Političar, kako to gordo zvuči

O političarima i političkoj eliti koji se biraju i ovlašćuju da vode zemlju u ime građana, NIN je razgovarao sa profesorima univerziteta, psihijatrom dr Petrom Bokunom i psihologom dr Ivanom Štajnbergerom. Razgovor je počeo pitanjem – šta u politici moćno privlači ljude svih profesija? Bokun: Dve stvari motivišu da se uđe u politiku. Prvo, poslednjih decenija dogodila se estradizacija politike. Ranije je ona pre bila elitistička. Zbog toga se ne bih složio s često upotrebljavanim terminom “politička elita” i pre bih govorio o političkoj nomenklaturi. Elita podrazumeva nešto najbolje, vrh vrhova, a, po mom mišljenju, današnji političari ne spadaju u elitu. Drugo je – narcizam. Politika je, kao lepak za muvu, privlačila naročito osobe narcističke strukture, koje imaju potrebu da se eksponiraju, koje ne zadovoljavaju gratifikacije u profesiji, a možda nisu uspešni ni na psihoseksualnom planu. U turbulentnim vremenima intelektualci se povlače u sebe, to je neka vrsta eskapizma, ili odlaze u politiku videći da ih neki prelaze četvrtom brzinom i zaposedaju liderske pozicije. Qudi cenjenih profesija odjedanput su se “prešaltovali” i ušli u politiku. Tako da smo 1991. u Narodnoj skupštini imali 23 odsto lekara. Rezultati su poznati, u ovoj sredini, mada su u svim zemljama tranzicije slični. U ljudskoj populaciji, inače, ima samo 5 odsto onih koji imaju liderske sposobnosti. Ako se desi da lider bude nesposoban, onda se spremite na loše posledice. Štajnberger: Ne postoje čisti, razdvojeni psihološki tipovi osoba koje sebe traže u politici. Ponašanje zavisi i od situacije. Naravno, svako ima svoju narcisoidnost, ali ona je izražena naročito kod onih koji žele u politiku, koji žele da upravljaju, koji traže mesto u društvu, ali prečicom. U suštini, to su često destruktivne, uskogrude i sitničave osobe i u sebi sadrže sociopatske i antisocijalne elemente, iako misle da rade za dobro drugih, za dobro naroda. Individue ispunjene narcizmom, privučene su grandioznim prilikama i mogućnostima u političkoj areni. NJihovo osećanje sopstvenog JA investirano je u želju za dominacijom (uvek, naravno, za dobro onih kojima dominiraju) i u grandiozne ambicije, pri čemu ne shvataju i često ne razumeju smisao stvari. NJima ništa ne znači uspeh, ukoliko protivnici ne osete poraz i gubitak, tako da su u suštini destruktivne ličnosti. Uostalom, to smo toliko puta videli. Sadašnji politički diskurs i međusobni ataci političara i lidera zaštitni su znak svake kampanje sa političkim sadržajem. Političar mora biti širokih pogleda i biti naučen da se ponaša politički. Jedno veliko istraživanje u Americi pokazalo je značaj obučavanja i pripreme onih koji žele da se bave menadžmentom i politikom. Nekome od učitelja palo je na pamet da svoje kursiste vodi u pozorište i na koncerte, dva puta nedeljno. Kad su obavljeni završni testovi, pokazalo se da su najbolji đaci bili oni koji su sticali opšte obrazovanje i istovremeno širili svoje poglede na svet. Ne može neko raditi važne poslove, a da je slabo obrazovan i da nije pripremljen za te poslove. NIN: Kako gledate na inteligenciju i njenu ulogu u karijeri političara? Bokun: Uspešan političar je inteligentan i mora znati da odabere saradnike. To je bit rukovođenja. Što se tiče inteligencije, moram reći da sam u jednom naučnom radu nabrojao 148 definicija. Šta je zajednički imenitelj? Adaptibilnost. Inteligencija je sposonost prilagođavanja novim situacijama. U politici se ne traži kosmopolitska, humanistička inteligencija, nego ona ciljana. Za upotrebu čoveka. Neophodan preduslov za liderstvo je, uz inteligenciju, i duhovitost. Potrebna je socijalna inteligencija. To je aspekt inteligencije koji političaru omogućava da brzo i u