Giljotina nad američkom ekonomijom

Kad je prošlog petka zazvonilo zvono da bi označilo kraj poslova na NJujorškoj berzi, završena je jedna od najburnijih nedelja na globalnoj pijaci od jeseni 2001. U utorak, pre obaveštenja iz federalnih rezervi o smanjenju kamatne stope za 75 odsto, što je najveće smanjenje u poslednje 24 godine, dau džons industrijskog proseka (Dow Jone - berzanski indeks nastao poređenjem vrednosti akcija 30 najvećih američkih javnih kompanija koji se još od 19. veka preračunava i prati u listu Wall Street Journal) pao je skoro za 600 poena (5 odsto), što se nadovezalo na već izgubljenih 9 odsto od početka 2008. U sredu, 23. januara, kao u filmu Graundhog Day (junak filmske komedije iz 1993. odjedanput ustanovljava da mu se neprekidno ponavlja jedan te isti dan.) Dau džons ponovo pada, što se moglo zaključiti i po neobično velikom broju ljudi koji su izašli iz zgrade berze da bi nervozno zapalili cigarete i žustro razgovarali po grupama. Isto tako, u centru Šangaja, na berzi, šangajski kompozit-indeks, koji je u poslednje dve godine, učetvorostručio vrednost, pao je više od 10 odsto, za samo dva dana, što je u istoriji berze najveći pad za tako kratko vreme. Tog dana, zaprepašćeni igrači na berzi u Mombaiju (ranije Bombaj) organizovali su ulični protest zbog pada senseks-indeksa za 5 odsto tokom 48 sati. Glavni uzvik bio je „Smrt Čidanbaramu!“, što se odnosilo na ministra finansija. Berzanske nestabilnosti dovele su do promena dnevnog reda na Svetskom ekonomskom forumu 2008. u Davosu u Švajcarskoj. Baš nekako kad su izlazili iz rustičnih vagona voza koji prolazi kroz mesta sa skijaškim terenima, učesnicima su stigle prve loše vesti o događajima kod kuće. Umesto da počnu sa diskusijama o malariji, klimatskim promenama i mikrofinansiranju, što je bio dogovoreni „auftakt“ Foruma, veliki igrači svetskog biznisa nisu se odvajali od svojih laptopa, a američki ministar finansija Henri Polson, otkazao je učešće na Forumu i ostao u Vašingtonu kako bi završio već skovani plan o stimulativnom smanjenu kamata i poreza. Kao vrlo opasan virus, strah od velike svetske recesije proširio se ogromnom brzinom - najpre po Aziji. Kad su se samo nekoliko sati kasnije, u ponedeljak, otvorile velike evropske berze, virus straha je skočio i na stari kontinent, a već popodne inficirani su bili Meksiko i Brazil. U Nemačkoj je daks (Dax – Deutsche Aktien Xchange, berzanski indeks 30 najvećih nemačkih kompanija čijim se akcijama trguje na Frankfurtskoj berzi) pao za 7,2 odsto; tako je izgubljeno 63 milijardi evra, što je bio najveći gubitak od 11. septembra. Vetrovi izazvani hipotekarnom krizom u Americi, pretvorili su se u orkan, piše londonski „Ekonomist“. U prve tri januarske nedelje akcije svih kompanija kojima se trguje na svetskim berzama, izgubile su teško shvatljivu sumu od pet milijardi američkih dolara. Ogromni kursni gubici na berzama pokazuju strah od posledica američke recesije koja je verovatno odavno počela, ali u svetu nije prepoznata. U utorak, 22. januara, regionalna „Centralna banka“ u Filadelfiji objavila je smanjenje privrednog rasta u 23 od 50 saveznih država Amerike, a stagnaciju u daljih pet. Berzanski kursevi su počeli da rastu tek kad je američki predsednik DŽordž V. Buš dobio saglasnost opozicionih demokrata za veliki program upumpavanja 145 milijardi dolara u američku privredu. Nešto oko 117 miliona Amerikanaca, što je trećina ukupnog stanovništva, može očekivati poreski popust do 1.200 dolara. „Podsticaji iz ovog programa dovešće do veće potrošnje i većih preduzetničkih investicija“, izjavio