Uspomene, ožiljci...

Zaista je pre dvadeset i pet godina to bio veliki „slučaj” u političkom, kulturnom i pozorišnom životu ondašnje Jugoslavije. „Slučaj” koji je brzo potrošio neke živote, karijere, dosta vremena, gomile papira, bezrazložnih uvreda i osuda. Koliko je na raznim sastancima sedelo ljudi, popušeno cigareta, popijeno kafa, sokova, kiselih voda, vinjaka?... Koliko je neupućenih, dok su dremali, umesto Golubnjača, čulo Koprivnjača i Labudnjača, ali su svejedno digli ruku, glasali onako kako im je rečeno da se od njih očekuje da glasaju? Koliko je, posle sastanaka, kod kuće, popijeno tableta za smirenje, koliko je suza kanulo? Ali, mora se priznati, bilo je u celom „slučaju” i ironije, žaoka, smeha... Bilo je. „Slučaj Golubnjača” je koštao Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, grad Novi Sad, Vojvodinu, Beograd, Srbiju, Jugoslaviju. Račun, kao i obično, nikad nije sabran, a i kad bi se sabrao, kome bi ga to danas trebalo poslati na plaćanje? Da li bi pristali da ceh podele oni koji su bili za i oni koji su bili protiv? Dogovora ne bi bilo, iako su se uloge za poslednjih dvadeset i pet godina od „Slučaja Golubnjača” pomešale. Autoru drame „Golubnjača” ostale su uspomene, ožiljci, snalaženje i batrganje, sakupljanje novinske i druge dokumentacije – onako kako to pisci obično rade – haotično i nesistematski. Isekao bi se iz novina članak, izjava, komentar, intervju, odložili u fasciklu, ponekad bi se zaboravilo upisati datum, prepunjena fascikla bi se zavezala kanapom, godinama potonula bi u zaborav, izmešali se datumi i događaji. Kad bi po sećanju trebalo (kako to rade dobri stari pisci memoara) opisati to vreme i sebe u njemu, bilo bi to loše štivo, zbrkano i haotično. Kao kroz maglu promiču slike, susreti, likovi, gradovi: Novi Sad, Beograd, Nova Gorica, LJubljana... U Beogradu mi je najjača slika hodnika mog stana na Banovom brdu, u njemu velika putna torba od skaja, a unutra čist veš, trenerka, peškir, četkica za zube, kaladont, sapun, toalet papir, Paskalove „Misli”, Novi zavjet i džepno izdanje Andrićevih pripovedaka... Bio sam ubeđen da će doći po mene da me vode, a ja moram biti spreman, ljudima na usluzi, čim pozvone otvoriti im, svesti formalnosti na najmanju moguću meru, uzeti torbu, krenuti. Nisu došli, iako sam u ranim jutarnjim satima osluškivao zaustavljanje automobila, pritiskanje dugmeta lifta, beskrajno škripanje sajle, zaustavljanje na mom spratu. Nije nikakva tajna, u to vreme imao sam povremene sastanke i vodio razgovore s Ivanom Stambolićem, tada predsednikom GK SK Beograda. Godinu i po dana pre toga radio sam kao lektor u njegovom Kabinetu predsednika Izvršnog veća Srbije. Ni danas ne znam na čiju me preporuku, skoro sa ulice, kao mladog i nezaposlenog pisca, posle sramnog oduzimanja Oktobarske nagrade grada Beograda 1979. godine od strane Živorada Kovačevića i njegove administracije, doveo i dao uhljebljenje, da pišem konvencionalne rođendanske telegrame, čestitke i saučešća. Razgovarali smo srdačno i prisno, ali se čuvao i pazio šta će preda mnom reći. Priznao mi je da je u Televiziji Beograd „s još nekoliko drugova” gledao s kasete „Golubnjaču” koju je snimila naša, a ne vojvođanska Služba bezbednosti. Zamerio mi je na grubosti u tekstu drame, možda na nekim mestima čak i preteranoj vulgarnosti, iako veruje da je to tako, da nisam izmišljao. (Da li danas postoji ta kaseta i kod koga li je? Mesto joj je sigurno u Muzeju pozorišne