Izbeglica

Pre nešto više od tri godine doživeo sam čudan susret u Karađorđevom parku gde šetam svog psa Arčibalda. Kroz jutarnju izmaglicu približavao mi se jedan par sredovečnih ljudi, koji su između sebe, u zembilju, vukli neku, očigledno tešku stvar. Kada su mi prišli sasvim blizu, primetih da su više nego skromno obučeni, posiveli mukotrpnim životom i preživljavanjem, odeveni u već pomalo dotrajalu odeću. Zaustavili su me i upitali šta mislim da nose u zembilju. Prišao sam sasvim blizu i video veliku konzervu ispunjenu do vrha zemljom iz koje je virio nežnozeleni začetak nekog cveta. Naravno da nisam znao o čemu se radi. Tada mi ispričaše da su bili na Kosovu kod rođaka. Mada skromnog imovinskog stanja, muž i žena su odvajali mesecima od penzije za taj, za njih, daleki izlet. Hteli su da vide manastire i iznad svega, poprište Kosovske bitke – Gazimestan. I tako, jednog sunčanog dana odoše na mesto gde nam se nekada odlučivala sudbina. I tada ugledaše grupu dečaka sa dugim štapovima koje su zabadali u zemlju oko spomenika kosovskim ratnicima. Božur je, inače, belo cveće koje je jedino na ovom mestu crveno, jer je po legendi, izniklo iz krvi kosovskih ratnika. Pomisliše da je to neka nova čudna igra, ali uskoro shvatiše da dečaci bodu zemlju samo na onim mestima na kojima su nicali kosovski božuri, želeći da ih zatru. Šta da se radi? To su samo dečaci koje su sa osmesima posmatrali strani vojnici u maskirnim uniformama, ne čineći ništa da ih spreče u tome. To su bila samo deca koju su na taj zločin nagovorili njihovi roditelji, ostavljajući im mržnju u nasleđe. I tako je taj bračni par primetio da je jedan božur ostao nekako skriven i nedotaknut, pa su sačekali da padne noć i da dečaci odu na spavanje. Došli su po mesečini sa malim ašovom i konzervom, iskopali božur sa korenjem i grumenom svete zemlje, i evo ga, danas je u Beogradu gde će biti presađen u jednoj maloj čuburskoj bašti. Video sam na hiljade izbeglica, obilazio njihova privremena boravišta, čitao patnju u njihovim očima i snuždenu decu izbeglica sam video, onu koja stoje, ćute i gledaju svojim krupnim očima što su videle mnogo toga; sve sam to video, ali prvi put u životu, video sam cvet-izbeglicu i to me je porazilo. Prošle su tri godine od tog susreta i ponovo sam osetio veliko poniženje i bol u dnu stomaka. To sam rešio lako, sa dva dupla viskija. A onda sam se setio da su ovde, na Vračaru, gde se nalazi moja kuća, Turci spalili mošti Svetog Save i da su tu živeli punih pet stotina godina, pa smo onda i njima videli leđa. U ovom poslednjem slučaju proglašenja lažne nezavisnosti i otcepljenja radi se suštinski o sukobu sa poludivljim plemenima, koja ne poseduju nijedan dokaz da su imala civilizaciju i kulturu, nijedan spomenik, nijedan hram, nijedan stari rukopis, nijednu fresku. Wihove džamije sagrađene su od kamenja koje su izvukli iz ruševina palata naših davnih careva. Od kamenja su samo isklesali rupe za konopce svojih magaraca. To su njihove jedine skulpture u istoriji. Nemaju nijednog pisca, nijednog slikara koji bi svojim značajem prešao njihove nove granice. Od arhitekture izmislili su jedino visoke srednjovekovne zidove oko svojih kuća. Nisu čak ni vernici, jer im islam ne bi dozvolio takvo ponašanje. Izgubili su sve, čak i tradicionalnu besu, ali su dobili najviše lažnih doktora nauka po kvadratnom kilometru u Evropi. Pre nekoliko godina otišao sam do Gračanice da još jedanput vidim Simonidu. Crkva je bila ispunjena blagim glasovima kaluđerica koje su pevale. Položio sam dlan na nogu Simonide, izlizanu od mnogih dodira. Zid je bio još topao od vrelog letnjeg dana. Kao da mi je kroz dlan počelo da teče davno vreme lepote, slave i bogatstva. Razmišljao sam po ko zna koji put o razlici između naše i zapadne umetnosti. Ako želite da vidite Ticijanovog “Hrista” u nekoj od italijanskih crkava, morate najpre da ubacite nekoliko metalnih evra u automat koji će nakratko osvetliti to remek-delo zarobljeno u tami. Koliko para – toliko slikarstva. A ovde, dodirivao sam prstima delo svog sabrata slikara iz četrnaestog veka, a da mi to niko nije branio. Ako se ičega plašim, to je da ova lepota ne bude uništena rukama i bakljama mrzitelja, kao što su uništene freske Bogorodice LJeviške. Da su postojale, o njihovoj lepoti svedoče samo obojene reprodukcije u monografijama, a to ni izdaleka nije dovoljno. Ostavljamo, dakle, na milost i nemilost divljoj mržnji tapije o našem postojanju. Lako ću podneti gubitke kuća, trgova, termoelektrana, milione spaljenih i uništenih srpskih knjiga u bibliotekama koje su pripale nepismenim divljacima, ali teško ću se pomiriti da izgubim ovu gračaničku lepotu, neponovljivu eleganciju linije Simonidinog bedra i valovite kose. Ona nikuda ne može pobeći. Ukratko, napravili su zemlju iz koje u izbeglištvo beži čak i cveće.