je predsednik Buš. Međutim, on je prilično usamljen u optimizmu. Paket je došao suviše kasno, posredno ga kritikuje američki ekonomista i nobelovac DŽozef Štiglic. Iskusni finansijski žongler i zvezda među berzanskim špekulantima, svima poznati DŽordž Soroš, govori o najgoroj krizi u poslednjih 60 godina, u kojoj „naopako ide sve što naopako ići može“. Glavni krivci su već odavno identifikovani. To nisu novopečeni Hedgefond - špekulanti (poslovi visokog rizika i bez poštovanja mnogih uobičajenih pravila), za koje se smatra da su najveća pretnja svetskom finansijskom tržištu, već moderne anglosaksonske investicione banke, klasične, velike i manje pokrajinske banke. Sve one oglušile su se o osnovne i prastare principe branše. Davale su kredite i ljudima koji ih nikad ne bi smeli dobiti, a što je još gore, u meri koja je bila izvan svih mogućih razumnih granica. Osim toga, banke su ulazile u rizike koji se nikad ne prihvataju. Banke su, naročito u Americi, prosto navodile klijente na jeftine kredite i kupovine nepokretnosti, iako ti ljudi to sebi nikada ne bi mogli priuštiti. Potom bi sve to banke prepakivale u komplikovane i novosmišljene finansijske produkte koje su širom sveta prodavale različitim igračima na berzama. Kupci obično ne bi znali kakvu bi tempiranu bombu stavili u svoj portfolio. Važno je bilo da im odgovara obećani profit. Do koje su mere zanemarivani sistemi obezbeđenja banaka u trgovini akcijama i kreditima, najbolje pokazuje spektakularni januarski slučaj Žeroma Kervila, trgovca akcijama. Za nekoliko meseci, Francuz je riskantnim finansijskim špekulacijama za 4,9 milijardi evra ojadio svog poslodavca, uglednu banku „Sosijete ženeral“ iz Pariza. Da bude još gore, tzv. „riskantni menadžment“ ove banke bio je vrlo čuven u branši. U mnogim bankama osećaju da se ove godine odigrava nešto što nije viđeno u ranijim krizama. U svetu su se dogodile veće štete nego što se to moglo videti na prvi pogled. Debakl se ne sastoji samo od jednog nesrećnog slučaja, čije se posledice mogu registrovati posle nekoliko dana i koje bankarska branša lako kompenzuje za samo nekoliko meseci. Ovog puta ceo bankarski sistem je na dijagnostičkom pultu. Da li je globalni finansijski sistem postao suviše kompleksan, pa da je njime teško vladati? Da li su državne regulatorne službe dorasle bogatstvu pronalazaka finansijskih aktera? I, najzad: da li je sadašnja podela moći u globalizovanom svetu trajno održiva? Punih 16 godina traje američko privredno čudo kome sada preti urušavanje. Najednom, ceo svet vidi ono u šta se dosad samo sumnjalo, a što su shvatali samo pojedini skeptici: do sada nezapamćeni bum, u suštini je bio poprilično crvotočan. „Dobra stara vremena“, procenjuje trezveno, pre dve nedelje „NJujork tajms“ bila su „fatamorgana“ nastala naduvavanjem. Kad se osvrnemo i pogledamo šta je bilo, vidimo da prividno beskrajna privredna lavina koja je samo povremeno prekidana, podseća na dvostruki balon – prvo ogromne špekulacije sa akcijama mlade Internet branše, a onda, kad je pukao balon zvani dot.com, počelo se sa kreditnim akrobacijama kojima je omogućena prava poplava novoizgrađenih kuća i stanova. Kredit nije dobio samo onaj ko ga nikako nije hteo. Naizgled bezbrižno, Amerikanci su svoju New Economy zamenili konceptom zvanim Ownership-Society čime je inaugurisano društvo vlasnika, koje je po euforičnim rečima američkog predsednika sposobno da rate svojih dugova otplaćuje na lak i lagodan način, u kome vrednost nepokretnosti u osnovi stalno raste i kome, jednostavno, ne može ići loše. Od početka 1992. američki potrošači