Sentimentalno putovanje kroz život

Romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, književni istoričar i univerzitetski profesor Klaudio Magris (Trst, 1939) jedan je od najpoznatijih savremenih italijanskih pisaca. Osim za rodni grad, njegova intelektualna izgradnja vezana je i za Torino gde je 1962. diplomirao nemački jezik i književnost. Posle pripravničkog staža na Univerzitetu u Frajburgu, Magris je od 1970. do 1978. bio redovan profesor nemačkog jezika i književnosti na Univerzitetu u Torinu. Mnogobrojnim studijama (“Habzbruški mit u modernoj austrijskoj književnosti”, “Daleko odakle”, “Jozef Rot i jevrejsko-orijentalna tradicija”, “Itaka i iza nje”, “Klarisin prsten”, “Utopija i skepticizam”) doprineo je širenju srednjoevropske kulture. Magris je autor i proznih knjiga: “Dunav”, “Nagađanja o sablji”, “Neko drugo more”, “Mikrokozmi”, “Beskrajno putovanje”, “Na slepo”, “Vi ćete, dakle, razumeti”. Za svoje književno stvaralaštvo dobio je veliki broj nagrada, od kojih su najvažnije: “Strega”, “Erazmus”, “Princ od Asturije”, austrijska Državna nagrada za književnost, nagrada “Tomazi di Lampeduza”. Poslednjih godina pažnju javnosti privlači njegov roman “Na slepo” o grupi 2.000 Italijana, koji su posle Drugog svetskog rata došli u Jugoslaviju kako bi pomogli izgradnju komunizma. Ubrzo bivaju proglašeni za staljiniste i završavaju na Golom otoku, a po povratku u Italiju, tamošnja policija se prema njima odnosi kao prema opasnim komunistima sa Istoka. Međutim, povod razgovora sa Magrisom bila je knjiga “Dunav”, žanrovski određena od eseja do romana, koja predstavlja svojevrsnu povest reke koja povezuje zapadnu i istočnu Evropu. Ovo delo (objavljeno 1986. godine, a nedavno i u prevodu na srpski Gabrijele Petrović i izdanju “Otkrovenja”), jeste pravi dunavski brevijar, knjiga velikog erudite i oštroumnog posmatrača. Za naš list Klaudio Magris je govorio iz Trsta gde živi i na Univerzitetu predaje nemačku književnost. Koja je bila prva ideja koja vas je podstakla na pisanje knjige “Dunav”? Gde potražiti poreklo ove knjige? - Načelno, moje knjige nastaju kao mešavina dubokog interesovanja za neku temu – motiv, za ličnost, za priču – i za neku buduću situaciju, slučaj koji iznosi na površinu predmete i figure tog najdubljeg interesovanja. Tako je nastao i “Dunav”, kao i “Habzburški mit”, bez predumišljaja, na početku nisam znao šta zaista želim da uradim. Godine 1982. putovao sam sa Marisom, mojom suprugom i našim prijateljima u Slovačku. Sećam se da smo bili na putu između Beča i Bratislave, blizu granice sa Istokom, onim delom koji je još uvek bio “druga” Evropa (mislim da je veliki deo mojih radova nastao u želji da maknem taj pridev “druga” i da ubedim ljude da je to Evropa). Gledali smo kako Dunav teče, videli smo kako svetluca sjaj koji se stapao sa zelenilom trave okolnih livada, nije se videlo ni gde počinje reka niti gde završava, šta je bilo reka a šta ne. Bio je to trenutak sreće i prijateljstva, jedan od onih trenutaka harmonije u proticanju egzistencije. Odjedanput smo videli natpis “Muzej Dunava”. Ova reč, muzej, bila je toliko strana i čudna, u čaroliji prirode i tog trenutka, i Marisa, koja je u svakom trenutku imala pravu intuiciju pre mene, pa i kad su u pitanju i moje knjige, rekla je: “Šta bi se desilo kad bismo nastavili da lutamo do ušća Dunava?” I tako su nastale one četiri godine posvećene putovanjima, pisanju, ispravljanju i ponovnom pisanju, lutanju Dunavom koji je još jedanput bio simbol granice, jer Dunav prelazi preko mnogih granica mnogih zemalja pa je tako i simbol teškoća prelaska preko granica, ne samo nacionalnih, političkih, socijalnih, već i onih psiholoških, kulturnih, verskih. Putovanje Dunavom je i putovanje kroz sopstvene podzemne svetove i u najveći Vavilon današnjeg sveta, koji sigurno u srednjoj