Ko ima poslednju reč

Novoizabrani predsednik Rusije Dimitrije Medvedev uselio se u kancelarije u Kremlju nekoliko dana posle izbora. Putin je potpisao ukaz kojim se određuje njegov status, prava i obaveze. Tu je uključeno mesto boravka – rezidencija, obezbeđenje i niz drugih tehničkih detalja koji omogućavaju normalno funkcionisanje vlasti u prelaznom periodu, od izbora (2. marta) – do inauguracije (7. maja). Novog predsednika danas svi nazivaju „izabranim predsednikom” dok je za Putina i dalje rezervisana titula „predsednik RF”. Zahvaljujući Medvedevu, danas se sasvim tačno zna gde će sedeti predsednik (u Kremlju) a gde premijer (u Belom domu). I to je uglavnom sve što se zvanično zna o budućoj vlasti i odnosima dvojice najuticajnijih ljudi u Rusiji od kojih je Putin i dalje daleko popularniji, iako mediji a i on sam, čine sve da se deo te popularnosti prenese i na novog predsednika. Putin tempom koji sam određuje, predaje Medvedevu jednu po jednu polugu vlasti. Novi predsednik je odmah dobio zadatak da se pozabavi organizacijom sastanka Prezidijuma Državnog saveta, i svakodnevno obavlja poslove koji se mogu nazvati predsedničkim – prima strane delegacije, sastaje se sa predstavnicima različitih institucija u Rusiji. Ali svi ti poslovi su dupli – gosti iz inostranstva koji dolaze u Rusiju kako bi se upoznali sa novim predsednikom, obavezno se sastaju i s Putinom koji im, isto tako obavezno, stavlja do znanja da se u Rusiji ništa neće promeniti njegovim odlaskom sa vlasti – spoljna politika ostaje ista, unutrašnja će se razvijati po pravilima koja je on postavio samo nekoliko dana pred izbore. NJegov plan razvoja zemlje do 2020. godine, osnova je na kojoj je i Medvedev bazirao svoju izbornu kampanju i ponavljao tokom brojnih obraćanja raznim institucijama i medijima. I bez obzira na činjenicu da su i jedan i drugi već više puta objasnili kako će funkcionisati vlast u Rusiji posle maja, njihov međusobni odnos ostaje glavna tema i za medije i za brojne goste koji dolaze, kako to Rusi vole da kažu „na gledanje”, tj. na upoznavanje sa novim predsednikom. Sam Medvedev je u nedavnom intervjuu „Fajnenšel tajmsu” to ovako objasnio: „U istoriji Rusije ne postoje primeri da je uspešni rukovodilac, nalazeći se na vrhuncu svoje popularnosti prešao na drugu dužnost. Predsednik Putin je od samog početka rekao da će se strogo pridržavati Ustava i da će raditi dva mandata. I to znači da se u Rusiji konačno formira tradicija poštovanja svih pravila koja proizlaze iz Ustava i drugih zakona.” Novi ruski predsednik je potpuno negirao mogućnost da se posle inauguracije uspostavi dvovlašće kakvo je u istorije Rusije već postojalo i imalo tragične posledice. On je na pitanje čija će reč biti poslednja u odlučivanju, još jednom objasnio da to pitanje rešava Ustav u kome su veoma jasno razgraničene kompetencije dva osnovna nivoa vlasti – izvršne i predsedničke: “Rusija je predsednička republika s jakom izvršnom vlašću” – objasnio je Medvedev dodavši da on garanciju normalne političke situacije i uspešnog nastavka kursa koji je izabran pre nekoliko godina, vidi u poštovanju zakona zasnovanog na principima podele vlasti. Reklo bi se – sve je jasno. U Belom domu, sedištu vlade, počelo je renoviranje prostorija u kojima će raditi novi premijer. Priprema se i renoviranje 14. korpusa Kremlja gde su smešteni najvažniji delovi predsedničke administracije. Zna se, takođe, i da će Vladimiru Putinu ostati njegova rezidencija u Novom Ogarjovu a da će Medvedev ostati u svojoj, u selu Kalčuga. Glavno pitanje koje posebno muči svet je – da li će Medvedev biti „mekši” u odnosima sa svetom od svog prethodnika. Iako je Putin već rekao Angeli Merkel da s novim ruskim predsednikom neće biti ništa lakše raditi, a sam Medvedev to potvrdio u intervjuu „Fajnenšel tajmsu”, „Naravno, da je Putin u pravu” – ostaje utisak da on šalje Zapadu signale o tome da se spoljna politika, ipak, menja. Uostalom i sam Putin je u razgovoru s Kondolizom Rajs i Robertom Gejtsom pokazao da je spreman da uvaži neke predloge svog druga Yordža, a Lavrov je izrazio zadovoljstvo što je Amerika, konačno, shvatila da Rusija ima razloga za zabrinutost zbog PRO u Evropi. Stiče se utisak da je zapravo Putin, birajući Medvedeva, i hteo da pokaže Zapadu da je došlo vreme da se odnosi posle oštre predizborne retorike na obe strane – menjaju. On će, najverovatnije, još jednom, u Bukureštu oštro kritikovati Zapad zbog dvojnih standarda, zbog nedoslednosti i svega o čemu se bezbroj puta govorilo nakon Minhena, ali upravo će time dati mogućnost Medvedevu da, sa malo blažim nastupom, izgleda daleko liberalniji od njega. Da li će Medvedev zaista biti liberalniji, demokratičniji, danas niko ne može da kaže. Ali on će, sigurno, biti moderniji. I ono na čemu insistira i on, a i Putin, jeste da je njegov zadatak upravo modernizacija Rusije. A za to postoje svi uslovi. Pre svega personalni. Medvedev je mlad čovek koji, kao što je nedavno rekao, „radni dan počinje tako što prvo uključi kompjuter i pogleda šta je novo u svetu”. NJegovo insistiranje na „četiri i” – investicije, inovacije, infrastruktura, institucije, zapravo je sinonim za modernizaciju. On je, tvrde analitičari, još pragmatičniji od Putina. I dok se njegov prethodnik bavio formiranjem instrumenata vlasti koji gotovo nisu postojali, on sad može da se bavi učvršćivanjem institucija koje će mehanizme nasleđene od Putina učiniti efikasnim. Uostalom, i to je Putinova ideja – Medvedev nije slučajan izbor, već čovek koji apsolutno, bar po mišljenju onoga ko ga je kandidovao, odgovara upravo zadacima koje je Putin postavio pred vlast u narednom periodu, svestan da je, kako je sam rekao, „za poslednjih osam godina urađeno mnogo, ali ako se ne krene dalje, doći će se u ćorsokak”.