ali morate da imate frišku krv i drugu kulturu da biste ostvarili najbolji rezultat. Vaša saradnja sa fakultetom u Beogradu, gde ste diplomirali, nikada nije prestala? - Još dok sam bio u Varti, finansirali smo izradu doktorskih disertacija mladih ljudi iz Beograda. To nije samo finansijska pomoć, već i mogućnost da Beogradski univerzitet uđe u evropske projekte, u one koje finansira Evropska zajednica. To je važno jer ovdašnji mladi ljudi imaju mogućnost da rade u stranim firmama. Bio sam ponosan na sebe, a to je jedan od retkih trenutaka koje priznajem, kada mi je pre nekoliko dana Beogradski univerzitet dodelio zvanje gostujućeg profesora. Tada sam upoznao jednu mladu devojku koja sprema doktorat i koja me molila da dođem kada bude branila svoju doktorsku disertaciju. Imam nameru da i na Elektrotehničkom fakultetu odaberemo desetak mladih ljudi koji bi radili na softveru za ARRI ili za druge firme, na digitalnom čipu. To sada radim u Mađarskoj, pa zašto ne bih mogao da radim i u Beogradu. Laboratorije ARRI–ja pružile su usluge trenutno najvećem i najskupljem srpskom filmskom ostvarenju, filmu “Čarlston za Ognjenku”? - Ja mogu da prenesem iskustva drugih, koja sam čuo. Jer, ja vodim biznis, bavim se novom tehnologijom, razmišljam o tome kako kamera treba sutra da radi, a s druge strane, film kao umetnost nikada nije toliko zagolicao moju pažnju. Verovatno nisam bio dovoljno kulturno obrazovan. Međutim, čuo sam od jednog francuskog eksperta i od prvih stručnjaka iz ARRI–ja da je reč o izvanredno snimljenom materijalu, čuo sam fantastična priznanja, što me čini ponosnim da ima jedan srpski film koji je tako dobro urađen. Šefica u našoj firmi, koja vodi postprodukciju i koja dobro poznaje film, dala je velike komplimente ovom ostvarenju. Čarlston i ARRI Diplomirani ekonomista, uspešan poslovni čovek u oblasti čelika, i pesnik, Batrić – Bata Nenezić producent je filma Čarlston za Ognjenku. On nam objašnjava da je ARRI kuća u kojoj su obavljeni svi laboratorijski poslovi posle snimanja, od razvijanja filma nadalje, i kaže: - To je najkvalitetniji rad, ali i relativno najskuplji i u 90-godišnjoj istoriji ove kuće. Čarlston je jedan od najozbiljnijih i najboljih projekata. Istovremeno, mislim da će naš film biti tehničko-tehnološki ponos ARRI-ja. Želeo sam da Srbija svetu ponudi svoj najbolji umetnički proizvod. Scenario je za mene predstavljao produkciono-filmski i umetnički izazov koji me je naterao da uđem u ovaj posao kao producent kome je stalo da svetu pokaže jedan veliki evropski film, najlepše lice Srbije, koje svet nije video. Inače, produkcijski i umetnički, sa svojim likovnim izrazom, ovaj film izgleda kao da je rađen u svetu veoma razvijene filmske industrije i da je u njega, umesto četiri, uloženo 14 miliona evra. Ne treba zaboraviti da je slavni francuski reditelj i producent Lik Beson pokazao veliko interesovanje za ovaj film, pa je njegova producentska kuća dala značajnu podršku u postprodukciji, Premijera ovog filma održaće se 30. januara u Sava centru.