Srbi i Jugosloveni

Sredina leta, krajem osamdesetih godina prošlog veka. Sunce, cvrčci i poneki glas koji doziva. Miris mora, borova, ruzmarina, lavande ... u zalivu jednog jadranskog otoka. Ribarsko naselje sa desetak kuća „obogaćeno” je vikendicama – letnjim rezidencijama ljudi iz svih krajeva Jugoslavije, zemlje „poznate i poštovane u celom svetu”. Kuće „došljaka” se razlikuju „transparentno”; velike, bele, kockaste, sa žarkocrvenim krovovima i „venecijanskim ogradama” osvetljenim (s prvim sutonom) kandelabrima od kovanog gvožđa i (sve to) natkriljeno belo–plavim tendama. Od dvadesetak kuća „pridošlica” polovina je „onih iz Srbije”, među meštanima znanim kao „žabari”, što zbog reka odakle su došli i gde su žabe „njihovi cvrčci”, ili zbog „amerikanskog uticaja” vređanja italijanskih doseljenika sklonih žabljim specijalitetima (po holivudskim filmovima). Kako bilo da bilo, Srbi su bili „žabari”, Slovenci „Janezi”, Makedonci „semenkari”, Bosanci „đe si bolan” ... a svi zajedno – Jugosloveni, što mu opet dođe kao „nadimak”, jer će se (uskoro) ustanoviti da tu „poznatu i poštovanu zemlju” niko nije istinski prihvatio; preko noći je (većina) Jugoslovena ostavila „voljenu zemlju” kao da nikad nije postojala, povukavši se u svoje „stare, dobre kuće”, sa znamenjima prekrivenim prašinom, koje je valjalo očistiti i istaći na vidna mesta, tamo gde su do juče bila obeležja gospođe Jugoslave – starice na samrti. Podne je. Sunce u zenitu, tačno iznad temena, krova ili kape; ni ljudi, ni kuće, ni barke u zalivu nemaju senke. Hlad je jedino ispod tendi „žabarskih vila”, po konobama domorodaca i pod širokim granama borova koje natkriljuju mala žala između stena; plaže gde se samo turisti kupaju, jer domoroci – ribari, more gledaju kao „težački posao”, a ko je u teškom poslu video zadovoljstvo, radost i odmor. I u tom vrelom letnjem danu kad se kreće samo onaj ko mora i kad se povremeno čuje kako neko nekoga dozivanjem opominje da se „skloni sa sunca”, u duboki zaliv uleće beli gliser podignut snagom „džonson” motora od 120 konja, ostavljajući za sobom duboke, penušave „oranice” koje u slalomu preseca ili preskače – preleće, skijaš povijen nad morem; čas na jednu čas na drugu stranu, sve uz ciku i vrisku prijatelja iz glisera. Buka motora, talasi koji zapljuskuju molo i plažu i povici upućeni deci da „izađu na obalu” (jer je „jahač na skijama” u brišućem letu sve bliži malim kupačima) uznemiri sve „na suvom”; domoroci izađoše iz hladovine kamenih kuća, a turisti se uspaničiše, gledajući gde su im deca, jer je već bilo „toliko nesreća” zbog sulude vožnje glisera ... Svi su bili (najblaže rečeno) zgranuti divljanjem u zalivu gde je dozvoljena vožnja samo „četvorkom” i to sa „pola gasa”. Gliser i skijaš napraviše jedan krug po zalivu, pa drugi, i treći ... i ko zna koliko bi se još okretali da neko ne skoči iz hlada borova, gledajući gde je prvi „slobodan kamen”, pa utrčavši u more do kolena zaurla glasom koji nadjača motor: Ej, bre, jeste li vi normalni?! Šta radite to, bre?! Povik – pretnja začinjena sa nekoliko sočnih psovki (da bi se bolje razumeli), bila je upućena sa „Naše strane” Našim ljudima i gliseru beogradske registracija ... Znači, Mi smo imali problem sa Nama (uz prisustvo NJih koji su Nas gledali začuđeno i prezrivo). Kad se „leteći cirkus” udalji iz zaliva (jer je ljutiti