Srpska sloga u plamenu

Smrt studenta Zorana Vujovića u plamenu američke ambasade sabrala je u sebi svu tragediju života u ovim krajevima. Isteran sa Kosova, iz Čaglavice, posle NATO bombardovanja 1999. godine; prababa, devedesetogodišnja Qubica, jedina iz porodice koja je ostala na Kosovu, 2. avgusta te 1999. godine udavljena je u kadi u svojoj kući. Zoran je život izgubio demonstrirajući protiv tog nezavisnog Kosova; da bude još simboličnije, još tragičnije, na teritoriji države koja se smatra glavnim pokroviteljem nezavisnosti kosovskih Albanaca. Jednima je Zoran heroj i “anđeo osmeha”, drugi su vest o njegovoj pogibiji ćušnuli, kao manje bitnu, negde iza priloga o onim dvema plavušama što kradu majice i bombonjere. A između smrti, paljenja i patika, na potpunu je marginu bačena priča o mitingu “Kosovo je Srbija”, održanom prošlog četvrtka u Beogradu. Mitingu na kome je (procenjenih) 400.000 građana Srbije, na jednom od dva-tri najveća skupa ikad održana u Beogradu, pokazalo svojoj i tuđim elitama šta misli o komadanju ove zemlje, ali istovremeno i mitingu na kome je srpska politička elita okupljenom narodu pokazala da ne može da se ujedini čak ni u deklarativnom izražavanju protesta zbog otimanja dela državne teritorije. Dakle: kako su tekli razgovori (pregovori) o organizaciji mitinga i zbog čega se na bini nije pojavio i predsednik Srbije Boris Tadić? Ko je organizovao napade na ambasade? Da li je policija mogla da spreči napade, i zašto to nije učinila? Kako je protekla sednica Saveta za nacionalnu bezbednost, sazvana baš ovim povodom? Najzad, naravno, kako je nastradao nesrećni Zoran Vujović? U startu, dosta je nedoumica u javnosti izazvalo pitanje zašto je miting održan tek četiri dana posle proglašenja nezavisnosti Kosova a ne, recimo, već u nedelju 17. februara ili sledećeg dana, budući da nije nerazumno pretpostaviti da bi poruka poslata iz Beograda tako dobila veći publicitet širom sveta. Dva su moguća objašnjenja – da se čekalo da se emocije malo primire, ili da je odlaganju kumovala nemogućnost postizanja dogovora trojke Boris Tadić – Vojislav Koštunica – Tomislav Nikolić. Kako god, NIN-u je potvrđeno iz vrlo relevantnog izvora koji je insistirao na anonimnosti da se na ovom, najvišem, nivou o mitingu razgovaralo i dva-tri dana pre proglašenja nezavisnosti Kosova. Postignuta je načelna saglasnost o organizovanju mitinga, kaže izvor NIN-a, a da je takve saglasnosti bilo potvrđeno nam je i u kabinetu predsednika Srbije. Ono što sledi, međutim, postaje prava srpska priča, slika i prilika naše poslovične nesloge. NIN-ov izvor tvrdi da je, posle ovog načelnog sporazuma, stvar “spuštena” na dogovor oko tehničkih detalja, o čemu su razgovarali Miodrag Rakić, šef Tadićevog kabineta, Aleksandar Nikitović, šef Koštuničinog kabineta, i generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić. “Razlike u stavu oko toga kako treba da izgleda miting u početku su bile velike, ali su svi pokazali veliku kooperativnost i u ponedeljak, 18. januara, dogovorena su skoro sva pitanja oko organizacije”, govori ovaj izvor NIN-a. “Dakle, od prevoza učesnika mitinga iz Srbije do Beograda, finansiranja, ko će biti formalni organizator skupa, do toga da sve tri stranke zajedno organizuju redarske službe koje će biti pod kontrolom policije. Sve vreme bili su na vezi s direktorom policije Miloradom Veljovićem.” Kako tvrdi ovaj sagovornik NIN-a, preostalo je bilo samo da se sačeka povratak predsednika Tadića iz Wujorka, sa sednice Saveta bezbednosti UN, kako bi se rešilo poslednje nerešeno pitanje – hoće li se i on obratiti okupljenima. S druge strane, međutim, u kabinetu predsednika tvrde drugačije: “Predsednik Tadić odmah je naglasio da eventualni miting ne sme da ima stranački karakter. Nije tačno da je ostalo sporno da li će Tadić govoriti jer je predsednik u startu bio protiv ideje da na skupu govore političari.” Opet, ovakva tvrdnja kosi se sa prvobitnim obaveštenjem, od ponedeljka uveče, da će na mitingu u četvrtak govoriti sva trojica. Šta god bilo tačno, tek, nesporno je da u utorak 19. februara predsednik Tadić javno obznanjuje svoj stav: “Skupove ne treba da organizuju stranke, jer Kosovo nije partijsko pitanje, već je iznad svega nacionalno i državno. Kosovo ne sme biti upotrebljavano u stranačke svrhe i promocije.” Dodao je i da iza organizacije