su izdatke uvećavali iz kvartala u kvartal, što je nešto što se u kontinuitetu dosad nikada nije dogodilo. Bum je iz Vašingtona podstican bodro i neprekidno. Neobuzdana privreda, deregulacija finansijskog tržišta, niske kamate i mali porezi, bili su nešto čime predsednik Buš i njegov dugogodišnje šef Centralne banke Alen Grinspen, želeli da američku konjunkturu i tržište kapitala neprekidno guraju ka novim visinama. To je bilo radikalno razumevanje tržišta i recept kojim je posle udara od 11. septembra trebalo sprečiti recesiju u koju je tonula američka privreda. Odjedanput, Grinspen je 2001. smanjio kamate sa 6,5 na samo 1,75 odsto. Privredu je na taj način spasao, ali je istovremeno dao osnovu za brzi rast balona zvanog nepokretnosti. Finansiranje stanova i kuća bilo je povoljno kao nikad ranije, tako da je u svim državama došlo do cvetanja malog građevinarstva. Već 2002. cene imobilija na važnim tržištima, kao što su Florida, Kalifornija i Nova Engleska drastično su skočile. Grinspen je tada na Volstritu počastvovan nazivom „Maestro finansijskog tržišta“. Od juna 2003. do juna 2004. glavna američka kamata na kredit iznosila je samo 1 odsto. Ovo je bio najniži iznos u poslednjih pola stoleća. Novac je tada davan budzašto, što je oduševljavalo male investitore. Ali, i vrlo spekulativni „hedž“ i „prajvat ikviti“ -fondovi (Hedge& Privat Equity Funds ne poštuju klasična berzanska pravila i kupuju i preuzimaju forme pozajmljenim novcem) uveliko su procvetali. Menadžeri ove nove branše brzo su shvatili da viškom već postojećeg novca mogu kupiti i trgovati čime god hoće: akcijama, sirovinama, firmama i, čak, hipotekama miliona zaduženih Amerikanaca. Poslovi tih, ranije malo poznatih, a sada profitom opsednutih investicionih grupa, postajali su sve veći i riskantniji. Spajanja kompanija milijardama pozajmljenog novca išla su jedna za drugim, a Volstrit se tresao od euforije. Američke vlasti nikome nisu želele da uskrate zadovoljstvo. Na kraju krajeva, američki predsednik je držao da je blagodat „finansijskih inovacija“ veća od koristi regulisanog tržišta. Grinspenova politika niskih kamata danas se smatra osnovnim razlogom naduvanih balona američke privrede. „Kamatama od 1 odsto omogućene su sve moguće vrste riskantnih poduhvata“, kaže Ana Švarc. Ova 92-godišnja ekonomistkinja, koja je preživela privrednu krizu dvadesetih godina prošlog veka, desetak godina kasnije sastavila je sa nobelovcem Miltonom Fridmenom („A Monetary History of The United States“) klasično delo u kome se kritikuje uloga američke Centralne banke u vreme Velike depresije. I ovog puta, kaže gospođa Švarc, koja još uvek svakog dana radi u Nacionalnom birou za ekonomska istraživanja u NJujorku, pogrešili su ljudi iz kontrole dobara: „Fed je propustio da pristupi ispitivanju i rešavanju očiglednih problema“. U leto 2005. američki ekonomista Pol Krugmen, pisao je u kolumni u „NJujork tajmsu“ da „ovih dana „Amerikanci zarađuju tako što jedni drugima prodaju kuće i plaćaju ih novcem pozajmljenim od Kine“. Dok su kuće i stanovi, od Arizone do Havaja, devedesetih godina pa nadalje, udvostručili cenu, na donjem rubu američkog društva tržište su zaposele kreditne ajkule. Svako ko je želeo hipoteku na kuću ili stan dobio ju je, čak i oni finansijski najslabiji. Mnogi Latinosi i crnci, američki san o sopstvenom domu uveliko su počeli da pretvaraju u javu. Bilo je para i kredita koji su dobijani bez problema. Nije bio potreban ni sopstveni ulog, a navodi o prihodima davani su slobodno i bez dokaza. Niske ulazne kamate, činile su ponude naročito