trenutku proceni koliko mu neki čovek može koristiti. Znači, lider zna da upotrebljava čoveka koji mu je koristan. Nekorisnog odbacuje, pa makar on bio i trostruki doktor nauka. Štajnberger: Ne mislim da ima raznih vrsta inteligencije. Ona je jedna, a kako je definišemo druga je stvar. Kad se kaže socijalna inteligencija onda se u suštini misli na socijabilnost, što bi značilo da se lako predviđa nečije ponašanje i da se lako nalazi zajednički jezik sa okolinom, što dozvoljava manevrisanje i rad s ljudima. Bez toga se u životu ne može, pa ni u politici. NIN: U kojoj meri izranja tamna strana ličnosti tokom bavljenja politikom i zbog čega se nemoralnost prihvata kao nužnost u političkom bavljenju? Bokun: Pitanje zadire praktički do Biblije, do Starog zavjeta koji je utemeljen na diktumu: oko za oko, zub za zub i Novog zavjeta koji kaže, ko tebe kamenom ti njega hlebom. To je na nivou etike. Pitanje je koliko smo mi kao društvo uopšte izašli iz Starog zavjeta. Nikola Makijaveli napisao je udžbenik manipulacije ljudima upravo na temu koliko cilj opravdava sredstvo. Makijaveli je pisao da ne postoji moral, već samo cilj. Još od Francuske revolucije smo ušli u građansko društvo, kao posledicu imali smo code-civil, i to se do danas pokazalo kao nedostižni uzor. Narod uvek veruje u idealizovanu sliku lidera, on hoće da lider predstavlja sublimaciju svih njegovih pozitivnih kvaliteta. A ovaj je, u stvari, sazdan od mana i vrlina. I ta diskrepanca između očekivanja naroda od lidera i njihovih stvarnih sposobnosti, upravo su ta povremena razočaranja koja katkada koštaju lidera glave, katkad mesta, odlaska u penziju, već prema tome koliko je društvo agresivno ili civilizovano. Štajnberger: Ja ne mislim da je politika polje na kome je sve dozvoljeno, pa i nemoral. Takođe, ne prihvatam kad mi se kaže da je moral za manastir i da onaj ko insistira na moralu ne treba ni da ulazi u politiku. Jedno je pragmatizam, a drugo nemoral. Ne možeš zloupotrebljavati političku poziciju da se bogatiš ili da nameštaš nekome poslove preko kojih se zgrće novac, a da insistiraš na transparentnosti i optužuješ političke protivnike za nečasne radnje. Ne pominjem primere, jer ih znaju čak i deca. NIN: Da li se lider rađa ili se stvara? Bokun: Svaka ozbiljna država pravi lidere. Lider je “jedan od naših”. Onaj lider koji nije imao iza sebe jaku grupu i jake službe taj je vrlo brzo ispadao, pa zvao se Cezar, Đinđić ili ne znam kako. Mi smo mala država. Lako je sad govoriti – obrenovićevci su bili proaustrijski, Karađorđevići su bili proromanovski – a čiji su današnji lideri. Koliko smo mi kao mala zemlja oslobođeni stranih uticaja i zloupotrebe? Postoji zloupotreba psihologije i zloupotreba ljudi. Qudi mogu da se dobiju za malu, ne znam Fulbrajtovu, Humboltovu ili neku stipendijicu. Mi imamo ljude koji su pripremljeni da u datom momentu budu predstavljeni za lidere i da rade onako kako su pripremljeni. NIN: Neko bi rekao da vaša tvrdnja liči na teoriju zavere? Bokun: Znate šta je Kisindžer rekao? To što sam ja paranoik ne znači da neko neće da me ubije. Štajnberger: Mnogi psiholozi misle da formula za izbor vođe glasi: on mora da bude jedan od nas, kao većina nas. I verujte mi da ta formula dobija svoju verifikaciju. Jedan od nas, znači profil čoveka koji izgleda kao mi, ponaša se kao mi, ima slabosti kao naše, ali je strog i zavodi red. I pogledajte oko sebe, da ne pominjemo imena. Mi smo patrijarhalno društvo i tražimo vođu. Šta ima da ga stvaramo? On je tu. Na kraju krajeva, ovaj narod ima dosta iskustva sa autoritarnim vođama. Ali, autoritarni lider stvara autoritarnu klimu koja podstiče regresiju ličnosti. Pod okriljem takve klime oslobađaju se psihološki mehanizmi koji su u osnovi agresije. U takvoj