skupa treba da stoje nacionalne institucije, a da govornici budu “istaknute javne ličnosti”. Izvor NIN-a upućen u dogovore o mitingu nastavlja: “Posle tog Tadićevog saopštenja, u sredu ujutru sastali su se Tadić, Koštunica i Nikolić, te Rakić, Nikitović i Vučić. Od starta je bilo jasno da dogovora neće biti. Na kraju, Nikitović je rekao nešto što se svodi na – ko hoće, hoće, ko neće ne mora. Izgledalo je da je Tadić to jedva dočekao.” Da li je ova tvrdnja tačna, pitali smo i kabinet predsednika Borisa Tadića. Odgovor koji smo dobili elektronskom poštom: Nije tačno. Epilog (ne)dogovora o zajedničkom mitingu uglavnom je poznat. Organizovanih pristalica ove stranke, stranačkih zastava i autobusa u četvrtak u Beogradu nije bilo, za razliku od radikala i DSS-a. Prema objašnjenju NIN-ovog sagovornika, Demokratska stranka povukla se iz organizacije skupa, a navodno je čak i odborima po Srbiji poslala uputstvo da ne dolaze organizovano na miting. Na pitanje da li je ovo tačno, u Tadićevom kabinetu odgovoreno nam je: “Nije tačno da se DS povukao iz organizovanja skupa jer je stav od početka bio da miting ne treba da organizuju stranke.” Pa nek svako izvuče sopstveni zaključak. Oni koji ne veruju u ovakvo objašnjavanje izostanka Borisa Tadića s mitinga “Kosovo je Srbija” nagađaju koji je stvarni uzrok njegovog izostanka. Mnogi, pri tom, prenebregavaju činjenicu da su na mitingu bili i mnogi čelnici DS-a, predvođeni ministrima u Vladi Srbije i predsednikom Skupštine Oliverom Dulićem. Objašnjenja, podjednako (ne)uverljiva, idu od Tadićevog straha da će biti izviždan, preko straha da će Čedomiru Jovanoviću – pojavljivanjem uz Koštunicu (“novog Miloševića”) i Nikolića – prepustiti dobar deo svojih birača koji su naklonjeniji Evropi nego Kosovu, do toga da je njegovo odsustvo s mitinga proizvod pritiska ponovo mrskog nam Zapada. Boravak u Rumuniji na dan mitinga, pak, mnogima se čini kao alibi za nepojavljivanje na mitingu. Kabinet predsednika pitali smo kada je ugovorena ova poseta: “Predsednikov put u Rumuniju dogovoren je ranijih meseci, a potvrđen je prilikom posete predsednika Baseskua Srbiji (29. januara). Inače, Rumunija je susedna zemlja, članica EU, koja se principijelno protivi nezavisnosti Kosova i ne priznaje je. Dalje, osim što je tradicionalni prijatelj Srbije, Rumunija je zemlja sa kojom Srbija gradi strateški važne ekonomske odnose (naftovod Konstanca-Pančevo-Trst, izlazak Srbije na luku Konstanca...). Zato je Rumunija bila prva zemlja koju je predsednik Srbije zvanično posetio posle izbora.” Na mitingu se, prema procenama policije, okupilo oko 400.000 ljudi. Dok su govori pred nekadašnjom Saveznom skupštinom još trajali, počelo je da se kuva na vrhu Kneza Miloša, pred zgradom turske ambasade. NIN-ov sagovornik iz bezbednosnih struktura kaže da je situacija već tada bila kritična: “Oko 40 policajaca našlo se u obruču. Niti su mogli da se izvuku odatle, niti je pojačanje moglo da im priđe.” Rulja se, posle Turaka, okreće niz ulicu ka ambasadi SAD. Važan momenat, nepoznat dobrom delu javnosti: američka ambasada bila je evakuisana još u četvrtak ujutru, što govori da su i njihove procene govorile da je nasilje pred ambasadom prilično izvesno, bez obzira na govorancije i situaciju pred skupštinom; na zahtev američkih diplomata, u izvlačenju su im pomagali ovdašnji organi bezbednosti. Pri tom, Amerikanci ih nisu obavestili da će u zgradi ostati osam marinaca. Spasli su se, ali nisu uspeli da spasu američku zastavu. I još nešto: zgradu američke ambasade obezbeđivalo je oko stotinu srpskih policajaca, što su NIN-u potvrdili izvori iz bezbednosnih struktura Srbije, ali i nekoliko neposrednih očevidaca. Međutim, kada je rulja od turske stigla do američke ambasade – oko hiljadu ljudi u prvom talasu, a desetak minuta potom i nekoliko puta više – odlučeno je da se ovi policajci povuku. Zašto? “Prioritet je bio da ne bude ljudskih žrtava. Da je policija ostala tu, imali bismo desetine mrtvih i među demonstrantima i među policajcima. Takvu opasnost morali smo da izbegnemo po svaku cenu. Ili, možda, neko misli da je nekoliko prozora i uništenih prostorija vredno desetine ljudskih života?”, kaže NIN-ov sagovornik. U danima koji će uslediti jedna od glavnih tema u srpskoj javnosti bilo je pitanje ko je učestvovao u paljenju ambasada, ko je to organizovao