Protokoli helsinških mudraca

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji tvrdi: Srbi mrze Jevreje. Prvi u Evropi su ih, u Drugom svetskom ratu, istrebili iz svoje države, a sada se na toj antisemitskoj i zločinačkoj tradiciji, uz učešće Srpske pravoslavne crkve, gradi novi srpski identitet. Odbor zato preporučuje da se srpskoj nacionalističkoj politici, posle vojničkog poraza, mora naneti i mentalni poraz. Odbor je ugledan, predsednica odbora Sonja Biserko još toliko. Optužbe su strašne a preporuke koliko brutalne toliko i opravdane, s obzirom na težinu iznetih optužbi. Srbima nema druge nego da pognu glavu i prihvate krivicu. Ili, ipak, pre nego što to učinimo, još smemo da posumnjamo u ono što odbor kaže? Tim pre što oni koji su, valjda, po prirodi stvari i najzainteresovaniji za celu priču – jevrejska zajednica i u Srbiji i u svetu (Centar Simon Vizental) – o svemu imaju mnogo, mnogo drugačije mišljenje. O faktima, istorijskim i ovim svežim, da i ne govorimo... Ovde je reč o “Godišnjem izveštaju: Srbija 2006. godine” Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, sastavljenom prošle godine, na koji je široj javnosti u ponedeljak u “Politici” ukazao novinar i publicista Jaša Almuli. Iskritikovao je deo izveštaja nazvan “Antisemitizam ide zajedno s projektom Velike Srbije”, ograničivši se međutim samo na istorijske netačnosti. A u izveštaju odbora ima još koječega, jer je izveštaj jedna interesantna mešavina; mešavina ponekog podatka i niza paušalnih tvrdnji, izvitoperene istorije, selektivno upotrebljenih citata i potpunih besmislica. Šta, dakle, stoji u izveštaju? I da li su Srbi, zaista, veći antisemiti od ostalih evropskih naroda? Izveštaj, zahvaljujući učenosti svog nepotpisanog autora, počinje citiranjem Hane Arent, pa Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera. Temeljno potkovan učenošću prelazi zatim na dijagnozu stanja u Srbiji, koja se provlači na više mesta. Neki karakteristični primeri: “... stvorena je politička i društvena klima za brojne rasističke i antisemitske kampanje. (...) Može se govoriti o implicitnom ili čak eksplicitnom prihvatanju antisemitske teologije i ideologije na političkoj sceni Srbije. (...) Pošto se antisemitizam u civilnom sektoru tokom poslednje decenije i po prilagodio matrici izražavanja netolerancije i često fanatične mržnje prema manjinskim grupama u Srbiji, to slika sliku o opštem stanju stvari u društvu.” Primeri brojnih kampanja, rasističkih i antisemitskih? Nije naveden nijedan. Koji su to političari prihvatili antisemitizam? Nema. Šta sačinjava tu sliku opšteg stanja u društvu? Nema ni toga. Zato i nema druge nego da se ovakve ocene označe kao paušalne i proizvoljne, takve da više svedoče o samom autoru nego o pojavi koju autor opisuje. To, svakako, ne znači da u Srbiji nema antisemitskih izgreda – setimo se, samo, onog lepljenja antijevrejskih postera od pre dve i po godine, zabrinjavajuće koordinisanog u nekoliko srpskih gradova istovremeno, ili jezivog spiska Jevreja u Srbiji, uključiv i one za koje se samo “sumnja” da su Jevreji zbog čudnijeg prezimena, okačenog na Internet. Opravdavaju li ovi izlivi sumanute mržnje etiketiranje čitavog srpskog društva kao antisemitskog, kao što se ovde čini? Nije dobro tražiti opravdanje u negativnim primerima, ali ako ćemo