klimi razvijaju se antidemokratske vrednosti i suzbija kritičko mišljenje. Teško je biti demokratski lider i sprovesti demokratiju, jer u svima nama čuči tiranin i svi odmalena znamo za onu Božju zapovest: Ja sam jedini Bog tvoj i ne imaj drugih bogova osim mene. Bokun: Patrijarhalno društvo, kome i mi pripadamo, u biti je nezrelo društvo koje treba oca, i mi ga uvek nanovo tražimo. Mi stalno projektujemo u našeg lidera neke nadnaravne sposobnosti da bi on pogodovao našoj idealizovanoj slici, a da bismo mi i dalje ostali u adolescentnom razdoblju. A šta znači adolescentno razdoblje? Znači razdoblje neodgovornosti i da drugi brinu za naše egzistencijalne stvari. Problem je što mi kao društvo sporo sazrevamo. NIN: Do koje mere su velike migracije stanovništva na ovim prostorima dovele do promene psihološke slike srpskog naroda i pojave političkih lidera koji se po svojim gledanjima na nacionalnu strategiju razvoja dijametralno razlikuju? Bokun: Još dok sam bio u Splitu, radio sam knjigu – Psihijatrija Jugoslovena. Vrlo brzo sam napisao 360 strana, ali onda dolazim u Beograd, to je moje rodno mesto i ... Četiri godine nisam napisao ni retka. I došao sam do ključne rečenice: Srbija nije nacija nego komonvelt-nacija. Srbin iz Herceg Novog i Srbin iz Kikinde, Srbin iz Pirota i Srbin iz Benkovca, to je kao Englez iz Edinburga, Englez iz Toronta, Singapura ili ne znam odakle. To je komonvelt. Četiri godine ja sam hteo kao čovek od nauke da nađem neki zajednički imenitelj – i ne možeš da ga nađeš. U toj raznolikosti leži problem, ali leži i jedna biološka evoluciona prednost preživljavanja, jer samo raznolikost preživljava. Štajnberger: To jeste i biće veliki problem ovde. Oni koji su došli i oni koji su tu, znatno se razlikuju. I hteo sam da kažem da smo nezreli da sami sebi postavljamo zadatke koje rešavamo i koji nas vode napred. Stalno smo sebe precenjivali. Zbog nezrelosti smo na kraju mnogo izgubili. Dozvolili smo u ex Jugoslaviji da se svi razvijaju, da privredno ojačaju i da nas mnogi industrijski preteknu, a da se s druge strane priča kako ih Srbi ugnjetavaju i eksploatišu. Kakva eksploatacija! Sad vidimo kako stvari stoje i ko je koga eksploatisao. Ali to je, pre svega, rezultat politike koju su s naše strane vodili nekvalifikovni političari preopterećeni ideologijom. Bokun: Kad su se Nemačka, Zapadna i Istočna spojile, videlo se da oni jedni druge mrze. Dolazi do takve interakcije, neću reći kao srpsko-hrvatske. Sličan je susret – zapadni Srbi koji su bili pod Austro-Ugarskom, koji cene državu, autoritet i ovi koji su bili pod Turskom, ono “lako ćemo”. To su razlike mentaliteta koje bitno određuju svakodnevicu. Rekli ste da je apsolutna potreba za identitetom. Jeste, ali kako ga napraviti, da bude za sve nas, da svako od nas nađe deo sebe u njemu, da svi imamo isti cilj. NIN: Da li je nacionalni psihološki stres razlog povremenim poremećajima ravnoteže i priklanjanju ekstremnom gledanju na svet? Bokun: Doktorirao sam na stresu kod migranata, a Srbi su seobni narod, kaže Crnjanski. Stres uvodi čitavu grupu, da kažem nacion, u stanje ugroženosti i onda se čovek ponaša po principu fight or flight – borba ili beg. Ili povlačenje u neki eskapizam ili ide u nekoordiniranu agresivnost. To je jedno. Drugo, stres ugrožava takozvane luksuzne funkcije čoveka – apstraktno mišljenje i duhovitost. I čim čovek nema sposobnost apstraktnog mišljenja, on je podložan da ono što prvo čuje prihvati zdravo za gotovo. A gubitak duhovitosti zbog stresogene situacije mu onemogućuje da ne vidi kontrapunkt, da ne vidi alternativu... NIN: ... To je ono kad narod ne priča viceve... Bokun: ... znači da je u stresu. Svi koji dolaze izvana kažu: Beograd se više ne smeje. Primećuje se na ulici. Znate, bilo