Ko to tamo korača levom!?

Do pre nekoliko meseci činilo se da su pristalice “srpskog nevladinog sektora”, kako sebe nazivaju, šire nazivani ultradesničarskim organizacijama, samo marginalne grupacije koje koriste svaki povod da naprave skandal, pa onda i publicitet. Da li je, onda, omladina od Beograda do Kosovske Mitrovice, koja je pozivala na odbranu Kosova putem nacionalnog osvešćenja, bila sve vreme tajno zatrovana nacističkim idejama ili najavljuje novu desnicu u Srbiji? Boško Obradović, glavni i odgovorni urednik časopisa “Dveri srpske” kaže da su za njega protesti bili očekivani. “Bilo je to rađanje novog fenomena – buđenje i oslobađanje patriotizma koji je godinama uspavljivan u trenutku kada je politička elita pokazala da je nedorasla istorijskom izazovu pred kojim se našla. I rezultat je unutrašnjeg i spoljašnjeg sadejstva u pritisku da se i u Srbiji izvrši denacifikacija po uzoru na nacističku Nemačku 1945. godine i da nam se svako nacionalno osećanje predstavi kao nešto što ne treba da nas krasi u evropskoj budućnosti. Deset godina nam se priča da smo kao Srbi krivi za sve, a da nam fini Zapad želi samo dobro. Kada se taj Zapad pokazao samo kao ogoljena sila koja urušava vrednosti evropske baštine, mladi su ustali. Jer, ne mogu da opravdaju paradoks, strašnu situaciju u kojoj se samo Srbija nalazi, iako je bila jedini saveznik tog Zapada na Balkanu u dva svetska rata. Svi pravdoljubivi ljudi nisu mogli da ne primete tu nepravdu, a sasvim je prirodno da mladi prvi ustaju u odbranu ideala”, kaže Obradović. Istoričar Milan Ristović smatra da “deca krize devedesetih” pripadaju generaciji koja svakako postaje značajan politički faktor. “Gnev i emocionalna napetost u političkom smislu od onih od kojih se nije smela očekivati, ali i socijalna frustracija i zapuštanje mladih u socijalnoj edukaciji doprineli su burnoj reakciji. Spontana organizovanost i dizanje tenzije najlakše utiču na mlade. Na ovoj generaciji se očitavaju sve krize. To je generacija koja nema iskustva sa drugim narodima i pred kojom se postavlja pitanje perspektive. Pitanje šta vidi kao perspektivu, ako je uopšte vidi. Svuda u svetu ekstremi su na margini, ali je margina sve veća što je kriza duža. Na drugoj strani margine imamo i ekstremnu levicu – skojevce, staljiniste, a pitanje situacije i društveno-političkog okvira je kada će se koja povećavati”, kaže Ristović. Ivan Ivanović, predsednik pokreta Naši koji je nastao po uzoru na istoimenu proputinovsku organizaciju iz koje se regrutuje podmladak ruskog predsednika, poznat i po sprečavanju tribine “Peščanika” u Aranđelovcu, potvrđuje pretpostavke istoričara. “Pokazali smo da smo realna politička snaga i do lokalnih izbora stvorićemo srpsku mrežu, jer postojeće političke partije ne umeju na pravi način da odgovore na izazove. S njima ne sarađujemo niti imamo njihovu podršku, bliska nam je dijaspora i u njoj imamo uporište. Jedinu pravu opasnost vidimo u Liberalno-demokratskoj partiji, kao jedinoj koja je dosledna svojoj politici”, kaže Ivanović. Prosrpske organizacije koje su i ovog puta bile najglasnije u insistiranju na “otrežnjenju nacije” su, osim Dveri, još i Obraz, pokreti “1389” i Naši, Srpski nacionalisti, Familija srpskih navijača, Krv i čast i Mlada Bosna koja je na sebe preuzela odgovornost za podmetanje bombe ispred Merkatora. Izuzev Obraza, ove grupe nerado su u istim redovima sa Nacionalnim strojem koga i same mahom smatraju neonacističkim. Sve do jedne insistiraju na predvukovskom pravoslavlju i “zdravom narodu” koji, kako kažu, ne podrazumeva čistokrvne Srbe u biološkom smislu, nego svetosavske vrednosti. Premda njihovi slogani, poput “Za soj, a ne broj”, ostavljaju prostor i za drugačije tumačenje. Najveći neprijatelji su im, osim Šiptara, nevladine