Želite li da postanete premijer

Kad po drugi put nije uspeo da postane predsednik Srbije, Tomislavu Nikoliću su predviđali političku penziju. Ali, umesto kazanu za rakiju u svojoj Bajčetini, trenutni vođa radikala se sasvim približio premijerskom kabinetu u Nemanjinoj ulici u Beogradu. Jer, umesto još nekoliko opozicionih godina tokom kojih mu ne bi bilo baš lako ostati na mestu prvog među radikalima, Tomislav Nikolić je dobio priliku da odmah ide na parlamentarne izbore. I to u trenutku pojačanih emocija Srba zbog protivpravnog proglašenja nezavisnosti Kosmeta. Baš u času kada se ono što se još prošle godine nazivalo “demokratski blok” raspalo na barem dva nepomirljiva dela. Uz sve to, kampanja za parlamentarne izbore počela je izvrtanjem džepova; priča o tome koliko se ko obogatio tokom boravka na vlasti je idealna tema za opozicionu stranku. A pogotovo za opoziciju kakva je SRS, koja ima “neospornu nacionalnu priču”. U odnosu na parlamentarne izbore iz januara 2007, Toma Nikolić je na predsedničkim izborima dobio pola miliona glasača više u prvom, odnosno gotovo ceo milion glasova više u drugom krugu. Ako se nastavi sa temama poput “korupcija u vlasti”, radikali bi mogli da računaju na to da će da zadrže dve trećine, a možda čak i tri četvrtine Nikolićevih glasova u drugom krugu. U tom slučaju premašili bi granicu od sto mandata i Toma bi već mogao da razmišlja o useljenju u sadašnji Koštuničin kabinet. Jer, moguće opcije u tom slučaju su ili Nikolić premijer ili nema ni premijera ni vlade. Međutim, teško je očekivati da će svi ti silni proevropski spin doktori mirovati do kraja kampanje i da neće (pokušati) da nametnu sasvim drugačije teme i dileme. Ko bi u tom slučaju, nešto drugačijeg rasporeda snaga, mogao da se nada najvažnijoj fotelji u Srbiji? Demokratska stranka kao predvodnica velike evropske koalicije se nada da bi kao ključno moglo da se nametne pitanje: “u Evropu ili u izolaciju”, što bi dovelo do velike izlaznosti, a vrlo verovatno i do odličnog rezultata Tadićeve koalicije. A odličan je svaki rezultat koji ostavlja SRS i DSS ispod 126 poslanika, jer u DS-u znaju da bi se sa Mađarima, Dačićem i Palmom, kao i sa Čedom ako pređe cenzus, nekako i moglo dogovoriti. Ako bi DS-u dopalo da sabira većinu u Skupštini, ko bi to radio? Ko su mogući kandidati DS-ove koalicije za premijera? Prošle godine u tu svrhu je potrošen Božidar Đelić, koji se nada da bi i sada mogao da bude Tadićev izbor. Ipak, bez obzira na to da li je istinita ili ne, priča o njegovih 11 miliona nečega bi mogla da bude veliki teg za DS u kampanji. Zatim, po medijima se pominje ime Bojana Pajtića, koji je protekle četiri godine bio “pokrajinski premijer”, pa samim tim ima operativnog iskustva, ali u rubrikama lična harizma i Tadićevo poverenje ne bi dobio najviše ocene. Istina, ni najniže. Stranačka hijerarhija kandiduje za premijersko mesto Dušana Petrovića, zvanično drugog čoveka DS-a, čija je prednost poverenje koje u njega ima predsednik Tadić. To poverenje nije onoliko koliko bi imao u, na primer, Vuka Jeremića, ali je daleko iznad svih ostalih ozbiljnih kandidata, ubrajajući tu i predsednikovog kuma Dragana Šutanovca. A da ne govorimo u odnosu na, recimo, Aleksandra Vlahovića, Đinđićevog ministra za privatizaciju, koji je takođe u medijima pominjan u ovom kontekstu. Spekuliše se, međutim, i sa mogućim Tadićevim iznenađenjem u vidu nekoga ko nije pozicioniran kao stranački baron. To bi, na primer, mogao da bude Ivan Vujačić, sveže povučeni ambasador iz Vašingtona. Reč je o dugogodišnjem članu DS-a koji je na službovanje u Ameriku poslat na predlog G17 plus. Dakle, o njemu bi lako mogla da se postigne koaliciona saglasnost, a teško bi mogla da se iskopa nekakva afera. Na pitanje da li bi premijer mogao da bude Mlađan Dinkić, nedavno se jedan funkcioner DS-a štrecnuo: “Otkud sad to?” I, zaista, bilo bi previše da posle odličnog dila kojim je obezbedio da svaki četvrti poslanik sa liste Borisa Tadića bude iz G17 plus, Dinkić još za sebe izbori premijersko mesto. Ali, gradom već kruži vic da je jedina garancija da Dinkić ne sruši i ovu