je pokusa u konclogorima gde su oni vršili in vivo eksperimente na vrhunskim šahistima. Šahista bi pod stresom vukao pacerske poteze. Mislim da je jasno zašto je smisao za duhovitost kod nas nestao. Dakle, ključ rešenja je, to bi političari morali znati, povratak onakvim životnim situacijama koje će delovati antistresno, a organizam ili nacion, će se sam izvući i kada se bude vratio apstraktnom mišljenju, on će sam naći onaj kontrapunkt. To je Franklova teorija smisla. Štajnberger: Smislio sam slogan: popnite se na tribine i smejte se. NIN: Reklo bi se da politika postaje prava nauka i da lideri ne mogu mnogo učiniti bez timova dobrih savetnika i eksperata? Bokun: Emocionalni mozak, dakle onaj najstariji deo mozga, sličan je u svih sisara, koji ja nazivam reptilnim mozgom, za poslednje dve hiljade godina se nije promenio. Jer, Julija u svim civilizacijama i vremenima jednako skače sa balkona zbog ljubavi. Dakle, emocionalni mozak se sporije razvija, dok je racionalni mozak već dostigao gornju granicu razvoja. Danas postoji ogromno bogatstvo informacija, što traži vrlo veliku kortikalnu aktivnost onoga ko donosi odluke. To je ono na nivou savetnika. Nije važno da li je savetnik za izbore Amerikanac ili ne, uglavnom svi imaju profesionalce. Dakle, političari imaju timove koji im govore šta raditi. Više nema pojedinca samo sa sopstvenim kvalitetima, nego imamo produkt, čovek i njegova pojavnost je produkt čitavog tima. NIN: Da li je crkva od dovoljne pomoći političarima oko boljeg profilisanja srpskog nacionalnog identiteta i boljeg jedinstva bivših članova “srpskog komonvelta”? Bokun: Ja sam svojevremeno sa jednim našim vladikom imao četvorosatni razgovor o tome. Moj stav je – ne može crkva uzeti od najglupljeg seljaka najgluplje dete koje čuva ovce, poslati ga u Prizren, Krku ili druge crkvene škole i onda ga dovesti ovde da parira jezuiti koji je završio Gregorijanu, slovenske studije u Švajcarskoj. Ne možete, jer je to negativna selekcija. Dok ne dobijete za sveštenika sina inženjera, sina profesora, dakle dok ne dobijete srednju klasu u svešteničkom cehu niste ništa uradili.. Najveću uslugu nam je napravila Olivera Vučo čiji je sin Mane studirao teologiju, kao sin gradonačelnika Beograda. Ne treba da budete ni spenserovac, ni socijalni darvinista da shvatite da od najgoreg ne možeš ništa napraviti. Štajnberger: Ja volim religiju zato što ona pokušava da sredi ovaj haotični svet. Uostalom, nisu političari i politički lideri za sve krivi. Znate ono: kakav narod takvi i političari. Mi smo skloni da sebe precenjujemo i pravi smo mitomani. Zato bih hteo da vam sad pročitam nešto. Slušajte: “Živog duha i tanane inteligencije...” Bokun: ... Cvijić? Štajnberger: Tako je. Dakle: “...on ne veruje da ima teškoća koje ne može da savlada; odlučuje se za krajnja rešenja, bez obzira na posledice, makar one bile crne, a on upropašćen; poštuje devizu – pomislite na stare junake u obračunu sa neprijateljem; poseduje vojničke vrline, življi temperament, jakog i snažnog izraza, silni, ognjeni, violentni ljudi, međusobno požrtvovanje i žrtvovanje, skloni smeni aktivnih i pasivnih perioda, u unutrašnjosti gusle, tuga i monotonija, neobuzdane prirode i ne trpi nepravde. Snažan uticaj vođe koji ima nečeg mističnog, tajanstvenog, a ako on to nema, njemu oni to dopisuju, dodaju.” Bokun:: S obzirom na vreme od Cvijića do danas, ja bih dodao i osobine: sumnjičav, podozriv, nepoverljiv do granice paranoidnosti. NIN: Kako upravljati ljudima takvih osobina? Bokun: Nemoguće. Inteligencija plus harizmatičnost daje pravog lidera, to je takozvana demonska ličnost. One se u istoriji pojavljuju svakih stotinak godina i zato su retki. ĐŠtajnberger: NJima upravljaju “očevi nacije” koje i sami traže.