privlačnim. Takvi, „sabprajm“ trgovački poslovi, sa klijentima sumnjivog boniteta, postali su za kratko vreme biznis izražavan u milijardama dolara. Već 2006. pozajmice iz riskantnog „sabprajm“ segmenta društva, iznosile su oko 20 odsto, dok ih je samo pet godina ranije bilo svega 5 odsto. Veliki delovi američkih imobilija postali su tempirane bombe. U 2000. godini, Edvard Gremlik iz američke Centralne banke zahtevao je pooštreni nadzor naročiti agresivnih hipotekarnih banaka. U maju 2004. upozoravao je na preteće prisilne licitacije i prodaje imovine nesolventnih klijenata. Na tržištu “sabprajma“ vladali su metodi Divljeg zapada, sažeto je rekao prošle jeseni, sada već umrli Gremlik. NJegova koleginica iz Ministarstva finansija Šejla Ber, pokušala je da ponuđače „sabprajm“ kredita navede na dobrovoljni kodeks ponašanja, ali je to ostalo bez merljivog uspeha. „Finansijske inovacije su odlične“, govorila je ova trezvena žena, „ali potrebno je nekoliko osnovnih pravila. Najvažnije glasi: onaj ko uzima kredit mora biti platežno sposoban“. Sumnjivi poslovi cvetali bi mnogo duže da nije - iznenada pukao prenaduvani balon američkih nepokretnosti. Stalno podsticani politikom niskih kamata Centralne banke, investitori su gradili kuće po celoj Americi. Ponuda je bila ogromna, mnogo stanova i kuća ostajalo je prazno. Krajem 2005. počele su padati njihove cene. Godinu dana kasnije, bilo je jasno da američko tržište nepokretnosti više neće biti kao ranije. Bezbroj Amerikanaca silno se preračunalo. Imali su u vidu visoke cene svojih domova i onda su počeli sa uzimanjem nekontrolisanih hipotekarnih kredita. Dobijeni novac je odmah odlazio na potrošnju, što je održavalo američku privredu i njenu konjunkturu u stalnom naponu. Tehnologija podizanja kredita na račun sopstvenih stanova i kuća bila je prosta: kuća vredi 200 hiljada dolara. Klijent donosi od specijalizovane agencije potvrdu o vrednosti, banka daje kredit i odmah za toliko smanjuje vrednost kuće ili stana. Klijent može na taj način dizati kredit sve dok se dug banci ne nagomila do 70 vrednosti stana ili kuće na koje banka stavlja hipoteku. Tad se kredit ukida i banka može pokrenuti postupak za prodaju kako bi od klijenta namirila sve što mu je pozajmila. Međutim, padom vrednosti kuća i stanova prekinut je američki san. Refinansiranjem hipoteke, kamate i mesečne rate odlazile su naviše. Naročito su bili pogođeni finansijski slabi klijenti iz „sabprajm“ segmenta. Kreditorske ajkule koje su ih svojevremeno namamile niskim kamatama za kupovinu kuća, odjedanput su im postavile kamate od zelenaških 12 odsto, koje moraju da plaćaju na svoju pozajmicu. Naravno, prodaja kuća je bukvalno eksplodirala. Ogromna palata od karata jednostavno se srušila, a s njom i čitava industrija „sabprajm“ kredita. Prošlog aprila bankrotirao je „Senčri fajnanšel“ jedan od najvećih američkih kreditora, a njegovu sudbinu podelilo je mnoštvo manjih konkurenata. Veliki igrači finansijskim sredstvima širom sveta, odjedanput su primetili da nisu investirali u apstraktne finansijske produkte, već u najobičnije hipotekarne ugovore sa, uglavnom, platežno slabim ili nesposobnim dužnicima. Sredinom juna došlo je do zajedničkog kraha dva velika njujorška „hedž fonda“, a samo dve nedelje potom, vrla diseldorfska industrijska banka IKB, skoro da je bankrotirala. Posle toga, sledio je niz užasnih gubitaka nemačkih pokrajinskih banaka, ali i finansijskih giganata kao što su BNP Paribus i Kineska banka. I najzad, ovo je pogodilo i one koji su izumeli i stavili u pogon ovakav tok stvari – renomirane investicione banke na