Evropi ima posebno značenje, ali je i Vavilon čitavog sveta. Kritika se koleba oko žanrovskog određenja “Dunava”. Da li je to putopis, esej, roman? Koja je definicija vama najbliža? - Sigurno je da je “Dunav” po žanru mešavina stilova, nečist ako tako hoćete. Taj žanr je prisutan i u drugim mojim delima (kao, na primer, u knjizi “Mikrokozmi”), ja ga preferiram jer je nečist – mešanac. Svako od nas je u jednom danu ponekad epik, narator, ako na primer priča nekome šta mu se desilo tog dana, neku uspomenu iz života, jednu prošlu ljubav i tako dalje; ubrzo može biti lirik, ako je očaran zalaskom sunca; malo kasnije kritičar ako raspravlja o nekoj knjizi ili priča o politici ili filozofiji. Naime, priča kojom želimo ispričati naš život mora biti mešavina stilova. Tako je i “Dunav” knjiga o putovanju, ali ne samo o putovanjima kroz određene zemlje, već kroz život, jer je oduvek putovanje bilo simbol ili jedan od simbola života, postojanja i umiranja. To je neka vrsta prikrivenog romana; priča o putniku kojem pozajmljujem mnoge stvari iz mog života, ali koji nije identičan meni (na kraju krajeva on umire a ja sam još uvek živ, zar ne), koji ide kroz život suočavajući se sa istorijom, politikom, emocijama i osećanjima, iluzijama i razočaranjima, očaran prirodom, suočen sa raznim kulturama, narodima i različitostima. On prolazi kroz srednju Evropu, jer je to njegov svet, kao što i svaki lik iz bilo kog romana živi u jednom određenom geografskom prostoru, istorijskom i prolaznom, ali taj prostor je uvek konkretan simbol ljudske univerzalnosti. Zato kažemo da je on prikriveni roman, iako je čak definisan i kao sentimentalno putovanje. Kroz Vojvodinu vaš vodič je bila baka Anka, rođena Vuković. Ko je zapravo ona? Kako ste je upoznali? - Ovo pitanje nije bitno, baš zato što “Dunav” nije reportaža, nije knjiga iz istorije niti kulturni informator, već knjiga fikcije, pa iako se radi o fikciji tu ima dodira sa realnim stvarima. Ali i realnost je metafora, počev od nepostojećih izvora, počev od Dunava koji izlazi iz oluka ili slavine. Dakle, hoću da kažem da uopšte nije bitno da li zaista postoji baka Anka, koji je bio njen način života i slično. U svakom slučaju, radi se o osobi koju sam ja veoma dobro poznavao, koja je iako vremešna upoznala mog tasta, udovca, i nastala je jedna prelepa, pomalo kasna, senilna ljubav i tako je ona postala član naše porodice i ja sam zaista s njom putovao kroz Banat i Vojvodinu. Ona je dugo živela, nismo se baš mnogo brinuli o njoj, umrla je prošle godine u 103. godini, veoma lucidna. Pre nekoliko dana održali smo joj pomen u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Trstu, jer je ona bila Srpkinja pravoslavka. I bila je zaista, u životu, jedna višenacionalna osoba, govorila je više jezika, bila je Srpkinja ali je pronalazila sebe i u drugim nacionalnostima. To je primer kako je konstruisan “Dunav” i kako su u osnovi nastali skoro svi moji romani. To je kao da sklapam mozaik; svaki delić mozaika odgovara jednom trenutku realnosti, ali svi ti delići istine zajedno stvaraju jedan imaginaran lik. “Dunav” ste pisali pre više od 20 godina. U poslednje dve decenije geopolitička mapa Evrope se promenila. Možete li zamisliti vaš novi put niz Dunav? Koje bi to promene bile vidljive na prvi pogled? - Ne mogu odgovoriti na ovo pitanje baš zato, još jedanput ponavljam, što je “Dunav” književno delo i ne može se, na primer, pitati pisac koji je sa trideset godina napisao ljubavnu pesmu kako bi je napisao dvadeset godina kasnije da je dvadeset godina kasnije sreo tu istu osobu. Ništa se ne može reći unapred, pisanje je uvek avantura, rizik, nesigurnost. Naravno, danas bi putovanje bilo drugačije, videlo bi se mnogo promena, pozitivnih i negativnih, ali to nema veze sa mojom knjigom jer ona, kao i sve, ima jedan tačno određeni trenutak