i s kojim ciljem. Teorije su očekivano različite, u skladu s političkim opredeljenjem analitičara – jednima je kriv Koštunica, bilo zato što je lično organizovao huligane bilo zato što policiji nije dao da reaguje (po bivšem premijeru Zoranu Živkoviću, sve dok ga nije pozvao Nikolas Berns). Drugi, pak, manje ili više uvijeno su insinuirali da iza paljevina stoje niko drugi do Čedomir Jovanović i strane agenture, ne bi li na ovaj način pokazali svetu ružno lice Srbije koja i ne zaslužuje drugo do da joj se otme makar Kosovo. Pouzdani izvori govorili su i o potplaćenim pripadnicima Kekine i drugih kriminalnih grupa, ceduljicama na kojima su ucrtani položaji stranih ambasada... Kako NIN saznaje, dosadašnja istraga pokazuje da grupe huligana jesu bile organizovane, te da su ih uglavnom činili “prvi put udruženi” navijači Zvezde, Partizana i Rada, potpomognuti pripadnicima ekstremno nacionalističkih organizacija. “Mete su im bile strane ambasade i B92. Nema nikakvih indicija da je bilo ko stajao iza njih”, navodi odlično obavešteni izvor NIN-a. Ceduljice? “Samo je kod jednog mladića nađena jedna ceduljica, i to ne u četvrtak nego još 17. februara uveče.” Što se, pak, pljački tiče, uhvaćene su one dve plavuše sa čuvenog video-snimka. Bilo je i drugih koji su se okoristili trenutkom, ali sve to ni sa mitingom ni sa Kosovom nema nikakve veze, ma koliko se pojedinci trudili da sve to uvežu u istu priču. Reakcija zapadnih diplomata u početku je delovala neočekivano blago, da bi zatim bila zamenjena diplomatskim cinizmom o nužnosti poštovanja međunarodnih obaveza. Što se konkretnih poteza tiče, nekoliko ambasada privremeno ne izdaje vize i povučene su porodice američkih diplomata u Beogradu. Ipak, istovremeno, ambasador SAD Kameron Manter izjavio je i da on lično ostaje u Beogradu, uprkos svemu. To nesumnjivo predstavlja signal da paljenje ambasada Zapad neće iskoristiti kao povod za dodatno pogoršanje odnosa sa Srbijom, iako bi mogao. Što, opet, navodi na pomisao da im je posle priznanja nezavisnosti Kosova u interesu da smire odnose s Beogradom i spuste tenzije. Ako ovde bude pameti i odlučnosti, to bismo još i mogli da iskoristimo... Beogradska noć 21. februara bila je i povod za sastanak Saveta za nacionalnu bezbednost, održanog ovog utorka. Sastanak je trajao skoro četiri sata, od jedan do pola pet – pet popodne, a navodno je samo njegov manji deo bio posvećen reakciji policije, koja je pohvaljena. “Najveći deo sastanka protekao je u razgovoru o sprovođenju Akcionog plana i bezbednosnoj situaciji u zemlji”, kaže izvor NIN-a. Ili saglasnost nije postignuta, kako to, gotovo priželjkujući, sugerišu pojedini ovdašnji liberalni komentatori? Zaključak izvlače iz toga što sa sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost nije izdato zvanično saopštenje. Završimo odgovorom koji smo dobili iz kabineta predsednika Borisa Tadića: “Sednice Saveta za nacionalnu bezbednost nisu otvorene za javnost. Tako je u svakoj zemlji na svetu, pa i u Srbiji.” Smrt u ambasadi U unutrašnjosti zgrade američke ambasade, po okončanju nereda, pronađeno je ugljenisano telo studenta iz Novog Sada Zorana Vujovića. DNK analizom posmrtnih ostataka identifikovano je tek nekoliko dana kasnije. Kako je nastradao Zoran Vujović? Zasad, do okončanja istrage, u neformalnom opticaju je objašnjenje da je reč o nesrećnom slučaju, premda se ne može sa stoprocentnom sigurnošću odbaciti ni mogućnost da je zlosrećni Zoran stradao i na drugačiji način. Ono što se sa sigurnošću zna, što je pokazala obdukcija, jeste da na njegovom telu nisu pronađene rane od metka. Ipak, kruže neproverene informacije da je čudno što je njegovo potpuno ugljenisano telo pronađeno u prostoriji vatrom jedva oprljenih zidova. Treba spomenuti i da je prva informacija u dobro obaveštenim krugovima bila da je – ubijen strujom. Dodatne nedoumice stvara i to što još nisu poznati rezultati toksikoloških analiza, a postoji čak i tvrdnja da je na VMA, gde je rađena obdukcija (zašto, uopšte, VMA, a ne Institut za sudsku medicinu?), ove analize nisu urađene po svim standardima. Valja podsetiti da su obducenti s VMA na lošem glasu još od nedovoljno profesionalno urađenih pregleda tela dvojice vojnika u aferi Topčider, a gotovo da je neverovatna i podudarnost da je i u ovom slučaju, kao i tada, istražni sudija Vuk Tufegdžić.