Moć drugog čoveka

Slobodan Samardžić drugi čovek u stranci? Ma hajde, znam ja da je on sad potpredsednik, ali ne znam da li je član DSS-a?”, „U toj je stranci Mlađan Dinkić sve, ostali su samo: Pero uradi ovo, Žiko završi ono…”, “Kad bih ja znao ko je prvi čovek kod Čede: Beba ili Čeda, lako bih za drugog”, “ Nemaju naše stranke drugog čoveka, eto SPO, ni Danica više ne cirkuliše”, “A u Demokratskoj stranci? Tu se ne zna časnog krsta” Tako su većinom reagovali NIN-ovi sagovornici na pitanje: prepoznaju li u ključnim političkim strankama u Srbiji drugog čoveka po stvarnom uticaju na stranački život. Sem nekoliko izuzetaka svi su sagovornici članovi političkih stranaka koji su u stranci ili državnoj službi, kao predstavnici stranke, imali ili imaju neku funkciju. Od svih je najpre traženo da prepoznaju drugog čoveka po uticaju u tuđim strankama, što štiti od lične zainteresovanosti, ali ima falinku u mogućem nedovoljnom poznavanju za pitanje ključnog unutrašnjeg života stranke. Od sagovornika je posebno traženo da prepoznaju drugog čoveka u svojoj stranci, što takođe ima dve mane: kod nekih sagovornika se mogla registrovati želja da pridaju veći značaj “šefu” svoje interesne grupe u stranci, a kod drugih da pridaju veći značaj nego što možda objektivno ima onome koga doživljavaju kao glavnog protivnika “šefu” svoje interesne grupe. Mada neki od njih tvrde da ne bi sa sigurnošću mogli da kažu ko je stvarni prvi čovek Liberalno-demokratske stranke, Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose nije načisto s tim “da li je Dačić, po realnoj moći, prvi u SPS-u”, a tek kontroverzan pogled na stvarno prvog čoveka SRS-a da se i ne pominje. Ipak, prva reakcija većine naših sagovornika na samo pitanje “ko je drugi po uticaju čovek u našim strankama” je da su sve naše stranke: LIDERSKE. Da je dakle provalija između prvog čoveka stranke i prvog sledećeg za njim tako velika da se teško može govoriti o drugom čoveku po uticaju u pravom smislu reči. Zoran Krasić (SRS) tvrdi da je ta stranka jedina prava politička stranka na političkoj sceni Srbije i da jedino u njoj postoji drugi i treći čovek. A Dušan Janjić priznaje da samo dve naše političke stranke imaju sve spoljne oblike organizovanih političkih stranaka – DS i SRS – ali po strukturi unutrašnjih odnosa nijedna naša stranka za sebe ne može da kaže da je ozbiljna, moderna, demokratska partija. “Mi nemamo to što se zove priprema kandidata. U dobro strukturiranim partijama se drugi priprema, on ne ide preko prevare, preko otimačine vlasti nego se promoviše dogovorom u strukturama partije”. Janjić tvrdi da su svi DRUGI u našim partijama klonirani trenutni lider, a i svako od nas se može setiti kako su mnogi socijalisti bili frizurom i načinom govora oponašali Miloševića, a posle demokrate Đinđića. “Pa i Dragan Todorović svoju moć verovatno drugog čoveka u SRS crpe iz šešeljevskog nasleđa”. Sve stranke na političkoj sceni Srbije, ako se zanemari njihovo pozivanje na stare političke prauzore, jesu mlade. Nastale od 1990. godine. Od sedam stranaka koje je posmatrao NIN, jedna je menjala lidera unutarstranačkim obračunom (G17 plus), jedna je menjala lidere i unutarstranačkim obračunom i silom prilika (DS), a jedna je promenila lidera silom prilika (SPS). Sve ovo pod uslovom da je Vojislav Šešelj još stvarni lider SRS, što, zanimljivo, NIJE utisak većine NIN-ovih sagovornika. Ostale tri stranke – DSS, NS i LDP – nisu menjale lidere od osnivanja. Gotovo svi NIN-ovi sagovornici ističu da postoji ponekad teško saglediva razlika između oficijelno drugog čoveka u stranci (“za javnost drugi”, kaže Zoran Anđelković) i stvarno drugog. Ali su tek na mukama kad treba da se odluče ko je taj stvarno drugi. Recimo, profesor Dobrivoje Radovanović tvrdi da je po