Kako se kalio dil

Trebalo je da prođe skoro pet godina od prodaje smederevskog “Sartida” američkom “US Stilu”, da budu ispisane desetine stranica novinskih tekstova, pregledane stotine stranica dokumentacije i ispitano ko zna koliko svedoka, da bi državni organi krenuli u razrešavanje ove afere. Pravda je poslovično spora, videćemo da li je i dostižna. Prošle nedelje Okružno tužilaštvo u Beogradu podnelo je zahtev za sprovođenje istražnih radnji protiv zasad neidentifikovane sedmorice osumnjičenih, posle čega je istražni sudija Dragan Ćesarević doneo rešenje o pokretanju istrage. Na to bi, kasnije, mogle da se nadovežu optužnice i hapšenja. Ako se uopšte utvrdi da je bilo nečeg spornog u prodaji “Sartida” američkoj kompaniji, marta 2003. godine. Hoće li se potvrditi sumnje da su zloupotrebljeni položaji i zloupotrebljen stečaj “Sartida”? Da je američka kompanija bezobrazno favorizovana, na štetu drugih potencijalnih kupaca i same države Srbije? Da su u kaljenju ovog dila učestvovali tadašnji ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, šef kabineta premijera Zorana Đinđića Nemanja Kolesar, predsednik Trgovinskog suda Goran Kljajević...? Najzad, da je na manje od mesec dana uoči ubistva oko svega nasamaren i sam premijer Đinđić? Treba naglasiti i da se srpski pravosudni organi dosad nimalo nisu proslavili u revnosnom i prilježnom radu na rasvetljavanju afere “Sartid”. Zakazali su makar u dva navrata. Prvo, bivši zamenik republičkog javnog tužioca Milorad Cvijović, koji nije uradio praktično ništa, propuštajući sve zakonske rokove, kada su nemački poverioci “Sartida” (dug od preko 100 miliona nemačkih maraka) podneli zahtev za zaštitu zakonitosti povodom prodaje “Sartida” “US Stilu”. Cvijović će kasnije, oktobra 2006. godine, biti uhapšen pod sumnjom da je učestvovao u nelegalnim radnjama oko akcija “C marketa” sa Slobodanom Radulovićem, Goranom Kljajevićem... I 2005. godine ponavlja se slična priča. Zbog niza novinskih tekstova tužilaštvo je tada od Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala tražilo da proveri okolnosti pod kojima je prodat “Sartid”. Ispitani su svedoci i potencijalni osumnjičeni, zaplenjeni kompjuteri u kojima je pronađeno obilje vrlo interesantne dokumentacije. Krajem leta 2005. godine prikupljeni materijal predat je tužilaštvu, i tada je ponovo sve stalo. Do prošle nedelje. Šta se dosad čekalo? Nije li razumno pretpostaviti da je neko zaustavljao postupak, zarad mira sa političkim prijateljima i mira u transatlantskim odnosima? Isto tako, nije li razumno pretpostaviti i da je ničim izazvano sadašnje reanimiranje istog tog postupka izazvano novim razvojem odnosa u vladajućoj koaliciji i sa američkim prijateljima? To, naravno, ne znači da afera ne zaslužuje da bude isterana do kraja, što postaje sasvim jasno kada se vidi do kakvih je indicija policijska istraga iz 2005. godine uspela da dođe. Rasplet sudbine smederevskog železarskog giganta, iliti najveće fabrike pečuraka na Balkanu, počinje jula 2002. godine otvaranjem stečajnog postupka. Navodno, po nalogu Nemanje Kolesara, koji je naložio Zavodu za obračun i plaćanje da stupi u akciju. Izvor NIN-a navodi da ovo nije učinjeno protivzakonito, ali napominje i da je stečaj nad “Sartidom” isto tako mogao da bude uveden i deset godina ranije. Predmet “Sartid” se zatim, odlukom Višeg trgovinskog suda, iz Trgovinskog suda u Požarevcu prebacuje u nadležnost beogradskog Trgovinskog suda na čijem je čelu tada Goran Kljajević. U trenutku, za sudbinu “Sartida” zainteresovani su nemački poverioci smederevskog koncerna (znamo to po njihovim protestima, koje je Nemanja Kolesar ‘ladno otkačio), američki “US Stil” (očigledno iz konačnog ishoda), te britanski “LNM Holdings” indijskog milijardera Lakšimija Mitala, što je zadugo ostalo sakriveno i od domaće javnosti ali, kako će se ispostaviti, i od samog premijera Srbije Zorana Đinđića. U posedu NIN-a je više pisama o čvrstim namerama Mitala da kupi “Sartid”, koje je ovaj biznismen uputio Aleksandru Vlahoviću, ministarki energetike Kori Udovički, kabinetima Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, stečajnom upravniku “Sartida” Branislavu Ignjatoviću (kumu Nemanje Kolesara kome je ovo, izgleda, bilo prvo zaposlenje)... Ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović 21. aprila 2002. godine u Londonu se i sastao sa čelnicima LNM-a. Kako će pokazati policijska istraga iz 2005. godine, postojala je i pisana ponuda Mitalovog LNM-a da pored osnovne ponude o ceni i ulaganjima, preuzme i deo dugova “Sartida”. Dugovi su, inače, pošto je “US Stil” kupio “Sartid”, u potpunosti ostali državi Srbiji. Zašto Mitalove ponude nisu ozbiljno razmatrane, zasad nije poznato. A da su istovremeno nekakvi pregovori vođeni sa Amerikancima, postaje jasno u novembru 2002. godine – potpisuje se ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji “Sartida” i “US Stila”, sa odredbama skrojenim tako da u budućnosti odbiju sve ostale potencijalne kupce. Do ovog ugovora došlo se sasvim netransparentnim postupkom, pri čemu je (namerno?) propuštena prilika da se za smederevsku železaru dobije mnogo više para. Koliko je sve rađeno u sasvim uskom krugu ljudi – pitanje je u čijem je interesu tako rađeno – pokazuje i stenogram sa sednice Vlade Srbije iz februara 2003. godine, kada je Zoran Đinđić postavio pitanje Nemanji Kolesaru hoće li, u prodaji “Sartida” prevagnuti najbolja ponuda, te, ukoliko se “pojavi neko novi” (osim “US Stila”), ako bude imao bolju ponudu, i pobediti. “Da, da,” odgovorio je Kolesar, ne spominjući da neko drugi (Mital) već postoji, te da postoji i njegova inicijalna ponuda koja se po mnogo čemu može smatrati boljom. Uzgred, s naknadnom pameću koju sada imamo, a sudeći po propaloj privatizaciji kraljevačkog “Magnohroma” Mitalu, pitanje je kako bi se završila “Sartidova” privatizacija i da je otišla u drugom smeru, no to ne menja činjenicu da posao, onako kako je obavljen, smrdi do neba. Ili neko to može da ospori, kada se uzme u obzir da je 18. marta 2003. godine, dok je cela Srbija bila u šoku zbog ubistva premijera, Ekonomski institut dobio zadatak da za čitava četiri (4) dana proceni vrednost koncerna “Sartid”? Gotovo tragikomično zvuči da su, pri tom, zbog obima posla, za ispomoć angažovali ljude i preko jedne studentske zadruge. Daleko je ozbiljnije to što je utvrđeno (postoje izjave saslušavanih) da je Ekonomskom institutu (američka) firma “Deloit i Tuš“ “dala” konačnu vrednosti “Sartida”, a institut je vrednost fabrike i vezanih preduzeća imao samo da uklopi u tu cifru. Da stvar bude gora, u to vreme “Deloit i Tuš“ već je poslovno povezan sa kupcem “Sartida”, “US Stilom”; da bude još gore, pronađena je i ranija procena vrednosti smederevske železare, koju je takođe napravio “Deloit i Tuš“, a koja je bila mnogo viša od na kraju ugovorenih 23 miliona dolara; i najgore od svega, bar kada je o procenama reč, jedna od firmi koje su prodate u paketu sa “Sartidom”, u trenutku procene je samo na svom računu imala više novca od sume na koju je procenjena! Kao simpatičnu koincidenciju beležimo i to da su se u ovo vreme “Deloit i Tuš“, Ekonomski institut i Vlahovićevo Ministarstvo za privatizaciju nalazili u istoj zgradi, u Kralja Milana ulici. Ujutru 28. marta 2003. godine potpisan je ugovor o prodaji “Sartida” “US Stilu”. Redosled poteza samo malo je pobrkan jer se tek posle toga, uveče tog 28. marta, održava sednica Agencije za sanaciju i stečaj banaka – na agenciji je, shodno propisima, bilo da da svoj amin za prodaju “Sartida”, preduzeća u stečaju, a ugovor o prodaji potpisan je pre nego što se sednica ove agencije uopšte i održala. U svakom slučaju, agencija daje odobrenje za prodaju “Sartida”, ali, kazao je Miroljub Labus koji je tada bio na čelu agencije – ne neposrednom pogodbom između dve strane. Labusovo “ne” zabeleženo je na audio-snimku sa ove sednice. A “Sartid” je Amerikancima prodat upravo neposrednom pogodbom, bez tendera, bez aukcije, suprotno želji Zorana Đinđića i suprotno uputstvu Miroljuba Labusa. Na scenu zatim stupa Kljajevićev Trgovinski sud. Početkom maja 2003. godine Amerikanci traže, na osnovu ugovora, da se uknjiže kao vlasnici smederevske železare. To je nemoguće bez odluke Trgovinskog suda o obustavi stečaja nad “Sartidom”, i istovremenim nastavkom stečaja nad stečajnom masom. Nadležni stečajni sudija Dušan Maršićev odbija da potpiše takav pravni luping, i rešenje potpisuje lično predsednik Trgovinskog suda Goran Kljajević. U septembru Amerikanci plaćaju ono što su ugovorili. Trgovinski sud zatim se igra tim parama, prebacujući ih iz Atlas banke u Poštansku štedionicu. Pa se onda taj novac koristi za davanje onih povoljnih kredita odabranim biznismenima, čime dolazimo do već poznate priče o stečajnoj mafiji, kojoj je suđenje u toku... Sve ovo, i mnogo toga, kao što je rečeno, policijska istraga otkrila je još 2005. godine. Potez tužilaštva čeka se još od tada. Kad istražni sudija Okružnog suda u Beogradu završi svoj posao, ponovo će na tužilaštvu biti da odluči šta dalje. Da li će biti optužnica zbog prodaje “Sartida”? Ili je, stvarno, ova afera ponovo pokrenuta samo zbog ostvarenja dnevnopolitičkih ciljeva i sitne osvete?