rođenja. Jedan ruski roman koji je napisan pre ruske revolucije ne bi bio isti da je napisan posle revolucije. Rekavši ovo, mislim da je za mene bila velika sreća što sam dunavske zemlje za te četiri godine obišao u periodu relativno mirne političke situacije, što mi je omogućilo da primetim mnoge stvari. Da sam putovao 1989. godine, video bih samo surovu realnost i ne bih mogao lutati duž reke, gubiti se u nekim naizgled sitnim situacijama i stvarima i otkriti mnogo strana i mnogo slojeva dunavske civilizacije, što mi je pomoglo da shvatim ono što je usledilo posle. “Dunav” je pre svega jedno sentimentalno putovanje, u kojem su sitne stvari (kafana, nadgrobna ploča, ljubavna priča koju sam usput čuo) mnogo bitnije od velikih spomenika i istorijskih znamenitosti. Male, sitne stvari i priče u kojima se konkretno otelovljuje jedna velika priča. Danilu Kišu se nije dopao vaš opis njegovog rodnog grada, Subotice, ali veoma mu se dopala vaša knjiga “Dunav”… - Nije tačno da se Danilu Kišu nije dopao moj opis Subotice. U početku, pre nego što je pročitao knjigu, bio je sumnjičav kad je vidio naslov “Poesia del falso” (“Poezija lažnog”), ali je posle shvatio, baš pričajući o ovom poglavlju, da sam u njemu sakupio sve ono što mu je bilo drago u Subotici. Neću nikad zaboraviti Kiša – velikog, zaista velikog pisca koga izuzetno volim – on je “krstio” moj “Dunav” u Parizu 1988. godine, kada je i izašao prevod na francuski, na nezaboravnoj književnoj večeri sa kojom je počelo putovanje moje knjige u svet (prevedena na 24 jezika, čak i na kineski). “Dunav” je knjiga o granicama. Vi živite u Trstu, gradu koji je granica između slovenskog, romanskog i germanskog sveta, gradu koji je bio granica gvozdene zavese. Koliko je ta činjenica uticala na vaš rad, kao pisca? - Naravno, “Dunav” je knjiga o granicama – ne samo nacionalnim nego i o političkim, socijalnim, jezičkim, religioznim, psihološkim, kao i o granicama u nama samima. Sigurno, činjenica da sam rođen i odrastao u Trstu, tom gradu-granici, koji je i sam bio granica, prožet nevidljivim međama i koji je posle Drugog svetskog rata bio “no manžs land”, jeste značajno uticalo na mene još i pre nego što sam toga postao svestan. Kad sam bio dečak – rođen sam 1939. godine – granica, veoma blizu, nije bila neka granica, već granica koja je delila svet na dva dela. Bila je gvozdena zavesa. Gledao sam granicu prema Krasu, kad sam išao da se igram ili šetam. A iza te granice je bio jedan svet nepoznat, ogroman, opasan, bio je to svet Istoka pod Staljinovom dominacijom, svet u koji se nije moglo ići, jer je granica tih godina bila nepremostiva, bar sve do 1948, do Titovog suprotstavljanja Staljinu. Bio je to Istok, Istok vrlo često ignorisan, odbacivan, zastrašujući, omalovažavan. Svaka zemlja ima svoj istok za odbacivanje. Istovremeno, s druge strane bio je svet koji sam odlično poznavao, jer se radilo o zemlji koja je pripadala Italiji, a koju je aneksirala Jugoslavija krajem Drugog svetskog rata, zemlji gde sam bio kao dete, znači poznat i familijaran svet. Na neki način sam znao da iza te granice ima nešto znano i u isto vreme nepoznato i smatram da je to od fundamentalnog značaja za literaturu: da je vrlo često u jednom putovanju iz poznatog u nepoznato, ali i u putovanju iz nepoznatog u poznato, nepoznato ono što drži kontrolu nad nama. Može se čak desiti da prolazeći kroz kuću iz sobe u sobu, da nešto što je do tog momenta bilo poznato, postane nepoznato i uznemiravajuće, ili da se neka osoba, koju si smatrao dalekom i tako različitom, na kraju pokaže familijarnom i bliskom. Vaše ime je dobro znano u kontekstu Trsta i mediteranskog sveta, ali u “Dunavu” vi pišete o centralnoevropskim zemljama oko Dunava. U stvari, tu temu ste donekle i otvorili sa “Habsburškim mitom u modernoj austrijskoj književnosti”, zar