Volsrtritu. Jedna za drugom, otkrile su u svojim bilansima ogromne rupe. I dalje rastu neotplaćeni dugovi koji bi po poslednjim procenama mogli dostići, kad se sve sabere, sumu od 400 milijardi dolara. Kriza će se još proširiti, jer su menadžeri sa Volstrita uspeli da prodaju dobar deo sumnjivih poslova na suprotnu stranu Atlantika, od toga, najmanje, četvrtinu u Evropi. Začuđujuće je u toj globalnoj finansijskoj katastrofi što su bankarski giganti upali u zamku lepo upakovanih divljih kredita, iako ekonomisti godinama upozoravaju na prenaduvani američki balon nepokretnosti. Tako je američki „Sitigrup“ u prošla dva kvartala morao otpisati 24,6 milijardi dolara, „Meril Linč“ je otpisao 23,6, dok je znatno manja „Nemačka banka“ samo u trećem kvartalu otpisala 3,2 milijarde dolara. Sistem zarada bankara doveo je dotle da se naročito isplati ulaziti u riskantne poslove. Bankari primaju višestruko veće iznose novca od srazmerno malih plata; bonus je od plata veći za pet ili deset puta. Onaj ko pribavi više poslova dobija, po pravilu, veći bonus. U bankarskim poslovima kao što su, na primer, krediti, potrebno je da prođe više godina da bi se tek na kraju pokazalo da li je banka postigla dobit. Ali, bonus se dobija u godini u kojoj je zaključen posao. I tako se uvek događa da bankari budu nagrađeni za nešto što se kasnije često pokaže kao debakl. Posledice krize osetiće se na celoj planeti. Godinama su američki potrošači u centru svetskog rasta privrede. Oslonjeni na očigledno rastuće cene njihovih kuća i poseda, neprekidno su uzimali kredite od kojih su profitirali kineski proizvođači tekstila, isto onoliko koliko i evropski proizvođači automobila. Kao posledica toga, svetska ekonomija je napredovala po godišnjoj stopi od 5 odsto ili više, čime je postignut jedan od najvećih privrednih zamaha u ukupnoj istoriji. Ali, s tim je gotovo. Ono što je na tržištu američkih nepokretnosti počelo kao zastoj i što je odskora preraslo u bankovnu i finansijsku krizu, promeniće svetsku privredu više nego svi lomovi u proteklih 25 godina. Već se ocrtava novi svetski privredni poredak, koji će preraspodeliti moć i bogatstvo na planeti, preurediti bankarsku i finansijsku scenu i omogućiti realnu nadu za trajni privredni rast. Recesija se definiše kao opšte smanjenje ekonomske aktivnosti tokom više meseci, ali zbog praznina u finansijskim podacima, recesije se često ne objavljuju zvanično, čak i onda kad su već davno u toku. Ukratko, SAD bi mogle već dugo biti u recesiji. Iako je svetsko tržište stabilizovano posle akcije Federalnih rezervi i smanjenja kamata, jedno pitanje je ostalo bez odgovora: koliko ružnog će se još dogoditi i kad će se sve to završiti. Zbog kompleksne finansijske mašinerije koja povezuje svetska tržišta, nije sasvim jasno da li će američka recesija zaustaviti privredni bum koji se vidi na novim tržištima u Indiji i Dalekom istoku i da li će gurnutu evropsku privredu preko ivice u ambis? „Nismo u Velikoj depresiji“, kaže Noriel Rubini, profesor ekonomije iz NJujorka, „ali u smislu sistemskog rizika i finansijskih gubitaka, skoro da se morate vratiti do Velike depresije, ukoliko želite naći dobru analogiju sa današnjom situacijom“. Mnoga pitanja ostaju otvorena, i s dubokim značenjem, za tržište i ekonomiju koja mu je u osnovi - ali i za radnike i potrošače. Odgovori verovatno neće biti dobijeni pre sledećeg Svetskog foruma u Davosu, 2009. U međuvremenu, neizvesnost će delovati kao razlog nestabilne berze. Investitori od Šangaja do Sijetla, od kauboja „hedž-fondova“ do sporih i stalnih ulagača, danas podsećaju na