uticaju drugi čovek u DSS bez sumnje Aleksandar Nikitović, šef kabineta Vojislava Koštunice. Ali na pitanje, ko bi imao najviše šansi da preuzme stranku ako bi se iz bilo kojih razloga njen lider povukao, on bez razmišljanja tipuje na Aleksandra Popovića ili eventualno Vladetu Jankovića. IZVRŠNI ODBOR POSLE ĐINĐIĆA: Zoran Anđelković (SPS), na osnovu dugogodišnjeg operativnog partijskog rada, tvrdi da bi po prirodi stvari drugi čovek stranke trebalo da bude predsednik njenog izvršnog odbora. Međutim, teško da bi i bolje verzirana politička javnost mogla da pogodi u kojim su strankama drugi ljudi: Jovan Palalić, Tomislav Damnjanović ili Marko Đurišić. Mada je kod ovog poslednjeg posebno zabeleženo da mu se Boris Tadić posebno zahvalio posle uspeha u drugom krugu predsedničkih izbora. Što, tvrde najbolji poznavaoci domaćih stranačkih običaja, govori da na njega treba obratiti pažnju. NIN-ovi sagovornici bliski Demokratskoj stranci tvrde da je Zoran Đinđić, budući svojevremeno sam predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke dakle njen drugi čovek, “do stvarnih visina izdigao funkciju predsednika Izvršnog odbora i uticaj onoga ko je vrši”, ali kada je postao predsednik stranke i iz nje proterao Dragoljuba Mićunovića, “tu je funkciju doveo na jedan veoma, veoma nizak nivo, tako da su do dana današnjeg predsednici izvršnog odbora Demokratske stranke neprepoznatljive ličnosti. Ko može da tvrdi da je Marko Đurišić drugi čovek DS-a?” Prema mišljenju naših sagovornika, jedini predsednik stranačkog izvršnog odbora koji je po uticaju druga ličnost u stranci je Dragan Todorović (SRS), koji to mesto na ravne časti deli sa Aleksandrom Vučićem, generalnim sekretarom.” Jedan od dokaza da radikali fingiraju levicu je i funkcija generalnog sekretara karakteristična za socijaldemokratske partije”, kaže jedan od naših sagovornika uz napomenu da DS tu funkciju nema, iako za sebe tvrdi da je socijaldemokratska partija. Po oceni naših sagovornika drugo mesto u svojoj stranci zauzima i Verica Kalanović (G17 plus) bivša predsednica Izvršnog odbora te stranke, ali i Miroslav Markićević, predsednik Izvršnog odbora Nove Srbije. Uz ogradu sa početka teksta, Vericu Kalanović na drugom mestu ugrožava Tomica Milosavljević, a jedan od naših sagovornika tvrdi da bi, za slučaj da Dinkić odstupi sa mesta predsednika te stranke, najozbiljniji kandidat za naslednika bio Vladimir Ilić, bivši šef Poreske uprave. Milutin Mrkonjić (SPS) kaže “nema drugog, samo genije”, a Dušan Janjić kaže: “Nema šanse da se tu zapati drugi, nikako. Tu kad se pojavi drugi, Mlađa ga odmah skine. Da mi i pada na pamet neko ne bih ga imenovao, da mu ne pokvarim karijeru”. Mora se napomenuti da je u slučaju Nove Srbije suviše veliki broj sagovornika tvrdio da drugog čoveka sem Velimira Ilića nema, jedan je čak tvrdio da je sam Ilić drugi čovek DSS za NS, a Meho Omerović (SDP) tvrdi da se u toj stranci ništa ne može završiti preko potpredsednice Dubravke Filipovske ili Miroslava Markićevića, ali može sve preko šefa kabineta Velimira Ilića. Tri od sedam političkih stranaka koje je analizirao NIN imaju zamenika predsednika. Po mišljenju VEĆINE naših sagovornika, Dušan Petrović jeste drugi čovek DS-a, mada je to stranka u kojoj su naši sagovornici naveli najviše različitih ličnosti koje vide kao drugu po uticaju osobu. Čak sedam. Posle Petrovića, za koga jedni sagovornici tvrde da je “robustno u usponu” a drugi da se, sem što se u vladi opteretio teškim resorom pravosuđa, nije najbolje (do)kazao vodeći koalicione pregovore o formiranju sada već tehničke vlade, kao najozbiljniji kandidati za drugu poziciju figuriraju Dragan Šutanovac i Dragan Đilas. Ali, Zoran Anđelković tvrdi da je Srđan Šaper nadigrao Dragana Đilasa u borbi za “drugo mesto u