Za trilateralu Beograd-Zagreb-Tirana

Nacionalni ciljevi Srbije moraju biti jačanje nacionalne privrede, stvaranje efikasne državne uprave, izgradnja stabilnog sistema vrednosti. Prvi uslov za to je vođenje politike evrorealizma. Evropske integracije, i ulazak u EU, u tom slučaju su sredstva kako bismo ostvarili ciljeve. To bi od Srbije zahtevalo da bez odlaganja uskladi zakonodavni sistem i administrativne procedure sa zajedničkim evropskim pravnim nasleđem i standardima briselske birokratije, kao i usklađivanje pravila sa jedinstvenim evropskim tržištem. „Tehnički deo” evropskih integracija kod nas se često zanemaruje. Iako nije članica EU, Norveška je po stepenu implementacije evropskog zakonodavstva u domaći zakonodavni okvir – na šestom mestu. Ova mera vodila bi postepenom, evolutivnom etabliranju evropskog sistema kod nas, ali i jačanju srpske državne uprave i srpske privrede, što je jedan od bitnih elemenata u političkoj raspravi sa EU. Lisabonski sporazum, koji tek treba da bude ratifikovan od članica EU, definiše dva paralelna procesa – centralizaciju i decentralizaciju. Centralizacijom bi EU trebalo da preuzme većinu suverenitetnih prava država članica, a decentralizacija je – prenošenje nadležnosti sa državnog na regionalni (pokrajinski) nivo. Oba procesa vode ka uzimanju nadležnosti od države, tako da EU u skorijoj budućnosti može postati organizacija jakih pokrajina i slabih država. Iz bar dva razloga to treba pažljivo razmotriti. Prvo, što takvo unutrašnje uređenje može značiti i stalni izvor konflikta centralnih i pokrajinskih institucija, gde bi po pravilu arbitrirao Brisel. Drugo, što se vremenom sve može pretvoriti u „diktaturu briselske birokratije”. I jedno i drugo vodi „rastakanju” slabo uređenih država i zato je strukturiranje jake državne uprave jedan od naših prioriteta. Da bi zaštitila interese na međunarodnom planu, Srbija mora voditi politiku oslanjanja na institucionalizam. Najjače karte malih država i malih naroda su međunarodne institucije i međunarodno pravo. U postojećoj konstelaciji moramo igrati na kartu institucionalizma i legalizma, i to i na unutrašnjem i međunarodnom planu. Na međunarodnom, štiteći interese kroz međunarodne institucije. A na domaćem, pridavanjem više pažnje institucionalnom zaokruživanju Srbije i izgradnji funkcionalne državne uprave, pogotovo visokoprofesionalizovane diplomatske službe sposobne da štiti interes države kroz međunarodne organizacije. Moramo biti svesni i novih subjekata međunarodnih odnosa koje prepoznaje liberalni institucionalizam – nevladinih organizacija i multinacionalnih kompanija. Ova dva nova stuba za meki spoljni pritisak tek će dobijati na značaju. Srbija već ima kompanije kadre da postanu regionalni lideri i nije nemoguće formirati institute i organizacije za jačanje srpskog uticaja u okolnim državama. Ovo je neophodno činiti i u značajnim svetskim centrima. Prisutnost se posebno mora poboljšati istočno od Srbije, što se kod nas zanemaruje. Politika gledanja ka Istoku je jedan od temeljnih principa. To bi značilo: odnos prema Rusiji, istočnim susedima i Turskoj. Ruski uticaj u Srbiji uvek je postojao. Treba očekivati i da će jačati, posle energetskog sporazuma Beograda i Moskve. Prvi strateški sporazum dveju država sada treba obogatiti novim elementima saradnje. Kao što je otvorena za sve uticaje sa Zapada, Srbija bi trebalo da koristi i sve što može i što je korisno sa Istoka. Ta saradnja mora biti uspostavljena na principima institucionalizma i legalizma, jer saradnja malih i velikih država često