ne? - Ne mislim da je jedino, ali mislim da je “Habzburški mit” otvorio neke puteve. Napisao sam ga između devetnaeste i dvadeset treće godine. Kad je izašao mnogi su mislili da je autor neki austrougarski gospodin, a ja još nisam bio odslužio vojsku. Napisao sam ga u Torinu, gde sam studirao i završavao fakultet. Kad sam ga počinjao, ni sam nisam znao kakvu zapravo knjigu želim da napišem. To mi se često dešava, sa bilo kojim tekstom, samo kad dođem na trećinu a ponekad i na polovnu, znam koju knjigu pišem, znam koja je metafora njene eksplicitne teme, i dakle njenu osnovnu temu znam – kao što i pesma o jednom stablu, na primer, o svetlosti koja ga obasjava, može biti jedini način u tom trenutku da se izrazi ljubav prema nekoj osobi. “Habsburški mit” je nastao u Torinu. Iako sam oduvek bio strastven čitalac (pročitao sam veoma rano Tolstoja, Dostojevskog i druge), nikada nisam pročitao niti jedan red od onoga što su napisali tršćanski pisci, zbog nepoverenja koje jedna mlada osoba ima prema onome što se diže u nebesa u sopstvenoj kući, a posebno u gradu kao što je Trst, prepunom ulica koje nose imena “pisaca patriota”. U Torinu sam iz nostalgije počeo da čitam knjige o Trstu i počeo sam da otkrivam neke stvari koje sam doživeo a kojih nisam bio svestan: vekovnu pripadnost austrougarskoj imperiji, značaj slovenskog naroda i drugih manjina, jevrejske kulture. Setio sam se školskih drugova u čijim su bibliotekama postojali klasici, ne Italijani; zatim sam se setio jevrejskog sveta, nekih običaja, nekih reči. Shvatio sam tada da bih bolje upoznao svet, da bi taj svet postao moj, morao bih na neki način upoznati realnost koja je postojala pre mene; i počeo sam da čitam austrougarske književnike da bih spoznao ono što je stajalo iza mog Trsta. “Habsburški mit” me očaravao, jer je taj svet s jedne strane slavljen i sa setom opisivan kao svet reda, harmonije, jedinstva i totalitarizma života, dakle i epike, a sa druge strane je stvorio književnost koja je ukazala na prazninu, nered i krizu civilizacije. Kad je u Muzilovom “Čoveku bez osobina”, Komitet Paralelne akcije tražio glavnu vrednost na kojoj zidati čitav svet (što je simbol zapadnog sveta tout court) otkrio je da, kao prvo, takve vrednosti ne postoje i da realnost stoji na praznom – da je “otišla u vazduh”. Dakle jedna laboratorija savremenog nihilizma je gerila uperena protiv sebe. O habsburškoj civilizaciji u tim godinama se malo pričalo, izgledala je kao napukao svet, nestao, godinama kasnije je vraćena sa puno snage, oživljena na neki način. Istorija nam često pravi takve šale. Nešto što izgleda nestalo odjedanput, malo kasnije pojavljuje se kao nešto novo, a ono što izgleda moderno nestaje u antikvarnicama. Ova talasasta kretanja u vremenu imaju odraza i na književnost, kao neprekidno Penelopino pletenje i paranje tkanine. Naučio sam značaj habsburškog sveta, ne od nostalgija starih “austrijanata” već starih iredentista (pristalice Iredente, političkog saveza u Italiji koji je težio ujedinjenju svih krajeva u kojima se govorio italijanski jezik, pa između ostalih i Dalmacije, prim. V.O.) koji su se borili i doprineli na kraju da ga unište. I u mojoj knjizi, zavodljivost tog sveta je filtrirana kritičkim sudom; mislim da svaka iskrena nostalgija mora da prođe kroz negaciju gde svako da, da bi bilo autentično, mora da prođe kroz rešeta ne. Uostalom, najveći nostalgičar imperije Rot je rekao da mu je samo zahvaljujući mladalačkoj pobuni protiv Frančeska Đuzepea, dato pravo da žali za njim i za svetom koji ga je vaspitavao i upućivao na vernost i odanost kroz buntovništvo. Svaka obećana zemlja se može osvojiti samo ako se prolazi preko pustinje. Kako objašnjavate pojam “Mitteleuropa” u kontekstu vaše knjige “Dunav”? - Nema nikakve predstave u konceptu Mitteleuropa u mojoj knjizi. Mitteleuropa