putem na koji nam ukazuje autor izveštaja, onda su antisemiti i Švajcarci, Amerikanci, Britanci... Švajcarci jer je leta 2006. godine spaljena najveća sinagoga u Ženevi, Amerikanci jer je oskrnavljen spomenik Ani Frank u Bojziju, Ajdaho, Britanci jer je u javnom prevozu pretučena 14-ogodišnja devojčica samo zato što je Jevrejka, pride jer niko od putnika na to nije reagovao. Sličnih, i daleko ozbiljnijih primera antisemitizma ima svuda po svetu, i većinu ih prilježno beleži i kritikuje Centar Simon Vizental. Srbi se, u izveštajima o antisemitizmu koje godišnje pravi i ovaj centar (nije Helsinški odbor jedini koji pravi izveštaje), pojavljuju samo kada se govori o Hrvatskoj – kada se osuđuju izlivi naklonosti prema ustašama i podseća na njihove žrtve, Srbe, Jevreje, Rome i Hrvate-antifašiste. Tim redom navode ih u Centru Simon Vizental. A šta kažu predstavnici Jevrejske zajednice u Srbiji? Aleksandar Nećak, predsednik zajednice: “Ne znam gde nema antisemitizma, ima ga čak i tamo gde nema Jevreja. Iskustvo nas, nažalost, uči da pojava antisemitizma vodi ka mnogim drugim društvenim problemima, ne samo u Srbiji nego uopšte. Zbog toga nama nije toliko bitan stepen antisemitizma koliko poruka koju on nosi – a to je zlo.” Ali: “Antisemitizam u Srbiji za nijansu je blaži nego u Mađarskoj, Slovačkoj, Poljskoj...” I: “Antisemitizam nije opšteprihvaćen u srpskom narodu. Kako najprostije da kažem? Mi se u Srbiji osećamo apsolutno bezbednim, kod svoje kuće.” A šta je s antisemitizmom u srpskim političkim partijama o kome govori Helsinški odbor? Aleksandar Nećak: “Obično se očekuje, ali mi ni kod radikala nismo primetili antisemitizam.” Radikale je, u predavanju održanom u Kulturnom centru Zrenjanina juna 2006. godine, spomenuo i beogradski publicista Aleksandar Lebl, koji se inače nalazi na čelu Komisije za praćenje i borbu protiv antisemitizma JZS-a: “Gotovo sve političke partije, kako one na vlasti tako i one u opoziciji, načelno osuđuju, uz ostale devijacije, i antisemitizam, a ponekad verbalno reaguju na pojedine incidente. (...) Ni Srpska radikalna stranka, koja važi kao ekstremno desničarska, ne propagira antisemitizam. Wen vođa dr Vojislav Šešelj još pre odlaska u Hag izjavio je kako ima dobrih i loših Jevreja, kao što ima dobrih i loših Srba.” Lebl – doduše, kako kaže – u istom predavanju kritikuje to što su radikali za počasne građane Zemuna proglasili Le Pena, Žirinovskog i Šenhubera. Uzgred budi rečeno, mada nije bez značaja za ocenu verodostojnosti napisanog, autor analize Helsinškog odbora i sam koristi citirano zrenjaninsko predavanje Aleksandra Lebla, ali navedene opservacije uopšte i ne uzima u obzir niti ih spominje. Možda zato što bi mogle da naruše “naslikanu sliku o opštem stanju stvari u (srpskom) društvu”. U nastavku, na više mesta se navodi činjenica da srpski nacionalizam – “ksenofobičan”, “netolerantan i agresivan prema manjinama” – svoje “ideološke korene” traži u Nikolaju Velimiroviću, Justinu Popoviću, te Dimitriju LJotiću i Milanu Nediću. Iz toga, dalje, sledi izrečeni zaključak da je srpski nacionalizam u svojoj srži, automatski – antisemitizam. Čak se na jednom mestu kaže da je srpski nacionalizam (samo tako, bez ikakvih ograda) uperen protiv “neprijatelja” iz Drugog svetskog rata, Hrvata, Bugara i Mađara, te protiv Jevreja