Rusiji neophodna samouprava

U današnjoj teškoj i zabrinjavajućoj situaciji na celoj Zemlji – ruska vlada, razume se, ne sme ni za trenutak da zaboravi ni zaštitu zemlje od napada spolja, ni brigu o njenom mestu na međunarodnoj sceni (već je bilo izgubljeno, ali je poslednjih godina delimično vraćeno). I ne sme da spušta pogled s daljih puteva državne politike, a oni su uvek krivudavi, teško predvidivi, nije ih lako proračunati (kao, na primer, iznenada narasle potrebe za energijom i hranom u zemljama ojačalog Istoka, i dr.). To zahteva dalekovidost. A na unutrašnjim putevima, među svim novonastalim državnim programima i ciljevima, najvažnija – ma ne najvažnija, nego izvan svake konkurencije – obaveza je vlade: OČUVANJE NARODA, obavezno obezbeđenje povoljnih uslova za njegovo fizičko blagostanje i moralno zdravlje. Siromaštvo naroda ne sme biti dopušteno ni u dozi „dve trećine” ni “jedna petina”. I uporedo s tim – stabilan, trajan, ravnomeran, bez administrativnih prepreka, put opšteg školskog obrazovanja. Obrazovanje ne sme da bude podložno jednostranim i nedoslednim rešenjima. Danas, običan, nepripremljen pogled ne može da vidi znake zaštite narodnih potreba – ni u tome kako su ruinirani stanovi utonuli u proždrljivi stambeno-komunalni sistem, ni u stalnim povećanjima cena na tržištu hrane, koje u sekundi progutaju sva povećanja prihoda i lišavaju ljude normalnog života; pa čak ni u nizu anegdota povodom naših besmislenih dvonedeljnih „praznika”, nepodnošljivih za ljude navikle da rade, posebno zimi, kad nemaju kuda da se denu, ali verovatno sasvim zgodnih za putovanja bogatih osoba u inostranstvo. Ni, pogotovo – u zmijskoj korupciji koja uništava narodnu svest, koju je i dalje teško razotkriti i kazniti (i ne samo na vrhovima, nego i na najnižim stupnjevima, i probaj samo da analiziraš svaki pojedinačan slučaj – da li je koren baš tu? Sve se svaljuje na nespretnost vlasti, ali ta moralno klimava atmosfera u našoj zemlji oslobađa lopove i podmitljive od griže savesti, od Greha i Stida – naprotiv, oni smatraju da su pobedili). I sve to, nasušno za život svakog čoveka, rešava se u prestonici – i sitno i krupno, kao i sav sadašnji i budući državni put. Ali koliko je onih kojima je dostupno da diskutuju o njemu punopravno ili da pokušaju da utiču na njegovo nastajanje i tok? Glas naroda – gde je on? I kako da se čuje? To jest, kako čuti glasove običnih ljudi, koji nisu ukrašeni nalepnicama „politikolog”, „analitičar”, „referent”? Pa dajte da već jednom omogućimo da u Rusiji postoji lokalna samouprava, gde se bez ustručavanja, svaki put kad postoji životni, svima jasan povod, mogu otvoriti usta. Ja, već ne jednu deceniju, koliko mogu, pišem, objašnjavam, pozivam upravo na slobodno delovanje lokalne samouprave u Rusiji. U našoj istoriji vekovima je postojao i seoski savet, i gradska veća, i kozački zborovi, a od kraja XIX veka – plodotvorno zemstvo koje su boljševici uništili 1918. godine. (Zamenili su ga sovjetima, ali su oni odmah bili potčinjeni Komunističkoj partiji, i nikad realno nisu ničim upravljali). I danas – u svim bogatim zemljama Zapada lokalnim životom upravljaju neposredno (a ne preko predstavnika) narodne skupštine. Moja porodica i ja, tokom dvadesetogodišnjeg izgnanstva iz SSSR-a, imali smo mnogo mogućnosti da pratimo, čak i oduševljeno, kako funkcioniše taj moćni društveni aparat. To je realno, efikasno i dostojanstveno učestvovanje najobičnijih građana, u njihovoj običnoj, lokalnoj situaciji, u zaštiti njihovih neospornih potreba i donošenju odluka za doglednu budućnost. A onda, njima je dato da prirodno osete pomake i uspeh tih odluka kao direktan uticaj na tok državnog života: pa na lokalnom primeru ljudi to jasno osećaju, a što su dalje, sve do prestonice – megapolisa, sve se to pretvara u šuštanje i događaje. U našim sadašnjim, neretko pravednim, prebacivanjima zapadnom svetu – čas zbog preživelih, obezvređenih reči gordih oratora “Saveta Evrope”, čas zbog zlatnog idola “globalizma” koji je izgubio svoj sjaj, mi smo propustili da vidimo najvažniju, svakodnevnu, zdravu korist od sistema samoupravljanja u zapadnim zemljama (pa niko se i nije pretrgao da nam ih predstavi). Otkad sam se vratio u Rusiju, svedok sam gušenja ognjišta lokalne samouprave gde god bi se ona pojavila – gušili su ih ili gubernatori, ili gubernatorski savetnici – uvek odbijajući da im daju finansijsku pomoć, a nijedna Državna duma nije ni pokušala da donese nijedan jasan i funkcionalan zakon koji bi ih podržao. (Nebriga? Surevnjivost?) A u tako ogromnoj zemlji, kao što je naša, nikada neće biti napretka bez koordiniranog delovanja centralne vlasti i društvenih snaga. Meni se nekad suprotstavljaju – pitaju kakve sad društvene snage? Kakvo samoupravljanje? Pa kod nas niko ni s kim nije u stanju da se dogovori: svaka samoosnovana skupština građana odvijaće se po scenariju filma “Garaža”. Ali ja se ne slažem: drugog puta prosto nema. Ako mi ne naučimo da uzmemo u svoje ruke i ne umemo da obezbedimo naše životne potrebe, već nastavimo da to očekujemo od dalekih visokih birokrata – neće nam pomoći nikakve zlatne i valutne rezerve. ... U našim „gluvim” mestima – guše se u svakodnevnim brigama za sigurnu lekarsku pomoć, stanje škola, stanova, transporta i puteva, trgovine. Sve to zahteva hitno rešavanje i jedino može da ga reši – lokalna samouprava. Ako joj omoguće da finansijski i pravno diše. Prevela: LJubinka Milinčić