Falsifikovao za Hitlera

Bilo mu je 25 godina kada je kao sužanj u koncentracionom logoru, pod pretnjom smrću, radio na izradi 134 miliona lažnih britanskih funti. Austrijsko-nemačka filmska adaptacija njegove knjige u režiji Stefana Ružovičkog najpre se uspešno predstavila na Filmskom festivalu u Berlinu, a onda je, ne baš neočekivano, dobila Oskara za najbolji film koji nije snimljen na engleskom jeziku. Sudelovao je na izradi scenarija, jedna od glavnih uloga postavljena je prema njegovoj realnoj ulozi, slici i prilici iz života. Potpisao je tek treću verziju scenarija. Nije, kaže, hteo da tamo dopusti razne besmislice; na primer, da su štampani dolari, a ne funte, da ih je Hitler odlikovao... U filmu je, ipak, moralo mnogo šta da bude drugačije nego što je bilo, ali jesu istinite neke neverovatno stvari. Na primer, da je igrao sa glavnim SS-komandantom ping-pong koji je, inače, trenirao od šeste godine i bio sjajan igrač. Honorara za korišćenje knjige u scenariju se, inače, odrekao. On i Jacek Placpler su jedini živi svedoci monstruoznog falsifikatorskog poduhvata, zvanog Bernhard, koji je trebalo da britansku i američku ekonomiju obori na pleća. Niko više od njega na svetu ne zna o tome. Godinu dana je bio u Đavolovoj radionici, a potom je 60 narednih godina sakupljao dokumente o ovoj akciji i nacističkoj paklenoj logorskoj mašineriji. „Šestog maja, dan po oslobođenju logora u Ebenseu, gde su nas na kraju držali, izašao sam iz logora takav kao što sam bio, u logoraškoj uniformi, i otišao u selo da pozajmim fotoaparat. Napravio sam prvih 10 snimaka u životu uopšte – na njima su bili logoraši izmršaveli, na pragu smrti, mrtva tela na gomili, kao drva, drugari iz Đavolove radionice.” Već u avgustu 1945. izašla je njegova prva knjiga o logorima Aušvic-Birkenau i Sahsenhauzenu u kojima je bio. Naslov: Broj 64.401, po broju koji ima ispod lakta od Aušvica u leto 1942. Kada je saznao da mu je žena, koja je imala samo 22 godine, završila u gasnoj komori, „rekao sam sebi – moraš živeti da bi to ispričao. I tako živim i dalje, što je vanredna slučajnost. Ako pustite da vas slome, onda je sve gotovo.” Mladi tipograf, rodom iz podtatranske Lomnice u Slovačkoj, nije se dao slomiti, preživeo je čudom logor smrti Aušvic-Birkenau – marta 1944. izabran je da sudeluje u strogo tajnoj akciji u zatvorenom arealu logora u Sahsenhauzenu. U taj areal su postupno od jeseni 1942. seljene štamparske mašine, potom i izabrani logoraši – štamparski i grafički znalci iz svih logora. Konačno, sakupljeno je njih 142, samo jedan nije bio „politički” – Salamon Smoljanov zvani Sali. Ruski emigrant, profesionalni falsifikator, glavna ličnost u oskarovskom filmu, u kome se drugačije zove – Salomon Sorovič. Pre rata je više puta bio u zatvoru, poslednji put 1936. Iako su logoraši sabotirali i odugovlačili koliko su mogli, konačno su pod stalnim pretnjama iz štamparija počele izlaziti novčanice. Odštampano je ukupno 134 miliona funti sterlinga što je tada bio ogroman iznos – više nego trostruka britanska monetarna rezerva. Ali samo 10 miliona je označeno kao apsolutno savršeno i izneto iz logora. Od pravih se te novčanice nisu mogle razlikovati. Nacisti su, prema rečima Burgera, stvorili savršenu distributivnu mrežu čiji je centar bio u zamku Labers u italijanskom Meranu. Odatle su agenti odlazili u svet s koferima punim novčanica da bi ih u raznim zemljama, na svim kontinentima, menjali za domaću valutu. Razmenjeno je novca ukupno u protivvrednosti od 48 miliona dolara. Da su svi falsifikati stigli u Britaniju, činili bi 40 odsto novčanica u opticaju. U oktobru 1944. nacisti su pokušali da razviju i proizvodnju lažnih dolara koju su logoraši toliko sabotirali i odlagali da je Himler morao lično da naredi: “Ili dolari, ili streljanje.” Logoraši su morali da popuste posle četiri meseca pa je napravljeno dve stotine falsifikata, ali je radionica morala ubrzo da se zbog napredovanja saveznika seli iz Sahsenhauzena u Mauthauzen. „I konačno, prešli smo u susedstvo logora Ebense gde smo očekivali da nas pobiju sve kao svedoke da su nacisti bili ne samo masovne ubice iz ideoloških razloga, nego i ordinarni kriminalci-falsifikatori”, priča Burger. Tamo su dočekali Amerikance. Kolona SS-ovaca je malo pre toga nestala sa sanducima novca u pravcu jezera Toplici. Kada je došao da živi u Prag, pošto mu je gotovo čitava porodica iz Slovačke nestala u holokaustu, prijavio se policiji i ispričao šta je radio za vreme rata. Da bi proverili njegovu priču i eventualno iskoristili njegovo znanje, odveli su ga u banku i dali kofer s funtama da utvrdi da li ima nekog falsifikata. Otkrio je ubrzo jedan falsifikat; tačnije, ne bi ga mogao otkriti jer je bio savršen ali je tu bila jedna neverovatna koju niko, osim logoraša falsifikatora, nije znao. Naime, Englezi su za vreme rata velike novčanice bušili špenadlama da bi ih spojili. To su SS-ovci znali pa su onda i logoraši morali bušiti te rupice. Samo što su oni namerno bušili u uglu tamo gde je pisalo Britannie što Englez, naravno, nikad ne bi uradio. U narednih 15 godina u Čehoslovačku državnu banku stiglo je iz opticaja oko 35.000 funti iz radionice u Sahsenhauzenu. Otkriveno je ukupno devet odsto falsifikata puštenih u opticaj. Od kraja rata se priča da je na dnu jezera Toplici sakrivena velika količina falsifikovanih funti i dolara, kao i bogatstvo koje su opljačkali nacisti širom Evrope. Neki tragači na čudan način su stradali, drugi nestali... Kao da jezero nije htelo da otkrije svoje tajne. Konačno, 1959. nađen je veliki sanduk s novčanicima i dokumentima koji potvrđuju da je dole još dosta toga. Tokom četiri godine traganja austrijsko Ministarstvo unutrašnjih poslova našlo je još nekoliko sanduka s novčanicama, matricama i spisak logoraša iz radionice. Jula 2000. godine američka TV-stanica CBS pozvala je Burgera da sudeluje u novom traganju za sanducima na dnu jezera. „Sedeo sam na splavu koji se ljuljuškao na talasima i bio ne znam zašto siguran da je dole još sanduka koje sam februara 1945. i sam pakovao. Onda se na monitoru pojavila slika ronioca koji je iz blata izvlačio sanduk. Ubrzo je već bio gore, izvukli smo paket, rastrgli ga i unutra našli 500 britanskih novčanica. Vikao sam kao da sam poblesavio. ‘To su moje pare, moje pare’... Prošlost me je ponovo ophrvala, svi ti meseci i godine kada nisam verovao da ću iz toga izvući živu glavu.”