medijskom smislu”. “U drugom delu kampanje Đilas se nije ni video, nisi tokom poslednjih 15 dana mogao ni da ga vidiš, nije mogao ni da priviri”. Dragan Šormaz (DSS), međutim, smatra da je Dragan Đilas sa druge pozicije u stranci potisnuo “kuma Dragana Šutanovca” zahvaljujući “novcu koji je stekao i vezama u biznisu”, a “nikako ne zahvaljujući političkoj pismenosti ili uticaju u stranačkom članstvu”. Sama Demokratska stranka je Draganu Đilasu, međutim, namenila mesto TREĆEG čoveka u državi-gradonačelnika Beograda. Zamenika predsednika ima i Socijalistička partija Srbije. Žarko Obradović, prema većinskom mišljenju naših sagovornika, deli drugo mesto u toj stranci sa njenim potpredsednikom Milutinom Mrkonjićem. “Mrkonjić je ojačao od poslednjeg kongresa jer je iznenadio i mnoge u SPS-u kad je stao na stranu Dačića”, kaže Dragan Šormaz. Dušan Janjić smatra da je zahvaljujući džentlmenskom sporazumu sa Obradovićem i Mrkonjićem, dakle trgovinom, Ivica Dačić, decembra 2006. godine, izabran za predsednika stranke.” To je po mom mišljenju bila pogrešna procena. Lakše bi išli u tranziciju da su izabrali pragmatičnog i prošlošću manje opterećenog Zorana Anđelkovića. Ako su imali neku šansu to je bilo da preko Anđelkovića pređu na Dušana Bajatovića i Branka Ružića. Ovako, sa Miloševićevim biračima, nemaju velike šanse da ostvare ono što im je glavni cilj: da se udalje od Miloševićeve matrice”. Nekoliko NIN-ovih sagovornika smatra da je Dušan Bajatović već sada drugi čovek SPS – iz senke. I Tomislav Nikolić je oficijelno zamenik predsednika SRS. Da je on samo zamenik, odnosno drugi čovek u SRS, po službenoj dužnosti tvrdi Zoran Krasić (SRS), a veruju i profesor Dobrivoje Radovanović, Dragan Šormaz i Milivoje Mihajlović, šef Kancelarije Vlade Srbije za odnose sa medijima. Svi ostali NIN-ovi sagovornici se nisu ni sekunda dvoumili oko uverenja da je Toma Nikolić preuzeo stranačko liderstvo. Povod za ovaj tekst je iznenadno imenovanje Slobodana Samardžića za potpredsednika Demokratske stranke Srbije. Ta stranka nema zamenika predsednika, ali ima čak sedam potpredsednika stranke i četiri potpredsednika u Izvršnom odboru. “Po mom skromnom mišljenju ovo sa potpredsednicima u DSS je pravi cirkus. Što više potpredsednika, to više dokaza da je vlast koncentrisana isključivo u jednim rukama, u rukama Vojislava Koštunice, kome međutim na pamet ne pada da imenuje zamenika predsednika stranke”, kaže Meho Omerović. Nesreća koja je zadesila Dragana Jočića, jednog od sedam potpredsednika stranke, i uporno emitovanje stranačkih uverenja da bi se on mogao vratiti u stranački i politički život, očito je dovela u nepriliku mnoge od naših sagovornika, pa ga imenuju kao drugog čoveka stranke “dok se njegovo zdravstveno stanje ne profiliše”, a drugi smatraju da njegov uticaj još deluje bez obzira na njegove izglede da se u stranački život vrati. Tek Jočića su na drugo mesto stavili i neki naši sagovornici sa sada druge strane političke barikade (Aleksandra Drecun).” Jočić je bio veoma blizu da osvoji to famozno mesto, da se cementira jako i da bude budući naslednik”, kaže Meho Omerović. Moguće da je obzir prema Jočiću dosta uticao da Aleksandar Popović dobije vrlo malo glasova kao drugi čovek u Demokratskoj stranci Srbije. Pa je moguće da je i iz tog razloga drugo mesto ubedljivo osvojio u stvari jedan činovnik, ni od stranačkog članstva ni od birača izabrani šef kabineta Vojislava Koštunice Aleksandar Nikitović. ULOGA KABINETA POSLE ĐINĐIĆA: Kao što mu se pripisuje uloga u razgrađivanju uloge stranačkog izvršnog odbora, Zoranu Đinđiću se pripisuje i mustra za vladavinu kabineta. Ovaj novinar pamti vlastito iznenađenje kad je iz vlade stiglo saopštenje da će se slučajem Telekoma Srbija ubuduće baviti premijerov kabinet. “Za vreme