organizacije na suprotnoj liniji i svi njihovi medijski propagatori. Za razliku od političke elite, po pitanju Kosova su istupuli složno i medijski agresivno. Retko funkcionišu po principu članstva, a pretežno govore o “aktivistima”. U njihovim je programima i aktivnostima, već po terminologiji kojom se služe, jasna razlika između negovanja srpstva i netolerancije prema manjinama, između borbe za tradicionalne vrednosti i potencijalnog govora mržnje. Obradović iz Dveri, koje imaju čak i televizijsku produkciju, tvrdi da su njihove aktivnosti pod stalnom cenzurom države i medija i da zbog toga ostaju u tajnosti, iako zastupaju “promovisanje srpskih nacionalnih vrednosti i zaštitu srpskih nacionalnih interesa, a to je svakako više od dnevnog političenja”. Da li je moguće da je cenzura bila tolika da je u tajnosti ostalo i okretanje najvećeg dela srpske mladeži ciljevima Dveri i drugih? Milenko Srećković, član uredništva balkanskog “Z magazina” i aktivista alterglobalističke organizacije Freedom Fight, kaže da se krajnja desnica u ovom trenutku otrgla kontroli institucija koje su na nju gledale blagonaklono. “Moglo bi se reći da sada ima priliku da počiva na sopstvenim snagama. Ali još uvek je daleko od toga da zadobije neki ustaljen oblik na duži rok. Teško je odrediti ko snosi najveću zaslugu za trenutno isticanje desničarskih pokreta. Da li oni koji su manipulisali patriotskim sentimentom iz oportunističkih razloga, ili oni koji su se na nakaradan način borili protiv njih. Odgovornost snose i mediji koji su nekritički predstavljali krajnju desnicu, a nekolicinu uhapšenih ćelavaca pretvarali u medijske zvezde u trenutku dok se još radilo o anonimnim balavcima. Odgovorni su i oni koji su se pod parolom borbe protiv fašizma u Novom Sadu borili za osvajanje političkih, izbornih poena u jednom medijski inspirisanom režiranom spektaklu. Odgovornost je i na snobizmu onih koji su uvek isticali kako su njihove ruke čiste, neokaljane, upirući prstom i optužujući sve i svakoga; za šta su, povrh svega, bili plaćeni”, kaže Srećković. Prema njegovom mišljenju, odlike desnice su “nakaradan pokušaj da se idejno osmisli beda u kojoj živimo, da joj se da metafizički legitimitet”. Ali krajnja desnica je, po njemu, “u velikoj meri jedna jaka, ali još na duži vremenski period poprilično nedefinisana snaga, koja će se baviti nekim vazdušastim, mitskim temama koje nemaju veze sa stvarnim životom, a metod kojim će se baviti tim temama će biti nasilan ili makar sklon nasilju. Dok god se ne prepozna da je kod krajnjih desničara pogubljena veza sa stvarnošću, oni će biti potencijalno jaka politička snaga. Izolacionistička, krajnja desnica suzbija solidarnost različitih naroda i time onemogućava izlazak iz bede kolonijalizma, onemogućava borbu protiv imperijalizma i njegov je glavni saradnik.” No, većina pripadnika “srpskih nevladinih organizacija” reći će da ne pripada krajnjoj desnici, neki će se nazvati konzervativnom levicom, a neki drugi samo svetosavskim Srbima. Miša Vacić, portparol pokreta “1389”, jednog od retkih koji ne priznaje finansiranje iz inostranstva i čak priprema zakon o zabrani stranih donacija, kaže da svest o identitetu ne znači skretanje u bilo koju stranu, posebno kada je ne prate socijalni i ekonomski programi. “Ali svest u srpskoj omladini je jaka, iako vladine agencije za ispitivanje mnjenja pokušavaju da je predstave apatičnom. Mladi žele da se bore za svoju budućnost u kojoj su svesni svog identiteta. Poslednjih osam godina su pod pritiskom i prirodno je da žele da kažu da nisu zločinci.” Mahom razočarani u ulogu države u rešavanju kosovske krize na paradoksalnoj sceni srpske politike na kojoj desne partije navodno propagiraju socijalnu pravdu, a leve tranzicionu kaznu, ovi