umetnosti). „Šta da se radi, ovi iz Vojvodine su velike budale... Mitja Ribičič je na našoj strani, to je dobro... Čuvaj se, ni u Beogradu o „Golubnjači” ne misle svi kao ja... U Beogradu „Golubnjaču” ne mogu zajedno braniti Partija i nacionalisti... Ti moraš biti na našoj strani. Inače, kako da te branim, ako dođe stani-pani, između tebe i vrljavog Hamdije moraću stati na njegovu stranu”. Tako je došlo do mog brzo sklepanog pisma objavljenog u Politici 12. januara 1983. godine u kome poručujem nepozvanima da se ne kače na moj voz, da me ostave na miru. Takozvani srpski nacionalisti koji su se danas uglavnom preobrazili u takozvane mondijaliste, nikad mi to nisu zaboravili... Nije došlo do stani-pani, Stambolić nije stao na Hamdijinu stranu, „Golubnjača” je u manje-više regularnim uslovima odživela svoj život. S Dejanom Mijačem, rediteljem „Golubnjače”, viđao sam se skoro svaki dan, razgovarali smo, prepričavali šta smo čuli. Iako daleko iskusniji i stariji, pustio me je da se snalazim kako znam i umem. Nije me savetovao, nagovarao, ubeđivao, ili mi bilo šta prebacivao. Ne sećam se da smo ikada seli u neki bircuz, popili piće, jadali se. Obično su to bile šetnje od Studentskog kulturnog centra do Zelenog venca, odakle je meni polazio autobus za Banovo brdo, a u čijoj blizini je on stanovao. Pravili smo šale na račun naših producenata (LJ. Kljakić, M. Vučelić), zvali ih čizmašima, i oni i mi smo znali da nas je komedijant slučaj spojio. Znao sam i osećao da politički i pozorišni Beograd bije neku svoju bitku s Novim Sadom, Vojvodinom, Sterijinim pozorjem, da sam ja tu veoma nevažan, da će biti dobro ako prođem „ko pas kroz rosu”. Pozorišnom Beogradu (čast izuzecima) nisam verovao. Znao sam ono što su znali i oni: „Golubnjača” je objavljena, znalo se zbog čega je odbijena u „Bošku Buhi”, ali nijedno beogradsko pozorište nije pokazalo apsolutno nikakav interes i da se kao predstava postavi na neku beogradsku scenu, čime bi se verovatno i izbegao čitav „slučaj”. Osećao sam da je mnogima strašno krivo što je u njihovim vodama neviđenu pometnju napravio neko ko nije njihov čovek. Išli su toliko daleko, trudeći se, da ako moraju izgovoriti ime komada „Golubnjača”, izbegnu da napišu ili izgovore i ime autora koji je napisao „Golubnjaču”. Autoru je, ipak, ostalo zadovoljstvo, njegova drama „Golubnjača” nije bila samo „slučaj”. Nastavila je svoj život onako kako jedno književno, dramsko delo i treba da nastavi. Uvrštena je u Antologiju savremene Srpske drame – Srpska drama u dvadeset pet knjiga (Nolit 1987). Od veoma stručnog žirija izabrana je među deset najboljih drama napisanih na srpskom jeziku (1944-1994), igrana ponovo u Kragujevcu (1990), i Prištini (1997), pobrala pohvale i nagrade stručne kritike i publike na festivalima i gostovanjima. Autor je nakon dvadeset pet godina razvezao one fascikle, probrao dokumenta, hronološki ih poređao, a ona se (naravno u daleko manjem obimu), pojavljuju i danas, ovde i u inostranstvu. Nadam se da će jedna ovakva knjiga biti dragoceno svedočanstvo izučavaocima naše savremene istorije i našeg pozorišta, ali i uzbudljivo štivo znatiželjnim čitaocima. Naravno, biće i onih kojima se ovakva knjiga neće dopasti, podsetiće ih na ono što su mislili da je otišlo u zaborav, koji su u onom vremenu zastupali i branili jedno, a sada sasvim drugo. Onda, kao i danas mogu reći: od njih ništa nisam tražio, mnoge nisam ni poznavao. U Beogradu, decembar 2007.