čovek bio poprilično „kabast” i ubedljiv da će s reči preći na kamenje), ponovo se začuše cvrčci i šapat jedne mlade majke koja je uspela da „spase” dete od „ludaka”, kako ih je nazvala dok je dozivala mališana: „Moramo mi da pravimo gluposti gde god se pojavimo” ... I odvodeći „spaseno” dete u hlad borova, prođe pokraj konobe iz koje su obračun Nas sa Nama gledali i slušali otočani skloni ćutanju i procenjivanju „ispod oka”. Jedan od mlađih, već uveliko pod danonoćnim „tretmanom” radija i televizije, procedi kroz zube samo jednu jedinu reč: Srbi ... Neće proći 5-6 godina od „gostovanja glisera” u zalivu ostrva „na pučini plavog mora”, a nekoliko „žabarskih kuća” odleteće u vazduh, minirane (pre svega) potisnutim, pritajenim prezirom, koji je bio „strogo kontrolisan” dok je Jugoslavija čuvana „kao zenica oko svog”, sa čuvarima koji su sedeli i vladali „iz Beograda”, prevashodno. (Beograd će, inače, biti „kriv” dok je živ.) Duž jadranske obale ostaće hiljade i hiljade kuća, vikendica, vila, zdanja vrednih milione (ondašnjih) maraka „žabara” iz svih krajeva Srbije, deklarisanih (bar) tih godina kao Jugosloveni. I većina je, zaista, osećala tu zemlju (sa svojim letnjikovcima od Pirana do Ulcinja) kao nešto što je Naše, zajedničko, izgrađeno sa puno razumevanja, ljubavi i para. Ko su bili „glavni junaci” kratkometražnog dokumentarnog filma - obračuna u zalivu jednog jadranskog ostrva krajem osamdesetih godina „onog veka”? 1. Srbi – Jugosloveni, vlasnici kuća „na moru”, „žabari” ubeđeni da će se „dobrim ponašanjem” i poštovanjem nepisanih domorodačkih zakona približiti i „asimilirati” kao da su tu oduvek, kao da su jednaki bez obzira na „male razlike” u govoru, izgledu, ponašanju, običajima i prezimenima na IĆ... 2. Srbi – Srbijanci, u gliseru i na skijama, ubeđeni da je „sve to Naše”, da je Jugoslavija „proširena Srbija” i da to treba „dati do znanja” svima koji se (još uvek) pitaju ko je „gazda u ovoj kući”? 3. Meštani – domoroci, pretežno oni mlađi, koji su iz hladovine konoba (ćuteći) posmatrali kako su Srbi „zagospodarili našim morem”, gradeći palate po „našoj zemlji” kao da im je malo što tamo imaju „onoliko blago”. Ćutali su i čekali ono što im je decenijama (krišom) obećavano - da će jednog dana biti „svoji na svome”. 4. Desetak „pravih” stranaca na svojim jedrilicama usidrenim u zalivu, svedoci „incidenta” samo u onome što je bilo površno vidljivo, bez razumevanja pritajene, potisnute netrpeljivosti kao „vekovnih neraščišćenih računa”. Za „devizne strance” je sve to bilo veoma jednostavno: neki ljudi su se s pravom bunili što neko divlja gliserom u uvali, kad je svima (moralo biti poznato) da je glisiranje strogo zabranjeno na 200 metara od obale. To i ništa više, bar tog vrelog leta, te već davne godine. Nije teško pretpostaviti da su se (pojedini) mlađi ljudi iz ove „beleške o jednom letu” sreli nekoliko godina kasnije na nekom od brojnih ratišta širom bivše Jugoslavije, zemlje koja više nije bila „voljena i poštovana u celom svetu”, zemlje koju je taj Svet prepustio naoružanim jedinicama „naroda i narodnosti”, doturajući oružje „pacovskim kanalima” onima za koje su navijali i gde su videli „svoj interes”, kao npr. pravljenje marine na onom otoku, u onoj uvali, za potrebe velikih, luksuznih jahti na proputovanju Mediteranom, od Kana do Venecije ... Mikonosa, Santorinija ... Srbi – Jugosloveni, istinski ubeđeni da je Jugoslavija moguća, realna i jedina prava budućnost svih njenih „naroda i narodnosti” pokupili su stvari u dva-tri kofera i prvim trajektom napustili svoje kuće po ostrvima zemlje u ropcu, sa „dijagnozom” osamdesetogodišnje starice „kojoj nema leka”. Muzika i govori iz ozvučenja trajekta slavili su novu državu i, ujedno, bili opelo onoj u koju su se „kleli” dok su morali ili imali korist. Bežeći u zavičaj, Jugosloveni – Srbi su sa paluba brodova još jednom – poslednji put, pogledali krovove kuća koje su gradili decenijama; sobu po sobu, zid po zid, crep po crep ... (Građevinski materijal prenošen je iz Srbije u gepeku „lade”, koja je izdržljiva „k’o mazga”.) „A koji vas je moj terao da zidate i gradite kućerine po onim morskim krševima i kamenjarima, pokraj toliko naših planina, banja i jezera, ako ste već bili zapeli da imate kuće kraj vode. Em je jezero lepše, em mirnije, em nema ajkula, em nije slano ... Ovde ste, bre, živeli po kokošinjcima, u stanovima sa krevetima na sprat, a tamo ste zidali vile i dvorce za mesec dana skapavanja po žaropečini ... I što, bre, sad kukate „šta vam rade”, kao da niste znali kakvi su?! Pa oni su uvek isti; takvi su bili pre pedeset, pre sto godina. To samo vi niste videli, jer ste bili zinuli na pare; da se od izdavanja soba, Švabama, obogatite. Sad lepo, brale, sekiru u ruke, pa u šumu, teši drva, pravi grede i daske, pa sklepaj brvnaru na nekoj od naših planina, da te Bog vidi i da pod stare dane opet ne bežiš s prnjama u rukama prema Srbiji koja ti je bila mala u poređenju sa onom tvojom, Velikom Jugoslavijom! Da si im’o oči, kao što nisi im`o pameti, ne bi sad sedeo i kukao kako si izgubio imovinu u zemlji koja nikad i nije bila tvoja”... govorio je Srbin „glupom Jugoslovenu” u kafani „Stara Srbija”, podignutoj (tokom devedesetih) na mestu restorana „Jadran”. Jugosloven ćuti, jede ćevape i sebe, pije ’ladno pivo koje se može „samo ovde popiti”, ovde gde nema „one žaropečine”, klima glavom i povremeno uzdahne, uz blagi osmeh potištenog čoveka. Tek ponekad – retko kad, rekao bi tiho, više za sebe: Ko je to mogao znati? Ko je to onih godina mogao znati? „Ja sam, bre, znao! Govorio sam ti kad sam dolazio na letovanje kod tebe: Šta će ti, bre, drugi sprat?! Koji će ti moj garaža kad sneg nije pao hiljadu godina? Praviš terasu ko parking za hotel! Pečemo se pokraj ovog roštilja... gradela i jedemo ovu ribu ko da smo čopor mačaka. Sunce odozgo, gradele odozdo. A do mora si sagradio stotinu stepenika da bi ušao u onu slanu baru u kojoj odma’ staneš na ježa pa celo leto vadiš one crne bodlje iz pete... Jeste, jeste, bili su ljubazni s tobom. Pa što ne bi bili, kad su videli budalu koja im o svom trošku zida kuću na dva sprata koju će ostaviti zajedno sa svim stvarima donetim kamionom iz Srbije... Voleo bi i ja da meni neko na „mojoj zemlji” sagradi dvorac, pa kad ga završi da se spakuje i ode. Al’ nema tamo takvih budala k`o što ih ima ovde... Jesi li ti negde video da je neko iz te tvoje Jugoslavije sagradio neku kuću, vikendicu, dvorac na nekoj našoj planini, u nekoj banji, na jezeru... Nisi... I je l’ lepši ovaj naš roštilj od one ribetine filovane bodljikavom žicom od koje sam se svakog leta davio... Dobro, vino im je odlično. Pa mora nešto i da im valja od onolikog sunca cele godine... Zaboravi