pokreti su dobili pristalice u svima koji žele samo konkretno politički da se odrede. Uglavnom tranzicioni gubitnici, ipak odrasli na masovnoj holivudskoj kulturi, stasali su dotle da je potreba da se izjasne probila granice latentnog straha od opredeljenosti. Možda po principu zabranjenog voća, možda i po glasnosti, a vrlo verovatno pogođeni tamo gde osećaju najveću prazninu, nova generacija okrenula se jedinom talasu koji je videla kao mogućnost da popuni tu prazninu u ličnom identitetu. Bora Kuzmanović, socijalni psiholog, kaže da osećaj nepravde opravdano ohrabruje desničarske pokrete. “Možemo uslovno govoriti o desnici kao jakom nacionalnom osvešćenju i drugoj koju prati netolerancija prema manjinama. Problematično je, međutim, da li se može govoriti o široj desnici kakva je u svom negativnom svetlu poznata u tradiciji. Takozvana kosmopolitska orijentacija pokušava da svede desnicu na profašističku, ali čak i ako imamo u vidu ekscese poslednjih dana, a iz njih izuzmemo čiste lopove, neopravdano je zaključiti da je Srbija skrenula udesno. Pojavno to tako možda deluje, ali se mora razumeti da onaj ko je želeo da u Srbiji ojača demokratiju, nije smeo da dozvoli nezavisnost Kosova. Iz te polarizacije nije moguće naći izlaz. Uvreženo je verovanje da ako si za Evropu – prihvataš sve, a ako ne prihvataš, onda nisi za Evropu. Tu imamo i uticaj vaspitanja. Neko je vaspitavan da se smatra građaninom sveta, a neko je emotivno vezan za zemlju ili nije spreman za takmičenje. Ta podela je razumljiva, ali bi mogla biti tragična po posledicama. Posebnu ulogu ima dijaspora koja iz osećaja krivice ili straha da gubi identitet insistira na nacionalnom buđenju, a onda i oni koji su bili negde i vraćaju se”, kaže Kuzmanović. Jedan od takvih koji su se vratili je i Nenad Vukićević, urednik sajta “Srpski nacionalisti” za koga je javnost čula po raspravi koju je pokrenuo na tribini “Evropa nema alternativu”, smatrajući da takvoj temi nema mesta tik posle proglašenja nezavisnog Kosova. Vukićević za NIN kaže da su “u urušavanju nacionalnog identiteta učestvovali država i većina medija, a da su onda i sva obećanja izneverena u ime kojih se stremilo takvom urušavanju”. Zahvaljujući takvim stavovima njegovom forumu od dve hiljade i šest stotina članova i tri do četiri nova člana dnevno, poslednjih nedelja pridružuje se pedeset novih članova u jednom danu. Isto je i sa drugim srodnim organizacijama. Organizovano je po dvadesetak ili manje ogranaka širom Srbije, imaju od nekoliko stotina do nekoliko hiljada aktivnih pristalica u proseku dvadeset pet godina starosti, ali im se poslednjih dana javlja sve više zainteresovanih. Taj podatak Zoran Petakov, iz Antifašističke asocijacije, tumači kao od države dozvoljeno iskorišćavanje mase. “To je ista desnica koja postoji već petnaest godina, otkad postoji višestranačje. Samo su neonacističke grupacije nove, sve ostalo smo već videli. Isti oni koji svoju inspiraciju nalaze u delima Nikolaja Velimirovića, kulturna desnica, koja je svoj najveći uticaj ostvarila za vreme ratova na teritoriji SFRJ. Razlika je u tome što je ona sada deo main stream-a pod vođstvom Nebojše Pajkića i njegove supruge. U konkretnom slučaju, masa je samo iskorišćena da ova desnica postane vidljiva. Mladi su svakako bili pogodni za to iskorišćavanje, jer su preživeli onoliko ratova i bede i svu svoju socijalnu frustraciju su prebacili na nacionalnu osnovu, ali im nije dozvoljeno da iz te matrice iskoče. Promenilo se, dakle, to što se država koristi ekstremističkim kao nekada paravojnim grupacijama da bi ostvarila svoju hegemoniju. Svaka država ima mehanizam da smanji ili poveća uticaj ovih grupa, ali naša politička elita veruje da će ih lako srediti kada joj više ne budu potrebne”, kaže Petakov.