Zorana Đinđića kabinet je vladao, kabinet premijera je vladao, sad i Koštunica i Tadić pokušavaju da njihovi kabineti budu stranka iznad stranke. To je naprosto nešto što kod nas pali”, kaže jedan od NIN-ovih sagovornika. Tako da je suviše veliki broj NIN-ovih sagovornika lično bliskih kabinetima i predsednika države i predsednika vlade kao druge po uticaju naveo: Srđana Šapera, savetnika i Miodraga Rakića, šefa Kabineta predsednika Republike. Međutim, takozvana kontrolna pitanja pokazuju da se operativni uticaj ipak ne izjednačava sa uticajem na dugoročniju politiku stranke, ako stranke imaju stabilnu dugoročniju politiku. Niko od NIN-ovih sagovornika ne veruje da bi, u slučaju da Tadić i Koštunica ovog trenutka odstupe sa stranačkog vrha, na njega zaseo Miodrag Rakić, po zakonu i sekretar Saveta za bezbednost, ili Aleksandar Nikitović. Profesor Dobrivoje Radovanović tvrdi da je Aleksandar Nikitović moćan nezavisno od udarca koji je crnogorski lobi u DSS doživeo udesom Jočića jer “on priprema i može da selektira sav materijal koji stiže predsedniku stranke, vrlo je često u njegovom društvu, prisustvuje sa njim svim zvaničnim i nezvaničnim sastancima”. I Radovanović uočava da se za mesto drugog čoveka Demokratske stranke bori suviše jakih ličnosti, pa se ne bi iznenadio da drugog po uticaju uopšte i nema, nego da tog drugog fingira Tadićev kabinet. Mada je svojevremeno tvrdio da Tadić “pokušava da vlada tako što na ključne pozicije dovodi svoje mlade saradnike i preko njih pokušava da kontroliše svaku od više interesnih grupa u DS”, Janjić se sada podsmeva fami o neograničenom uticaju kabineta na ključne ljude u državi.” To se često mistifikuje kao što je bilo u doba Qilje Nedeljković, da bi se prevalila odgovornost na činovnike. Znate, nikada nisam verovao da su žene i šefovi kabineta krivi za sve, a šef je divan samo nije znao. Aleksandar Nikitović je činovnik, danas ga ima, sutra ga nema”. Svi će oni MlađI biti drugi Zanimljivo je da nijedan NIN-ov sagovornik nije naveo Božidara Đelića kao drugog po uticaju člana Demokratske stranke. Pomenula su ga samo dvojica sagovornika, Dušan Janjić i Dobrivoje Radovanović. Profesor Radovanović kaže “po funkciji koju zauzima drugi u DS može biti Đelić, ali ja u tu priču ne verujem”, a Dušan Janjić i dalje ostaje pri svome mišljenju iz vremena Đelićeve premijerske kandidature da je Boža “nezavisni element”, “čovek nikne ni od kuda i pojavi se bukvalno kao ravnopravan partner Tadiću”, da “Đelić ima osamostaljeni uticaj, da li je to dovoljno da opstane ne znam, ali je dovoljno da bude dosta osamostaljen i od Koštunice i od Tadića”. Ali opsesija Mlađanom Dinkićem vrlo je široka po Srbiji, pa i Janjić smatra da je Boži status “nezavisnog elementa” možda bio dovoljan u odnosima sa Koštunicom i Tadićem, ali sa Dinkićem – neće biti. “Đelića može istisnuti Dinkić, ali ako Tadić dozvoli integraciju DS i G17 plus, Dinkić može smeniti i Tadića, on je čovek neograničene želje za moći. On je počinio tri politička oceubistva: prvo Đinđića kao premijera, onda Labusa, pa bogami i Voju, a sapleo je i Živkovića. Ko se igrao sa Mlađom Dinkićem, nije dobro prošao. Mlađa ima šanse da bude premijer, veće nego Đelić, veće nego Đelić sigurno. Da li ima veće šanse od Pajtića – pa sigurno da ima. Pajtić je čovek od reda, znate, od onih ljudi koji poštuju proceduru, a oni teško izlaze na kraj sa ljudima poput Đelića i Dinkića”. Još dva NIN-ova sagovornika zebu od mogućnosti da se Mlađa integriše sa Demokratskom strankom. Jedan tvrdi da je Dinkić Tadiću već nudio integraciju, ali nije dobio traženo mesto potpredsednika DS, a drugi čvrsto veruje da “čovek zver” za krajnju ambiciju ima mesto predsednika DS. “Ali, da se razumemo, što se sposobnosti tiče – nije mu Pajtić ni do kolena”.