kuću, budi srećan što si izvukao živu glavu. Živeli!” „Živeli” – uzvratio bi „jugoslovenski mučenik”, koji će umreti a neće shvatiti zašto se „sve to moralo desiti” baš tako strašno, civilizacijski poražavajuće, sa zločinima koji će zauvek biti upamćeni i pominjani kao „teško premostiva prepreka” u uspostavljanju nekih novih, normalnih, običnih, međuljudskih odnosa ... I ko je za to „najviše kriv”? Pad berlinskog zida, Zapad, Amerika ili „ona Trojica” – „neprikosnoveni gospodari zaraćenih naroda” umrli jedan za drugim u kratkom periodu (i u mukama, ali ne tolikim koliko su zla i muke drugima naneli). „Pravda” ih je „stigla”, ali od te pravde nikome i nikad neće biti bolje. O Jugoslaviji se pisalo i pisaće se u nedogled. Biće „tema” razgovora, rasprava, svađa, polemika, novih (nadajmo se) samo verbalnih sukoba, sa večitim pitanjem (među Nama): Šta je to trebalo i Srbima i Srbiji? I ko je „najveći krivac” za nastanak jedne tako „neprirodne države”? I ko je platio najveću „cenu” Toj zabludi, virtuelnoj zemlji zaživeloj u glavama, dušama i srcima zanesenjaka, idealista i neizlečivih kosmopolita, kratkovidih za sve ono što se „iza brega valjalo” -- zlo sprečavano i odlagano „strogo kontrolisanom demokratijom”. Slobodan Jovanović – gospodin mudre i lepe reči srpskog naroda (od komunista prognan i osuđen, a od „rodoljuba” zaboravljen), napisao je najznačajnije političke prikaze, analize, eseje (i) o „jugoslovenskom pitanju”. U jednom od „jugoslovenskih rukopisa” ispisao je i sledeće: „Još u HIH veku bilo je kod nas od vremena na vreme govora o zajedničkoj državi sa Hrvatima, ali tek u nekoj daljoj i još neizvesnoj budućnosti. Početkom HH veka o toj državi govori se uveliko, i to kao o nečemu što ima da dođe u relativno kratkom roku. Uzroci te promene mišljenja bili su pretežno politički. U to vreme Hrvati su imali muke da svoju autonomiju odbrane od Mađara, a i Srbi su imali muke da od austrijskog imperijalizma sačuvaju svoju državnu nezavisnost. I kod jednih i kod drugih sazrevala je misao da se protivu Habzburške monarhije kao protivu zajedničkog neprijatelja udruže. Prema tome, može se reći da ideja političke solidarnosti nije u njih bila posledica nekog pojačanog osećanja etničkog jedinstva, nego su oni, naprotiv, tim jače naglašavali to jedinstvo, što su ih političke prilike većma upućivale na složni rad”... Jugoslavija je, znači, nastala „iz glave”, a uništena, razorena prejakim „nacionalnim emocijama”, „začinjenim” interesima „sa strane”. Bilo kako bilo, činjenica je da se više od 10 miliona ljudi te nesrećne zemlje (uoči raspada i rata), izjašnjavalo kao – Jugosloveni. I činjenica je da je (u međuvremenu) 10 miliona ljudi nestalo, kao Maje, Inke ... Ostavili su neke zapise u kamenu, poneku srušenu građevinu, nešto kovanog novca i poneko predanje da je (ne tako davno) na ovim prostorima bila (jednom) jedna zemlja ... oko koje su se njeni stanovnici posvađali, potukli i (poprilično) poubijali, a preživeli se razišli uz pucnjavu, vrisku i psovke. Raspravu i dalje vode samo Srbi – Jugosloveni i Srbi – Srbijanci sa jednim jedinim pitanjem: Šta nam je sve To trebalo? P. S. Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija” - bez mržnje, gorčine, pred­infarktnog besa, život bismo „trošili” na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i, do bola, nerviramo.