Čemu tolika žurba

Profesionalno sam zainteresovan za propise koji se odnose na monopole  i uopšte na nelojalnu konkurenciju, pa se zbog toga uključujem u diskusiju između potpredsednika kompanije “Hemofarm-koncern” Vladimira Babića i pisca Nacrta antimonopolskog zakona Borisa Begovića.

Vladimir Babić u tekstu “Zemlja ekonomskog nerazuma” pokreće neka pitanja vezana za sadržaj Nacrta antimonopolskog zakona: zašto menjati postojeći Zakon iz 1996. godine; da li postavljen cenzus od 40 odsto tržišta može da stvori probleme; da li je opravdano povećati broj članova Antimonopolske komisije sa sadašnjih sedam koje postavlja vlada na devet u Antimonopolskoj Agenciji koja će zameniti Komisiju, a koje postavlja Narodna skupština; da li Nacrt opravdano tretira Agenciju kao Komisiju Evropske zajednice koja je u stvari vlada te zajednice; da li je zanemarena uloga sudova u korist Agencije; da li je prihvatljivo da u Agenciji jedno isto lice ima tri važne funkcije: predsednika Agencije, predsednika Saveta i rukovodioca generalnog sekretarijata?

Osim na pitanje procenta od 40 odsto, kome je posvetio najveću pažnju, i delimično u odnosu na pitanje o Agenciji, na ostala pitanja Begović nije odgovorio.

Tačno je da cenzus od 40 odsto učešća na relevantnom tržištu uvodi preduzeće u red onih sa dominantnim položajem,a da se sankcioniše tek zloupotreba toga položaja. Međutim, kada preduzeće uđe u “dominantni” rang, postaje “otvoren teren” za sve vrste inspekcija i istraga sa ciljem da se utvrdi da li postoji opasnost da dođe do zloupotreba toga položaja, a Agencija ima sva prava da preteći sankcijama zahteva podatke i informacije, dokumentaciju, pretragu i sl. bez ikakvih ograničenja. Svako ko je makar jedanput u praksi “preživeo” neku inspekciju, dobro zna koliko je to veliki poremećaj u rutini svakodnevnog poslovanja, pa čak i ako se pođe od toga da neće biti šikanirajućih ili sličnih postupaka.

Greška je što Begović, navodeći finski zakon kao primer (isti je i naš važeći Zakon iz 1996.) smatra da je izostanak cenzusa manje liberalno rešenje. Zaboravljeno je da ako nema cenzusa mora da postoji osnovana sumnja da zloupotreba postoji a da bi se moglo “ući” u “sumnjivo” preduzeće i koliko je velika odgovornost organa koji neosnovano sumnja. To znači da se radi samo o izuzetnim situacijama! Nasuprot tome, kada je cenzus propisan, preduzeće koje ga je dostiglo, a to je upravo ono uspešno, ex lege ima položaj osumnjičenog, dakle postaje otvoreno za sve vrste istraga prema želji Agencije.

Sem što je dosadašnju Antimonopolsku komisiju uvredio i ponizio tvrdeći da je bila izuzetno slaba, da njenim članovima nije do posla i da su bili pod pritiscima, Begović nije dao nijedan valjan razlog da će Agencija predviđena Nacrtom raditi bolje i uspešnije, osim što se možda implicite smatra da visok rang i svemoć Agencije ipso facto povećava i učinak borbe protiv monopola.

Šta će biti ako se pokaže da je monopol, pa i njegova zloupotreba u našim uslovima pre izuzetak nego pravilo? A čini se da je izuzetak. Šta će onda raditi Agencija? Do maksimuma povećavati kontrolu, proizvoljno procenjujući broj “ulazaka” u poslove “sumnjivog” i tako smanjivati i povećavati obim posla prema sopstvenim potrebama? Zato bi bilo neophodno da se, pre nego što se ustanovi Agencija kojoj Nacrt daje rang vlade,ipak daju dokazi da dosadašnja Antimonopolska komisija u okviru nadležnog ministarstva, sa ovlašćenjima tržišne inspekcije, koja postupa u saglasnosti sa Zakonom o opštem upravnom postupku, nije zadovoljavajuće rešenje? I koje su sve štetne posledice iz toga nastale?

Za početak bi možda bilo dovoljno staviti na uvid javnosti evidenciju o tome koliko je u SRJ bilo sudskih i uprvanih postupaka vezanih za borbu protiv monopola, a koliko je slučajeva, prema proceni kompetentnih, trebalo da bude, a nije procesuirano.To bi pokazalo obim posla koji stoji pred budućom agencijom.

O Nacrtu treba diskutovati manje žučno, sa više stručnih argumenata,bez potcenjivanja onih koji imaju suprotna mišljenja. A pre nego o Nacrtu novog zakona, ipak, treba razgovarati da li je danas, ali i u nekoj doglednoj budućnosti, postojanje monopola problem naše privrede koji je nemoguće rešavati na bazi do sada važećeg, relativno novog, Antimonopolskog zakona iz 1996. godine.

Neophodno je imati u vidu da su zbog proširivanja EU i njeni antimonoposlki propisi u fazi prilagođvanja. Bilo bi dobro sačekati da se taj proces završi. U protivnom, sada donet Zakon bi kroz neku godinu “zastareo”, kao što je npr. već zastareo i Nacrt o kome razgovaramo u odnosu na Regulation No. 1/2003 koju je Komisija EU donela pošto je Nacrt već bio sačinjen.

Bratislav Novaković, advokat, Beograd