koji su označeni kao čelnici svetske zavere protiv Srba. Da li su srpski nacionalisti, zaista, antisemite? Aleksandar Nećak, predsednik JZS, sasvim je direktan: “Ne prihvatam da je srpski nacionalizam automatski i antisemitizam. To, jednostavno, nije tačno. Šovinizam je, naravno, nešto drugo.” Ali i autor izveštaja pravi razliku između nacionalizma i šovinizma, spominjući ih na više mesta naporedo, tako da ovde nema ni govora o nekakvom mešanju ovih pojmova. Uostalom, ako je već antisemitizam ovako raširena pojava u Srbiji, kako nam se sugeriše, kako objasniti da se Jevrejska opština Prištine nalazi u izgnanstvu s (demokratskog) Kosova, i to baš u ovoj antisemitskoj Srbiji? Ni ovaj podatak – možda je suvišno to i pominjati – ne navodi se u izveštaju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Pod podnaslovom “Antisemitizam u Srpskoj pravoslavnoj crkvi” ocenjuje se da je “SPC svom snagom stala iza projekta Velike Srbije, da je “insistiranjem na tradiciji i pravoslavlju (...) postala integralni deo ratoborne politike”, te da je “u nedavnoj istoriji potpomogla ovekovečavanje antisemitizma tako što je položila temelj i fabrikovala novi srpski identitet”. Sve to kao fundamentalistička organizacija čiji se fundamentalizam otkriva u činjenici da se – opire sekularizaciji društva. Kao da igde u svetu postoji crkva kojoj je to po volji. No, na stranu ovakve budalaštine. Kako na SPC gledaju oni protiv kojih je ona, navodno, ustremljena? Aleksandar Nećak, začudo, kaže da “imamo izuzetno dobre odnose sa SPC, kao i sa svim drugim verskim zajednicama. Ali određene grupe bliske SPC, poput ‘Obraza’ i sličnih, ponekad iskoče i nanesu štetu tim odnosima. Tada reagujemo hitro, i u ličnim kontaktima s vladikama SPC rešimo te probleme. Naravno, bolje bi bilo da toga uopšte nema”. U već spominjanom predavanju, Aleksandar Lebl takođe navodi da “predstavnici Jevreja imaju dobre odnose sa SPC”, te da se SPC “u više navrata distancirala” od “Obraza”, “Justina Filozofa”, “Dveri” i sličnih organizacija. “Jedino sporno među njima”, nastavlja Lebl, “jeste proglašenje za svetitelja Nikolaja Velimirovaća, autora jednog od najgrubljih i najogavnijih tekstova o Jevrejima, napisanog za vreme njegovog kratkotrajnog boravka u ‘počasnom zatvoru’ u logoru Dahau pred kraj Drugog svetskog rata.” Ovo se proglašenje Nikolaja Velimirovića za sveca spominje i u izveštaju Helsinškog odbora, ali ne kao “jedino sporno”, već kao krunski dokaz antisemitskog karaktera SPC. Nikolaj Velimirović, svakako, predstavlja kontroverznu ličnost. S jedne strane, jasno je da on nije kanonizovan zbog svojih antisemitskih stavova; s druge, njegov antisemitizam niko razuman ne može da ospori, pogleda li se nekoliko mesta u njegovoj knjizi “Kroz tamnički prozor”: “Jevreji i njihov otac đavo uspeli su laganim trovanjem duha srca evropskog čovečanstva da ovo odvrate od pravog bogopoštovanja... Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista razapeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam i sveopštu revoluciju, i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. I to je sve u nameri da Hrista ponize, da Hrista ponište, i da na presto Hristov stave svog jevrejskog mesiju, ne znajući ni dan danas da je to sam Satana, koji je otac njihov...” U svakom slučaju, vratimo li se trouglu SPC - Nikolaj Velimirović-Jevreji, valjda ne treba dokazivati da se na osnovu spornih stavova pojedinca ne može ocenjivati čitava organizacija. Ili, ako ćemo tako, onda je i Rimokatolička crkva antisemitska iako se na Drugom vatikanskom koncilu odrekla dogme o Jevrejima kao bogoubicama. Kako? Tako što u Poljskoj deluje “populistički sveštenik i medijski mogul”, otac Tadeuš Ridzik, koji preko svog slušanog Radio Marije propoveda otvoreni antisemitizam. “Oni (Jevreji) doći će i reći, daj mi svoj kaput! Skini svoje pantalone! Daj mi svoje cipele!”, govori ovaj sveštenik koga u Centru Simon Vizental nazivaju “Gebelsom s okovratnikom”. Tog “Gebelsa” javno je primio prošle godine u svojoj letnjoj rezidenciji i papa Benedikt XVI, pa uprkos tome nikome nije palo na pamet da čitavu crkvu označi kao antisemitsku. Veoma je diskutabilan i opis zbivanja u Srbiji u Drugom svetskom ratu. Ukratko, govore da je holokaust sproveden u Srbiji (nije to sporno, naravno), da su “okupacionim vlastima u masovnom istrebljenju Jevreja pomagali” Milan Nedić i Dimitrije LJotić (ni to nije sporno), te da je rezultat bilo to što je Beograd zvanično proglašen za “prvi grad nove Evrope koji je očišćen od Jevreja”. Ni to nije sporno. Šta, onda, jeste? To, što se barata izrazom “Nedićeva Srbija”, iz čega će svako nedovoljno upućen izvući zaključak da je Srbija u Drugom svetskom ratu bila nacistička kvislinška država – poput NDH – a ne okupirana teritorija na kojoj su nacisti direktno vršili vlast. A kako se kroz čitav dokument Helsinškog odbora govori da je Milan Nedić inspirator modernog srpskog nacionalizma i “novog srpskog identiteta”, zaključak koji se nameće je sasvim jasan. I pogrešan. Okrenimo se, naime, relevantnim izvorima. Yon K. Koks, profesor na Jezuitskom univerzitetu Viling, u svojoj “Istoriji Srbije” iz 2002. godine, u poglavlju “Srbija i holokaust”, navodi: “Istoričari svrstavaju Srbiju među manje antisemitske zemlje. (...) Ovo mišljenje nije neosnovano.” Kao primere srpske saradnje s nacistima on navodi “Apel srpskom narodu” koji je uputilo 500 uglednih građana Srbije, te organizovanje “Velike antimasonske izložbe” prve godine rata. Ipak, Koks zaključuje: “Ove manifestacije srpske kolaboracije s nacistima nisu bile velikog obima, niti su bile neobične u okupiranoj Evropi.” Govoreći o tom periodu, Aleksandar Lebl vrlo jasno govori o Srbiji koja je okupirana, a ne nacistička marionetska država, pa navodi: “(Holokaust) su, na teritoriji okupirane Srbije (...), sprovodili pre svega nacističke institucije (SS i Gestapo), ali i jedinice regularne nemačke vojske. Pomagala im je prvo Aćimovićeva komesarska uprava, a potom Nedićeva vlada i njena policija i oružane formacije. Pomoć se sastojala u čuvanju po zatvorima i logorima (Banjičkom i drugim), pronalaženju i hapšenju skrivenih i sl. Pomagali su i LJotićevi odredi. U Pirotu, koji je bio dat Bugarskoj, u uništavanju Jevreja nacistima su pomagale bugarske vlasti. U Sremu, dodeljenom Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, likvidaciju Jevreja sprovodile su direktno ustaše. U Bačkoj, koja je pripala Mađarskoj, Jevreji su bili žrtve nekoliko masovnih ubistava u tzv. racijama (Novi Sad januara 1942. i dr)...” Podvalu autora izveštaja pronalazimo i ovde. Deo posvećen Srbiji u Drugom svetskom ratu, kako