nije niti koncept niti znanje, već pokazuje, na primer, kao pridev balkanski – nešto zajedničko, određeno u prostoru centralne Evrope, na različite kulture, na različite zemlje i narode koji žive na tim prostorima. To je reč koja je kao chenjing gum (žvakaća guma) jer od slučaja do slučaja menja značenje. Nastala je polovinom devetnaestog veka sa značenjem ekonomsko-političke dominacije Nemačke i Mađarske u dunavskom prostoru, upotrebljavala se da opiše nemački nacionalizam, ali je dobila jedno sasvim drugo značenje, jedan nadnacionalni duh ili internacionalni, odnosno izvannacionalno u dunavskom prostoru; smisao pripadnosti jednoj civilizaciji koja nije mogla biti svedena na jednu jedinu naciju, i u tom smislu dvadesetih i tridesetih godina to je bila velika parola protiv nacionalizma, fašizma, nadasve protiv nemačkog nacizma. A onda je ukazivala, posle Drugog svetskog rata, na jednu vrstu otpora ili besmislenosti ljudske prema režimima kao što je sovjetski. Ta civilizacija imala je jasnu i jaku krizu evropske kulture, društvo analiziranja, ironije, rasparčavanja; jedno društvo osetljivo na nelagodnosti istorije i civilizacije. Ali sve ovo u “Dunavu” nije tema, niti motiv; već je neka vrsta atmosfere, kulture koja čini pozadinu svega. Nema smisla pitati me šta znači Mitteleuropa u mojoj knjizi, isto kao što nema smisla pitati za značenje “panonsko” kod Danila Kiša. Naravno, ima značenje, i to veliko, ali se ne može svesti na jednu reč. Verujete li u ideju ujedinjene Evrope? Možemo li prevazići i zaboraviti ostatke prošlosti, koji su toliko drugačiji za svaku zemlju ponaosob? - Naravno, ja verujem u ujedinjenu Evropu. Mislim da je to jednina naša prava budućnost. Razlog je vrlo jednostavan: svaki problem je zajednički – evropski. Ako jedna evropska zemlja zapadne u teške ekonomske i političke krize, to ima odraza i na druge zemlje. Problemi imigracije se ne tiču samo jedne zemlje već cele Evrope. Ja verujem da uprkos prošlosti koja je bila tako šarenolika i različita, a predstavlja i bogatstvo s druge strane, samo Evropa zaista sjedinjena kao jedna država, naravno federalistička i decentralizovana, ali sa pravim zakonima, zajedničkim, može biti naša budućnost. Nadam se da će Srbija što pre postati član Evrope, jer je nezamisliva Evropa bez Srbije. Naravno, to je jedan veoma težak proces; moraćemo učiniti mnogo koraka unazad, ali sam ubeđen da će biti i koraka unapred. Prvo što treba uraditi je uništiti princip jednoumlja, koji blokira svaku odluku. Jednoumlje nije demokratija, nijedan zakon nije jednoglasno prihvaćen u parlamentu. Ovako ujedinjena Evropa može biti zaista jedan veliki svet. I samo ujedinjena Evropa, sa zakonima zbilja prihvatljivim za čitavu Evropu, može zaštititi manje brojne i ekonomsko slabije nacije ili grupe od onih koje su veće i ekonomski jače od njih. Vi ste esejista i kolumnista poznatog italijanskog lista “Corriere della sera” i mnogih listova širom Evrope. Kako doživljavate tu ulogu? Može li se rečima uticati na svet? - Pišem za “Corriere della sera” već četrdeset jednu godinu; o književnosti, o putovanjima, ali i o politici, o angažovanosti ljudi. Smatram to mojom dužnošću, poput one koju je sv. Pavle nazvao “dobra borba”. Ne kao obavezu pisca, već jednostavno kao obavezu jednog čoveka, to jest svakog čoveka. I svako se bori za ono što smatra dobrim i pravednim, protiv onoga što smatra nepravednim, sredstvima koja ima, a moje sredstvo je pisanje. Siromašno oružje, ali drugog nemam. Naravno, svestan sam da svako od nas može uraditi malo ili nimalo, ali me to ne obeshrabruje. Mislim da možemo promeniti svet, naravno svako od nas može veoma malo učiniti, male korake, ali ni porazi ni mnoge greške nisu razlog da se borba prekine. Kao što je govorio naš veliki Antonio Gramši – inteligentni pesimista, ali radnik optimista.