Raspeta zemlja

Može li opstati današnja Republika Moldavija, raspeta svojevrsnim spletom centripetalnih i centrifugalnih sila etničkog i političkog karaktera? Kome će se carstvu ona privoleti ili pre, možda, ko će je, na šta i čime privoleti? To je izgleda neizbežno pitanje koje u raznim varijacijama prati ovu zemlju skoro šest i po vekova različitih oblika i stepena njene državnosti. Pitanje njene budućnosti danas se postavlja izoštrenije, mada sa ne manje neizvesnim ishodom, jer su akteri od uticaja i brojniji i jači. Predsednik Moldavije Vladimir Voronjin, koji je poslednjih godina pokušavao da lavira između zapadnih i ruskih interesa, nedavno je diplomatskom koru u Kišinjevu najavio da će upravo ove, 2008. godine, biti „zaokružen suverenitet i teritorijalna celovitost” Moldavije i da će se na tim osnovama rešiti i pridnjestrovski problem. Razvoj događaja u 2007. godini, u samoj Moldaviji i u vezi sa njom, ne daje vidljive potvrde takvom optimizmu. Mnogi i u zemlji i u regionu imaju drugačije mišljenje. Dovoljno je pomenuti zagovornike unionizma sa Rumunijom, autonomistički ojačale Gagauze, i sve samosvesnije građane Pridnjestrovlja, pre 17 godina ruskim oružjem izdvojenog pojasa zemlje na levoj obali Dnjestra prema Ukrajini. Pri svemu ovome, senka kosovskog slučaja, u svim njegovim aspektima, proučava se i snažno utiče na razmišljanja i postavljanja aktera u regionu. Kod jednih pojača strepnje, kod drugih očekivanja i aspiracije. Tako Gagauzi (posebna manjina unutar Moldavije koju čine građani pretežno turskog porekla, koji govore jezikom sličnim turskom, ali koji su pravoslavci) na talasu slučaja Kosmeta oživljavaju svoje aspiracije za samostalnošću („zašto je njima dozvoljeno, a nama ne...”, „mi smo, takođe, podeljen narod” – tri četvrtine Gagauza živi u Moldaviji, a jedna u Ukrajini). Status Gagauzije, tvrde oni, ne može ići ispod onoga što dobiju Pridnjestrovljani. Tiraspol (oko 600.000 hiljada stanovnika, najviše Rusa i Ukrajinaca, ali i ukupno 46 raznih nacionalnosti), koji teži punoj nezavisnosti i u tom pogledu je objektivno uzev daleko odmakao, zapaža da Moskva u pogledu Kosmeta žestoko brani princip pregovora i dogovora Beograda i Prištine. Iz toga Pridnjestrovlje analogno gradi svoju argumentaciju i prilaz za buduće razgovore. Procenjuju da u regionu dobija na snazi „nužnost oslanjanja na realne kategorije”. To, kako oni vide, znači najpre normalizaciju odnosa između dva zainteresovana i samostalna subjekta – Moldavije i Pridnjestrovlja. Punih 17 godina od izdvajanja, Tiraspol ima ubedljiviju poziciju i parametre nego što ih ima Kosovo na Balkanu – ekonomska, socijalna i politička stabilnost, bolji standard od moldavskog, regularne institucije i obeležja, što zapadne sile nisu na Kosovu još osposobile. Oni su, međutim, realisti i spremni su na pregovore sa Kišinjevom, ali kao samostalni i ravnopravni subjekt. Wihovi analitičari pri tome ocenjuju da bi priznanje Pridnjestrovlja kao samostalnog subjekta rešilo stari konflikt na evropskim granicama i značajno unapredilo stabilnost u regionu. Zvanični Kišinjev je očito pred vrlo ozbiljnim izazovima. Rejting predsednika Voronjina i njegove KP je u padu (letos je njihov kandidat glatko izgubio izbore za gradonačelnika Kišinjeva), a novi parlamentarni izbori (početkom 2009) neumitno se približavaju. U osnovi, Kišinjevu odgovara stav zvaničnog Bukurešta o nepriznavanju nezavisnosti Kosmeta, jer Moldaviji ostavlja adut u nadmudrivanju sa već osamostaljenim Pridnjestrovljem. Istovremeno, time se stišavaju i nanovo probuđene aspiracije Gagauza. Međutim, „paternalizam Bukurešta prema Kišinjevu”, zasnovan na zajedničkom etničkom poreklu, deo strukture i stanovnika Moldavije doživljava kao „razgrađivanje temelja moldavske nezavisnosti”, a posebno ih zabrinjava činjenica da je u 2007. godini (od pristupanja Rumunije Evropskoj uniji) više od trećine građana Moldavije zatražilo rumunski pasoš. Sam Voronjin, nakon zaoštravanja stava prema Bukureštu (proterivanja iz Kišinjeva dva rumunska diplomata u decembru, žalba Uniji da Rumunija ne priznaje „moldavski jezik” i da neće da ratifikuje sporazum Moldavije i EU zbog toga), otišao je u Brisel alarmirajući zvaničnike da se sprema „moldavsko Kosovo”, da „Bukurešt spolja, a Gagauzi i Pridnjestrovlje iznutra, razjedaju suverenitet i integritet jedne priznate evropske zemlje”. Voronjin je u Briselu dobio garancije od Barosa da će Kišinjev i dalje moći da računa na neophodnu tehničku i finansijsku pomoć i podršku za sprovođenje plana rešenja pridnjestrovskog konflikta, kao i za evropske perspektive Moldavije. S druge strane, krajem januara ove godine došlo je u Moskvi i do razgovora Voronjina sa ruskim predsednikom Putinom. Nema sumnje da je Voronjin ponovo, posle nekoliko godina zahladnelih odnosa sa Moskvom, bio primoran da se obrati Rusiji kako bi pokušao da ojača svoju poljuljanu poziciju. Optirao je za širu obnovu bilateralnih odnosa i projekt vraćanja Pridnjestrovlja u sastav Moldavije na osnovu precizno utvrđene autonomije. Moldavija, koja je u nekoliko navrata tokom protekle decenije izbegla prihvatanje ruskog plana regulisanja pridnjestrovskog spora (federalizacija-konfederalizacija Moldavije uz povratak Pridnjestrovlja), bila je ovoga puta svesna dva ključna elementa: ojačana međunarodna pozicija i mogućnosti Moskve, s jedne, i rastuće opasnosti suverenitetu i integritetu Moldavije, s druge strane. Ipak, čini se da je Voronjin ponovo pokušavao i da „zadovolji vuka i da ovce budu na broju”, bez obzira na to ko u toj zamisli bio vuk, a ko ovce. To potvrđuje i njegova izjava ovih dana da saradnja i susedstvo sa Evropskom unijom i stvaranje osnova za perspektive prijema ne znače da se Moldavija opredeljuje i za ulazak u NATO.