se vidi iz fusnote, preuzet je upravo iz ovog Leblovog predavanja koje citiramo, ali sasvim selektivno. Samo je pretrčano preko onih za koje Lebl kaže da su sprovodili holokaust (SS i Gestapo, regularna nemačka vojska), dok su Hrvati, Bugari i Mađari koji su takođe ubijali srpske Jevreje potpuno izostavljeni, kao da to nisu ni činili. Ostavljeni su samo LJotić i Nedić, čija sramna i zločinačka uloga nije sporna. S druge strane, gotovo očekivano, ni rečju se ne spominje pomoć Srba u skrivanju Jevreja tokom rata. O tome je, u jednom intervjuu, govorio i književnik Filip David, govoreći i iz ličnog iskustva; ovaj intervju citira se na nekoliko mesta u izveštaju, ali ovi delovi – ne. Pažnje je vredan i osvrt autora izveštaja na one koji opisuju holokaust u Srbiji u njegovoj istorijskoj potpunosti, baš kako je to učinio i Aleksandar Lebl. Citira se veoma sličan opis situacije (hrvatska, mađarska, bugarska okupacija delova Srbije), objavljen u NIN-u 2002. godine, i ocenjuje se kao pokušaj “relativizacije i reinterpretacije”. Bez želje da razmatramo ulogu četnika u Drugom svetskom ratu, kratak osvrt i na helsinško izjednačavanje ljotićevaca, nedićevaca i četnika u antisemitizmu. Iz pera Aleksandra Lebla, “Danas”, 30. novembar 2006. godine: “Dragutinu Brandajsu je poznato da je posle rata sedamnaestorici Jevreja suđeno zbog pripadništva četnicima. U četničkim redovima bilo je i pripadnika drugih naroda, pa i Jevreja. Za to su znali i okupatori... Harald Turner, šef Upravnog štaba komandujućeg generala u Srbiji, pisao je: ‘Kod Mihailovića se nalaze Jevreji koje on štiti.’” Lebl, u istom tekstu, citira i emisiju četničke radio-stanice Demokratska Jugoslavija iz 1944. godine, u kojoj se govori da su se četnicima, kao ravnopravni borci, pridružili Jevreji iz Čehoslovačke, Mađarske, Rumunije i Jugoslavije. Zarad (istorijske) istine, treba reći da je antisemitskih ispada u Srbiji/kraljevini Jugoslaviji bilo i pre okupacije. U razgovoru za NIN, istoričar Čedomir Antić podseća da je u 19. veku knjaz Miloš, u pokušaju da unapredi Srbiju, u unutrašnjosti zemlje naselio nekoliko stotina Jevreja. “Nedugo potom”, kaže Antić, “u narodu nenaviknutom na novčanu razmenu neki od ovih Jevreja označeni su kao zelenaši, i na skupštinama održavanim šezdesetih godina javili su se zahtevi da se Jevreji isele iz Srbije. Ovi zahtevi dobili su veliki međunarodni publicitet i vlasti im nisu udovoljile.” Ipak, nastavlja Antić, treba imati u vidu i ukupni kontekst – narod je u to vreme od knjaza tražio i da iseli Srbe doseljene iz Austrije (“Švaburiju”), da mu pošalje kišu i da mu se dozvoli da u šabačkom kraju raskopa grobove u potrazi za vampirima. “Ovi primeri pokazuju nisku svest naroda u Srbiji u to vreme, bližu srednjem veku nego modernom dobu, te u tom kontekstu valja gledati i na ovaj zahtev za iseljenje Jevreja iz Srbije”, kaže Antić. Pojedinačnih antisemitskih izleta biće i kasnije, ali je uglavnom reč o antisemitizmu “uvezenom” iz Austrougarske, slažu se nezavisno jedan od drugog Čedomir Antić i Aleksandar Lebl. Uoči Drugog svetskog rata, podseća Lebl, 5. oktobra 1940. godine, “vlada Cvetković-Maček donela je dve antijevrejske uredbe: o zabrani Jevrejima da trguju nekim namirnicama i o uvođenju numerus clausus-a za upis Jevreja u prvi razred srednjih škola i na prvu