LJudožderska etika

Čitave protekle nedelje najvažnija i prva informacija na svim ruskim televizijama bila je vest o otcepljenju Kosova. Među brojnim komentarima u kojima se isticala nepravda nanesena srpskom narodu, dvostruki standardi SAD i nekih zemalja Evrope, kojima se svet upozoravao na opasnost od “povampirenja” separatističkih tendencija na drugim spornim teritorijama u svetu, našao se i jedan koji je svojom neprofesionalnošću i nepoštovanjem novinarske etike potpuno odudarao od svega rečenog. Konstantin Sjomin je, praveći paralelu između antimiloševićevskih demonstracija 2000. godine i scena nasilja posle nedavnog mitinga povodom proglašavanja nezavisnosti Kosova, želeći da ilustruje “otrežnjenje” Srba (kojima je on, uzgred rečeno, veoma naklonjen) od velike ljubavi i sklonosti prema Zapadu, nazvao Zorana Đinđića “zapadnom marionetom” koju je stigao “zasluženi metak”. Srpska ambasada u Moskvi odmah je zatražila od Televizije Rusija da se izjasni da li je to, budući da je reč o državnoj televiziji, zvaničan stav Rusije ili samo novinara koji je pročitao tekst, a srpski mediji i deo javnosti zahtevali su izjašnjavanje najviših državnih činovnika. Tokom posete Dmitrija Medvedeva Beogradu postavljeno je i to pitanje. Medvedev je rekao da te reči ne odražavaju tačku gledišta njegove zemlje. Televizija Rusija ni posle toga nije reagovala, a Sjomin je vodio dnevnik i u ponedeljak. Uzaludna su bila telefoniranja televiziji i samom Sjominu – svi su bili nedostupni. Možda i zato što su svi dani nakon pomenutog komentara bili neradni, uključujući i ponedeljak. Slavio se Dan zaštitnika otadžbine, pa su svečarsku atmosferu remetile, od ozbiljnih, samo vesti iz Srbije. Kako se moglo desiti da jedan državni TV kanal objavi tako skandalozan komentar? Nije sporno da je Sjomin izrazio svoj stav. Čudno je da na taj stav nije reagovao niko od onih koji bi po definiciji trebalo da pročitaju komentar pre objavljivanja. Ali, kažu nam kolege iz te televizije, treba imati u vidu da je komentar objavljen u petak u ponoćnim vestima. I to još pred trodnevni praznik. A Sjomin je iskusni novinar, potpuno sposoban da odgovara za program, pa je vrlo moguće da se u studiju u tom trenutku nije nalazio niko osim njega i tehničkog osoblja. Da je hteo, verovatno bi mogao da objavi i rat Tačiju i niko ne bi mogao da ga spreči. Druga je stvar zašto je Sjomin postupio tako. Kad se pažljivije analiziraju ruski komentari povodom otcepljenja Kosova, može se, pored napred navedenih zajedničkih teza, zapaziti još jedna koja izbija, manje ili više, iz svakog – to je teza da je Srbija suviše blago reagovala na otcepljenje dela svoje teritorije. I uprkos činjenici da je još u nedelju, samo pola sata nakon što je Tači proglasio nezavisnost, Kremlj u svom saopštenju posebno izrazio zadovoljstvo upravo time što su se vlasti Srbije opredelile za konstruktivan put rešavanja problema, a ne za rešenje problema silom, svi, uključujući tu i državne medije, ili otvoreno kažu da je Srbija suviše mlako reagovala ili ironično komentarišu “oštre” mere srpske vlasti koje se svode na povlačenje ambasadora na konsultacije. Sjomin svoj komentar završava rečima da postoje samo dve mogućnosti – “ili se borimo, ili nestajemo” i taj stav deli veliki broj ruskih komentatora. Izuzetak je politikolog Sergej Kurginjan koji je u jednoj od brojnih specijalnih emisija povodom Kosova na pitanje o adekvatnosti srpskih reakcija odgovorio: “Znate, to je isto kao da me pitate da li su među Jevrejima koje su u Drugom svetskom ratu vodili u gasne komore, bili u pravu oni koji su išli mirno ili oni koji su pokušali da stražaru iskopaju oči”. A što se Đinđića tiče – on je u većem delu ruske javnosti simbol prozapadne politike, što ovde nije baš pozitivna činjenica i, što je još gore, u zemlji čiji Ustav ne dozvoljava izručenje njenih građana drugoj državi čak i ako su tamo učinili zločin (može im se suditi samo u Rusiji) retko ko može da shvati i prihvati činjenicu da je jedna zemlja izručila svog bivšeg predsednika Haškom tribunalu. Građani Rusije, kojima se vrlo brzo vratio nacionalni ponos, posle perioda u kome su i oni verovali da sve dobro dolazi sa Zapada, to smatraju velikim poniženjem za koje krive Đinđića. Đinđićev mandat poklopio se s vremenom kad je Rusija bila daleko slabija nego danas. On je, kao pragmatičan političar, to znao i svojim ruskim kolegama otvoreno stavio do znanja da ne računa na Rusiju. To je ovde doživljeno kao uvreda koja nikad nije zaboravljena i na koju su ruski novinari više puta grubo odgovorili. Sjominov stav, ako se izuzme krajnji neprofesionalizam, uklapa se u taj načina mišljenja. Time se može objasniti orijentacija komentara, a agresivnost i nepristojnost ili, kako je prokomentarisao glavni urednik radija “Eho Moskve”, uz profesionalnu nesposobnost, još i time da su u Rusiji navikli da se o njihovom predsedniku pišu i najružnije stvari. Sve to ne opravdava profesionalno krajnje nedopustivo napravljen komentar na Televiziji Rusija. I da još jednom citiramo Venediktova, glavnog urednika „Eha Moskve”, koji se pita zašto je “tako glup komentar” izazvao talas uzbuđenja. S ljudožderskom etikom, kaže on, ne treba se raspravljati. Tim pre što je zvaničan ruski stav prema Srbiji nebrojeno puta do sada ponovljen i potvrđen. Da li je zaista komentar jednog novinara, ma gde on radio, važniji od zvaničnog državnog stava potkrepljenog konkretnim akcijama i postupcima?