postane odnos nadređenog i potčinjenog. Energetski sporazum Srbije i Rusije deo je znatno šireg međunarodnog aranžmana, koji u ceo projekat uključuje Bugarsku. Koliko je Rusiji značajno strateško partnerstvo sa Beogradom, toliko je i sa Sofijom. Linija zajedničkog strateškog interesa za privrede Bugarske i Srbije, koja se otvara izgradnjom gasovoda „Južni tok”, vodiće bilateralnom približavanju. Pored Bugarske, jedan od strateških regionalnih partnera Srbije je i – Rumunija. Istorijsko prijateljstvo sa Bukureštom, nepostojanje otvorenih pitanja, sve veća robna razmena i zainteresovanost obe strane za nekoliko zajedničkih infrastrukturnih projekata, dobra je osnova za produbljivanje saradnje. Možemo zaključiti da postoji i izvesna bliskost po verskoj osnovi, koja može biti komparativna prednost. Verska komponenta je značajna i prilikom definisanja odnosa sa Turskom. Na prostoru zapadnog Balkana za 14 godina izgrađeno je oko hiljadu džamija. Sredstva za izgradnju uglavnom su od različitih „verskih” i „humanitarnih” udruženja iz Saudijske Arabije, Kuvajta, Pakistana i Egipta. Novi sponzori balkanskih muslimana nameću i radikalniji islam. Već se susrećemo sa vehabizmom u Raškoj oblasti, ćelijama Al kaide u BiH, sa ograncima Muslimanskog bratstva. Jedini način da se naše društvo aktivno suprotstavi radikalnom islamizmu i preventivno deluje, jeste pospešivanje odnosa sa Ankarom. Odnosno, promovisanja „sekularnog” islamizma kao sredstva mekog uticaja na domaće muslimane. Turska je bitna i kao vekovni britanski strateški partner u regionu, a danas kao jedan od ključnih partnera SAD. Prema Britaniji, odnosno SAD, jedino je moguće definisati politiku pragmatizma. Za deceniju i po, i London i Vašington su pokazali strateška opredeljenja prema regionu koja su dugoročno nepovoljna po Srbiju. Wima se treba suprotstaviti institucionalizmom i ulaskom u druga strateška partnerstva koja će garantovati zaštitu naših interesa. Sa druge strane, nije pametno ulaziti u politička sukobljavanja sa dve vodeće svetske sile. Zato mora postojati određena mera pragmatičnosti sa naše strane, kako bismo izbegavali konfrontacije i te odnose postepeno normalizovali. A za dugoročnu stabilizaciju regionalnih prilika neophodno je otvaranje dijaloga Beograd-Zagreb-Tirana. Formiranje trilaterale Beograd-Zagreb-Tirana značilo bi uspostavljanje kriterijuma za mirno rešavanje nagomilanih problema. Najveća krizna tačka u srpsko – albanskim odnosima jeste KiM, ali bitka za uticaj može se voditi i u Bujanovcu i Preševu, na severu i severozapadu Makedonije. U srpsko – hrvatskim odnosima uticaji se prepliću u BiH, zapadnoj Bačkoj, Baranji i Slavoniji. A „sudar” tri interesa imamo i u Crnoj Gori. Beogradu, Zagrebu i Tirani treba dogovor o suživotu i koegzistenciji, što će, imajući u vidu pre svega kosovsko pitanje, biti teško. Ali, s tim se pre ili kasnije mora početi, a naša buduća saradnja mora biti rezultat dogovora. Pronalaženje balansa nacionalnih interesa Srba, Hrvata i Albanaca, odnosno strateških interesa Srbije, Hrvatske i Albanije, jedini je način rešavanja problema i izgradnje stabilnog okvira za naredne decenije. Ukoliko ne bude dogovora tri subjekta stabilnosti Balkana, imaćemo mnogo otvorenih kriznih žarišta koja će neprekidno proizvoditi nesuglasice. Velike sile će, kao i mnogo puta do sada, raspirivati te nesuglasice. U nekim trenucima to može biti u interesu pojedinih velikih sila, ali ne može biti u dugoročnom interesu balkanskih naroda. (Autor je državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo)