Ovčije pihtije

Uh, samo kad je prošla ova nedelja, puna slutnji i malera! A sve je počelo uoči Svetog Save. Stepujem na steperu, očekujem Anu i Šarapovu, a dok stepujem, radim i rukama sa gumama, zakačenim na vrhovima steperovih stopala. Elem, napet sam kao zver, kao Sizif koji uzbrdo tera nevidljivi kamen od gume, kad, tras! Puče mi gumeni konopac i ošinu me posred lica, a steper star dva meseca, još nam nije istekla garancija! Psujem naglas firmu steperovu, nanu li im naninu! Da me išćorave na Svetoga Savu! Kao da nisam platio bogumilske grehe zbog kojih mi je jezik čupan, oko vađeno, onomad, posle Nemanjinog sabora u Studenici gde smo osuđeni, mi, jeretici... Posle malera sa steperom, stiže i maler sa Anom, puče meč sa Šarapovom! I, 'ajd, mani to, preživećemo te slatke teniske pobede i poraze, ali, gle, opasne pretnje dolaze! Listam tabloide u beržeri, kad, tresnu me, posred čela, kao ona guma steperova! A vest je od tri reda: ZEMQOTRES U OKOLINI ĆERDAPA! Saopštio Republički seizmološki zavod. Četiri stepena Merkalijeve skale, pa sad ti vidi, moj crni brale! A Javni servis trese se od Bokijevih vatrenih predizbornih govora, svaki ima po pet-šest stepena Rihterova! Kaže, bre, da „radi pedeset sklekova za devedeset sekundi”! Oblije me ladan znoj, uzvrpoljim se ko Noje pred Veliki potop. Izađem na terasu u zvezdanu noć sa punim mesecom, sa mladim bledunjavim princem koji sedi na krovu Centralnog zatvora i posmatra uzbudljivu utakmicu na stadionu FK „Obilić”. A igraju senke Arkanove protiv senki haških, senki Miloševićevih... Oh, Gospode, da li će izdržati Panonska greda navalu Merkalijevih talasa!? Jer, načeta je još od propasti Atlantide, napukla je, baš, tu, kod Đerdapa! I malo li je Milić od Mačve na tu opasnost upozoravao i leteće balvane na crvenom nebu slikao! Još ako, opet, kod Đerdapa, ljuljne kiša meteora, eto nama veselja! Biće opet serije požara, nebo iznad Dunava biće opet crveno, od Beograda do Karpata i Crnog mora. I, tu, na terasi, iznad Gročanske, počnem da se tresem od straha, da ceptim uoči izbora, uoči Novog potopa; šta će od Srba ostati? A Srbi, moji Srbi spavaju kao jaganjci u svetosavskoj noći, umorni od australijskog tenisa, od razorne kampanje Tome i Bokija koja ti mozak rastresa. Ali, ipak, spava mirno, u gluvo doba noći, moje stado, mislim, moja Srbadija. Ali, tako je to: na stadu je da spava, a na pastiru da brine... Oh, kako drhtim i zebem, da li će od Beograda ostati kamen na kamenu kada ploče počnu da se taru, da turpijaju Panonsku gredu! Jung pućka na srebrnu, patarensku lulu i pokušava da me teši: “Znaš, lepo je što osećaš EGZISTENCIJALNU BRIGU za Srbe, ali moram da te podsetim da je i tvom Kjerkegoru od te bolesti srce otkazalo. Dobro, znam, imaš obaveze prema Bogu, poslao te među Srbe da ih vodiš, da im propovedaš, ali presvisnućeš od brige, i, nećeš valjati ni Bogu, ni Srbima. A ti nisi kriv za kišu meteora, ni što je trula Panonska greda. Najzad, nisi kriv ni što se pojavio LDP i Čeda! I pusti Srbe, neka odluče između Tome i Bokija! A ako vam i Kosovo otmu, ne mogu da ga odnesu. Uostalom, možda će i tamo zemljotres ljuljnuti i potamaniti što treba. Sve ti je to u rukama Gospoda, u rukama nebeskog Inženjera!” Udišem duboko vazduh sa Avale. Jer, tehnika disanja važnija je od tehnike pisanja. Kada ti svež vazduh u mozak uđe, onda sve i da si govedo znaćeš da pišeš! Vratim se u beržeru, smiren, spokojan, kad, plavi koverat izleti, kao noćni leptir, iz brda novina! A u pismu piše: “Gospodine Jovanoviću, u jednoj američkoj emisiji na Foksu pobijaju se teorije da ljudski život na Zemlji traje stotinama hiljada godina i iznose se podaci da je čuveni Potop bio pre svega 7.600 godina. To se poklapa sa starim srpskim kalendarom po kome smo, da vas podsetim, u 7516. godini!” Ali, ne radi samo Foks za mene. U „Nacionalnoj geografiji” od 8. januara ove godine, ekipa engleskih arheologa tražila je Nojevu barku na obroncima KARPATA!? Šta ćeš, čitaju i Englezi „Postekologiju”! I pošto Nojevu barku nisu našli, okrenuli su se ispitivanju Crnog mora rukovođeni drevnom pričom da je Crno more nekad bilo slatko jezero. Na dubini od oko 90 metara engleska ekipa naišla je na nepobitne dokaze da je tu nekad bila – OBALA! Uzeli su uzorak zemljišta iz viših slojeva i utvrdili da je poplavljeno pre 7.600 godina!!? „Dobićeš, dobićeš Nobela...” – mrmlja Jung kroz guste brkove. „I, svejedno je da li ćeš dobiti za literaturu ili arheologiju. Jer, evo, svet se okreće Srbima, okreće se Evropa svojim dunavskim očevima. Ako je Nole postao kralj australijskog grenslema, zašto ti ne bi dobio Nobela? Jer, jasno je: Crno more je nastalo, posle zemljotresa i kiše meteora, kada se Đerdap otvorio i kroz njega Panonsko more iscurilo. A Noje, jadan, morao je barkom da bega sa obale slatkog jezera koje je poplavilo more iz Đerdapa, morao je barkom da bega na vrh Karpata...” Gledam Junga ispod oka: da li me prži? Da li je u nekoj masonskoj loži? Kad, u taj čas, prp, prp, prp! Prpće helikopter iznad CZ-a! Šta je sad?! Nikad ih nisu tako dovodili, pa još u gluvo doba noći. Ili će, možda, Cema tako na slobodu izaći? I ode helikopter ka Banjici, a posle čujem tužnu vest za Jočića, „udario u šarplaninca od sedamdeset kilograma” vraćajući se iz lova, ej tamo, kod Velike Plane... Onda me spopadne zverska glad. A ne znam šta bih jeo, jer od slave sam se svega zasitio. „Hoćeš li da probaš ovčije pihtije?” smeška se Olja zagonetno. Kad si ih pravila? „Same su se na terasi napravile u zemljanoj tavi u kojoj se, za slavu, pekla ovčetina.” Dignem poklopac, a tamo sleđen ovčiji loj sa „pihtijama” ovčijim. I pođe mi voda na usta, a vidim i Jung se oblizuje. Zagrabim kašikom po tavi, napunim tanjir „pihtijama”, pa pospem alevom paprikom, naravno uzmem i dve glavice belog luka, a tu je i vino Nikolino iz Kleka. Pa udri sa Jungom, do trećih petlova, kad počne polako da svanjiva... Kada smo se oždrali i zahrkali, moja Crna iz Vrčina, kao prava mačka, skače čas u moj, čas u Jungov san. I ne znam šta je Jungu u snu govorila, ali meni je ovako rekla: “Znaš li zašto oni Englezi nisu našli Nojevu barku na Karpatima? Zato što je Noje sa Karpata do Golupca kod Đerdapa doplovio, kada mu je GOLUB, poslat sa barke, zelenu grančicu sa đerdapskog kopna doneo. I prateći let goluba, Noje je stigao na kopno do – GOLUPCA! A onda je i Golubac kod Đerdapa izgustirao, pa se ka Avali barkom uputio. I na Avali još postoji mesto, tamo kod Belog Potoka, koje seljaci zovu Alka Nojeva! Mada, Valjevci tvrde da se Noje iskrcao na vrh Povlena. Važno je da narod i danas pamti i priča da se Noje u Srbiji iskrcao. A dogovoriće se, valjda, Srbi izmeću sebe gde je to tačno bilo. I na kraju, lepo je što jedeš loj i ovčije pihtije, ali od toga se ne misli baš najbistrije.”