cirkuske akrobate koji su na podijumu i stojeći na velikoj lopti održavaju ravnotežu stalnim ljuljanjem u različitim pravcima. Uprkos najboljim analizama, dnevne fluktuacije na berzi često izmiču rezonu i lakim objašnjenjima. Sudeći po trenutnom stanju globalna ekonomija se može definisati kao manično depresivna. S jedne strane, SAD, najveća i najjača svetska ekonomija i odredište najvećeg dela svetskog eksporta, možda je u recesiji. Ali, u isto vreme, posle petogodišnje opšteg rasta, globalna ekonomija pokazuje nešto što eksperti nazivaju razdvajanjem. To znači da, čak i kad globalna svetska lokomotiva, SAD, zastane, vagoni iz kompozicije koji su vučeni u poslednjih nekoliko decenija na kraju će biti sposobni da nastave put koristeći sopstveni pogon. Ovo se naročito odnosi na Indiju i Kinu. Američke berze su se dobro držale u 2007. uprkos rastućim poremećajima. Zahvaljujući odlučnim makroekonomskim merama koje su preduzele Federalne rezerve u trećem kvartalu, kad je u septembru počelo smanjenje kamatnih stopa, tržište je bilo na dobitku. Kontinualni globalni bum potpomogli su multinacionalni IBM, DŽeneral elektrik i Koka-Kola, Ali, stubovi koji su držali berzu - nepokretnosti, potrošači, finansijske usluge i luksuzna roba - pretrpeli su krah, tako da su makroekonomske vesti u decembru i januaru bile sve gore i gore. U utorak 22. decembra, „Epl“ je izvestio o svom poslovanju i dobiti, i razočarao analitičare. Samo u 2007. njegove akcije su pale za 31 odsto, a brzo rastućem Guglu za 21 odsto – i to od novembra 2007. Svetske berze su postale sinhrone, u isto vreme kreću se u istom pravcu. Uprkos globalnom rastu, SAD ostaju najveća svetska privreda i najveći pojedinačni uvoznik iz Kine i drugih zemalja. Veze su takve da kad SAD dobije nazeb, ostatak sveta oboli od pneumonije. Amerika sada zavisi od ljubaznosti stranaca više nego od bilo čega drugog. Dolar koji stalno pada omogućio je američkom biznisu oslanjanje na izvoz što je do kraja 2007. kompenzovalo usporavanje privrednog rasta zbog poremećaja u poslovima sa nepokretnostima. Američki izvoz je porastao sa 980 milijardi dolara u 2002. na 6 triliona dolara u prošloj godini, što je porast od oko 65 odsto. Državna zaduženost tokom Bušovog boravka u Beloj kući popela se na više od devet milijardi dolara, tako da je predsednik pretvorio budžetski suficit od 236 milijardi dolara u 2000. u manjak od skoro 760 milijardi, što je više od 6,5 odsto američkog bruto domaćeg proizvoda. Ukoliko se kriza nastavi i u 2008. njene razmere mogu biti kao one za vreme velike svetske privredne krize u tridesetim godinama. Ipak, porast izvoza nije zaustavio pad američke ekonomije, što je razlog pokušaja Vašingtona da je trgne iz dremeža. Poreski obveznici koji kao pojedinci zarađuju manje od 75.000 dolara godišnje, i domaćinstva koja zarađuju do 150.000 dolara, dobiće 300 dolara po osobi, odnosno, 600 dolara po bračnom paru i 300 dolara po detetu. Uz to, 35 miliona domaćinstava koja ne plaćaju federalni porez na prihod, primiće čekove na po 300 dolara. Čekovi bi trebalo da gurnu oko 100 milijardi dolara u ruke potrošača koji će svojim kupovinama pokrenuti deo privrede. Kompanije će primiti 50 milijardi preko smanjenja poreza. Ali, u američkom Komitetu za federalni budžet znaju da čekovi, verovatno, neće stići na adrese primalaca do juna ove godine. Rezultati iz 2001. pokazuju da se novac ne može potrošiti pre nego što prođu dva kvartala, a to bi moglo biti prekasno za prodavce različitih proizvoda koji masovno, već sada, zatvaraju magacine i prodavnice. Prodaja kuća je u decembru ponovo