godinu studija”. Oživljavanje antisemitizma u Srbiji, prema Leblu, počinje uvođenjem višestranačja “uz pozivanje na slobodu mišljenja i reči”. “Vratili su se iz emigracije ili izašli iz podzemlja pojedinci koji su pre Drugog svetskog rata i za vreme njega simpatisali i propagirali fašizam i nacizam, a za vreme okupacije sarađivali s okupatorom”, naveo je Lebl. “Antisemitizam se širi putem medija.” Vrlo sličnu ocenu iznosi i predsednik JZS Aleksandar Nećak: “Antisemitizam u Srbiji uglavnom se manifestuje kroz pisanu reč – u knjigama, brošurama i na plakatima, više nego što ga ima u praksi.” U izdavaštvu se posebno ističe izvesni Ratomir Đurđević, za koga Lebl kaže da je nekadašnji ideolog i propagandista Milana Nedića pa Draže Mihailovića. Spisak njegovih dela koja raskrinkavaju svetsku jevrejsku zaveru pažljivo je pobrojan i u izveštaju Helsinškog odbora, uz sugestiju da je reč o rasprostranjenom i tipično srpskom uverenju. Koliko je ovo besmisleno, dovoljno govori i to što je nedavno u Japanu objavljena knjiga koja terorističke napade u SAD 11. septembra 2001. godine objašnjava zaverom Jevreja i Severne Koreje. Mnogo veći problem predstavlja to što se Đurđevićeve i slične knjige slobodno prodaju po nekim beogradskim knjižarama i na Sajmu knjiga. Opet, ni ovo nije srpska specifičnost – Centar Simon Vizental iz godine u godinu kritikuje sajam knjiga u Frankfurtu zbog antisemitskih naslova – ali to nije opravdanje. Uostalom, organizatori frankfurtskog sajma blisko sarađuju s jevrejskim organizacijama u pokušaju da suzbiju književni antisemitizam, i nema nikakvog razloga da se isto ne učini i u Beogradu već ove jeseni. Zabrinjava, isto tako, i odsustvo reakcije nadležnih državnih organa, tužilaštava i sudova. Zakon – bez obzira na to što negiranje holokausta ili veličanje nacizma ne prepoznaje kao posebna krivična dela, kao što su svojevremeno tražila jevrejska udruženja – zabranjuje raspirivanje mržnje, a antisemitska dela to neosporno čine. Uprkos tome, kaže Aleksandar Nećak, nijedna presuda nije doneta, a jednom prilikom čak im je postupajući sudija rekao da u konkretnom slučaju krivičnog dela nema jer ispoljena mržnja nije dovoljno velika?! Pa, da li su Srbi antisemiti kakve svet od Hitlera nije video? Filip David, u delu spominjanog intervjua koji u izveštaju Helsinškog odbora takođe nije citiran: “Ovde se kaže – nikad u Srbiji nije bilo antisemitizma, Srbi nisu antisemiti. Nisu Srbi antisemiti, to je sigurno, kao što ni drugi nisu, ali se može dovesti do toga da budu antisemiti, kao što je u Srbiji bilo antisemitizma, kao što ga je bilo i u nekim drugim zemljama. Ima primera, pa šta? Nije to nikakav izuzetak, nije to nikakvo čudo. To je nešto što je deo istorije naroda.” A izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, koji je, prema “Politici”, poslat na milion elektronskih adresa u 150 zemalja sveta? Da nije onako selektivno korišćenih citata i istorijskih izvora, brojne omaške i pogrešni zaključci možda bi i mogli da se pripišu neznanju autora. Ovako, zlonamernost se čini mnogo tačnijom dijagnozom; uz jedva skrivenu, skoro rasističku mržnju prema Srbima, pri čemu je stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu samo iskorišćeno kao sredstvo u obračunu. Nije li baš to opasno blizu sramnoj relativizaciji holokausta?