smanjena za 2,2 odsto sa očiglednim klizanjem cena nadole. Nije sve tako turobno i teško, tvrde političari, čestitajući jedni drugima zbog odluke o pomoći ljudima u kešu, i to u izbornoj godini. Političari su mnogo veći optimisti od analitičara i ekonomista koji znaju da je američki finansijski sistem deregulisan. Prošle 2007. zvezde Foruma u Davosu bili su izvršni direktori velikih banaka i menadžeri „hedž“ i „prajvat ikviti“ – fondova, dok su ove godine glavna atrakcija ljudi iz Persijskog zaliva i Azije. Ono što je godinama izgledalo kao najmoćniji i najčvršći finansijski sistem u svetu, danas je jedan od najslabijih, dok su privrede iz Kine i Indije paragoni finansijskog i monetarnog zdravlja. Najveći gubitnici u svetskoj ekonomiji su pre svega Amerikanci, čijoj je naduvanoj, potrošačkoj privredi isteklo vreme. Postoje pravila u globalnom kapitalizmu po kojima neka zemlja posle gubitka privredne moći, gubi i politički uticaj. Ništa bolje ne pokazuje razmere gubitka uticaja SAD od poslednjih akcija spasavanja čitavog niza američkih finansijskih institucija koje su pred krahom. Da bi izravnali njihove gubitke od stotina milijardi dolara, gorde kuće iz Volstrita moraju pozajmljivati novac od Arapa i Kineza. Vladar Abu Dabija, šeik kalifa, Ibn Sajid al-Nahajan, istovremeno i predsednik Ujedinjenih Arapskih Emirata, investiraće 7,5 milijardi dolara u posrnule američke finansijske institucije, daljih 12,5 milijardi dolazi iz Singapura i Kuvajta. Singapurske državne rezerve uskaču u finansiranje ozbiljno pogođenih „Sitigrupe“ i banke „Meril Linč“. Što se tiče Kine, ona sa 5 milijardi dolara uzima učešće u spasavanju kapitalističke banke „Morgan Stenlej“. Posledice su jasne i predvidive. U važnim finansijskim institucijama Amerike ubuduće će se čuti i glas predstavnika inostranih državnih fondova koji neće imati u vidu samo finansijske, već i političke interese svojih država. Ništa manje težak nije gubitak ugleda američke Centralne banke. Do pre kratkog vremena, Federalne rezerve su važile za najuticajniju svetsku instituciju, koja je mudrim i dobro odmerenim ubrizgavanjem likvidnosti spasavala svetsku privredu od urušavanja, a u isto vreme služeći političkoj eliti u Vašingtonu. Svojim odlukama, Fed je upravljao privrednim događanjima u čitavom svetu. U ekonomiji se odigravaju nepojmljive stvari – dobere i loše. One se ponavljaju po nekim pravilima. Što bi rekao njujorški profesor Noriel Rubini, više nije nikakvo pitanje da li će Amerika dobiti lake ili teške udarce, već samo, koliko će boleti i koliko će trajati neizbežni i već pristigli teški udarci. Der Spiegel; Newsweek Preveo i priredio Momčilo B. Đorđević Aspekti kapitalizma Znamo da su usponi i padovi aspekti kapitalizma i da su već istorijske činjenice. Mnogi od njih izazvani su tehnološkim inovacijama – da li železnicom ili Internetom - i uvek su stvarali komešanje, podvale i, nekada, gubitke. Poslednja kriza koju gledamo ovih dana, razlikuje se od mnogih istorijskih primera. Važna su dva elementa. Prvo, zidanje kuća nije tehnološka revolucija ni sa koje tačke gledišta. Još uvek se zida kao i pre 50 godina. U ovom slučaju inovacija je bila finansijske prirode. Napustili smo sistem u kome su banke vodile knjige dužnika i njihovih dugova i prešli na sistem u kome banke daju kredit, a onda ga osiguraju i distribuiraju. Ideja je bila u smanjenju sistemskog rizika, tako što će se taj rizik kredita izneti iz banke na tržište kapitala i izvan Amerike, u globalnu ekonomiju. Naravno, danas znamo šta se dogodilo sa kreditima datim klijentima sa sumnjivim bonitetom: masovna infekcija na finansijskom tržištu zahvatila je i realnu ekonomiju. Ja mislim da je ovo gore nego 1987. kad smo imali samo krah berze. Ovo je gore i od krize iz kasnih 80-ih, jer je kriza bila ograničena na štedne depozite i na komercijalni sektor nepokretnosti. Danas smo suočeni sa problemom nesolventnosti. Potrebno je vratiti se do Velike depresije da bi se mnoge stvari mogle uporediti. Danas smo daleko od nje, ali u smislu sistemskih rizika i finansijskih gubitaka skoro da ćete dobru analogiju naći samo u Velikoj depresiji. Američka kupovna moć i recesija Stvari su sasvim proste – ili verujete u globalizaciju postignutu povećanim međunarodnim sponama ili verujete u njihovo razdvajanje i slobodne tokove. Ali, intelektualno je nepošteno verovati i u jedno i u drugo. Ne postoji nijedan region u svetu koji je u razvoju više podstican spolja, nego što je to Azija, u kojoj danas živim. Izvoz predstavlja 42-43 odsto od regionalnog bruto društvenog proizvoda (BDP) što je rekordna visina. Lična potrošnja je 48 odsto, što je rekordno malo. Kako se taj region može odvojiti i funkcionisati slobodno i samostalno? Zastupnici razdvajanja ukazuju na Kinu i Indiju. Ali, uzmimo da je potrošnja u SAD iznosila prošle godine 9,5 triliona dolara. To znači da je kupovna moć Amerikanca šest puta veća od kupovne moći „Kindusa“. Matematički je nemoguće pokazati znatno smanjenje američke potrošnje koja bi prouzrokovali Kinezi i Indusi. A ipak, doći će do pada u potrošnji američkog konzumenta. Verujem da je Amerika danas u recesiji. Udeo potrošnje u američkom BDP iznosi 72 odsto (što je rekord) prema 48 odsto u Aziji. Tržište kućama i stanovima pokretalo je američku potrošnju kao i kreditnu groznicu. Danas su i jedno i drugo propali. Od sada će se morati štedeti na staromodni način, izdvajanjem iz prihoda, tako da će udeo potrošnje u 25-godišnjem trendu pasti na 67 odsto. To je velika promena i mi je moramo korigovati, što će značiti potpunu recesiju, veću nego što mnogi misle. To će imati reperkusije na ostali svet. Japan bi mogao upasti u recesiju, dok će je Evropa jedva izbeći. U Aziji će doći do usporenog privrednog rasta. Nevine žrtve Nikakvo iznenađenje nije što debakl kredita odobrenih sumnjivim klijentima nastavlja da uzburkava finansijsko tržište. Svet se danas izvlači iz najveće krize u trgovini nepokretnostima u poslednjih 100 godina. Možda je najbolja istorijska analogija današnjoj situaciji kriza tokom 20-ih i 30-ih godina. Za četiri godine, sve do 1925. realne cene kuća porasle su za 19 odsto a onda, između 1925. i 1931. cene su pale za 13 odsto. Upoređeno, između 1997. i 2006. realno povećanje cena kuća iznosilo je 85 odsto a zatim je došlo do pada, manjeg od 10 odsto. Kriza u 1920-im bila je delom prouzrokovana euforijom usled tehnološkom buma, koji je uključivao radio i masovnu proizvodnju automobila. Kad su ljudi počeli da voze stekli su utisak da će na svetu nestati dovoljno zemlje za izgradnju kuća. Kao i danas, i onda je došlo do prave eksplozije lakih kredita. U suštini propisi oko kreditne pozajmice bili su ključni deo Velike depresije. Ali bila je jedna ključna razlika: vlada je onda mnogo više učinila da ublaži padove uvodeći značajne javne programe pomoći vlasnicima kuća. Recimo, Bušova uprava je uradila vrlo malo. Po meni, to je problem. Sama ideja da običnog građanina treba pustiti da sam sebi pomaže je sasvim nepravedna. Ima mnogo nevinih žrtava u debaklu sektora „sabprajma“ (nepouzdani klijenti).Ja mislim da nam je potreban suštinski bolji odgovor na krizna pitanja; ljudima je potrebna bolja zaštita.