vladu (dosad ima tri na duši, sve tzv. demokratske) da mu se da mesto predsednika vlade. Kako god, procene stručnjaka govore da bi za DS najbolje bilo da ne izlaze sa imenom premijera. Da li će moći da izbegavaju to pitanje do 12. maja? Đorđe Vuković iz CeSID-a kaže da se sada bira prvo sastav Skupštine pa tek onda sastav vlade, i da DS, shodno tome, ne mora da izađe sa imenom premijera. Pogotovo, kaže, što istraživanja pokazuju da to nije od velike važnosti za izborni rezultat. “Već postoje izgrađene partijske identifikacije i eventualno objavljivanje imena premijera može tek minimalno da utiče na rezultat”, kaže Vuković. Međutim, politički analitičar Đorđe Vukadinović smatra da i uz najveću medijsku naklonost DS teško može da izbegne izjašnjavanje na temu ko je njihov kandidat za premijera. “I tu imaju unutrašnji i spoljni problem. Problem iznutra je što bi ko god bio taj kandidat to izazvalo nezadovoljstvo dela stranke i samim tim manje iskreno učestvovanje tih ljudi u kampanji. A spolja je problem što ko god da je to, ne može imati tu političku težinu kakvu imaju Boris Tadić, Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić. To je hendikep analogan onome koji ima DSS na predsedničkim izborima, mada manje poguban”, kaže Vukadinović. I dok demokrate još većaju, a radikali još čekaju da nam saopšte da je Nikolić njihov kandidat za premijera, skraćena narodnjačka koalicija DSS – NS prva je krenula u kampanju, i to, naravno, sa dr Vojislavom Koštunicom kao kandidatom za mandatara. Prošle godine Đorđe Vukadinović nije imao dilemu da će Koštunica biti premijer. A sada? “Prošle godine je bila nejasnija situacija ko može i ko hoće s kim, ali je bilo jasno da će DSS imati kontrolni paket glasova i da će Koštunica da bude premijer, samo nije bilo jasno u čijoj vladi. Međutim, sada se situacija promenila utoliko što se pokazalo da je vlada DS-a i DSS-a trula, neprincipijelna i neuspešna, i što nije sigurno da će Koštunica ovaj put imati zlatnu akciju, tj. dovoljan broj glasova da samo sa radikalima pravi vladu. Dakle, sada je Koštunici bitniji raspored snaga nego broj glasova. Jer, ako zadrži taj kontrolni paket, čak i sa manje glasova, on ostaje značajna figura na našoj političkoj sceni, a ne bih isključio ni mogućnost da opet bude premijer”, kaže Vukadinović. Međutim, zašto bi Tomislav Nikolić sa dvostruko, možda i trostruko, više glasova dozvolio Koštunici da bude premijer? Zbog odbrane Kosova, jedinstvene nacionalne politike, stabilnosti u zemlji... Dala bi se naći već neka od formulacija koju bi birači mogli da progutaju. Ali, šta god o njemu mislili profesionalni Koštuničini kritičari, lider DSS je dva puta dobrovoljno sa vlasti sišao u neizvesnost, što znači da njegovo radno mesto ne mora da bude uslov svih uslova. Koštunica bi u slučaju da pravi vladu sa radikalima mogao da pristane da menja svoje premijersko mesto zarad nekoliko jakih ministarskih mesta u vladi, ali ne samo u vladi već i u pokrajini i na “lokalu”. Na primer, ulazak u vladu Tomislava Nikolića Koštunica bi mogao da naplati time što bi Aleksandar Popović postao gradonačelnik Beograda a, recimo, Borko Ilić predsednik Izvršnog veća Vojvodine, što bi mogao da bude nagoveštaj da će DSS postojati i posle Koštunice. To sve pod uslovom da se DSS zaista opredeli da uđe u koaliciju sa radikalima. Posle ovakvog kraja vlade i Tadićevog pakta sa Koštuničinim starim (Čanak) i novim političkim neprijateljima (Dinkić), nekakva nova koalicija Tadić – Koštunica deluje sasvim neverovatno. Pogotovo što je, kako kaže Đorđe Vuković, ovakvo smanjeno biračko telo DSS-a mnogo bliže radikalima nego DS-u. “Nekada je među biračima DSS-a bilo dve trećine onih koji DS navode kao drugu opciju. Sada već polovina od te dve trećine glasa za DS i ovog trenutka je u DSS-u čak više onih kojima je bliži SRS”, kaže istraživač CeSID-a. Dakle, na stolu su opcije: radikali prave vladu sami sa DSS-om, sami sa socijalistima ili te tri stranke zajedno. Tu je premijer verovatno Nikolić. Eventualno Koštunica. Druga varijanta je vlada evropske koalicije, LDP-a i manjina, ili svega toga plus SPS-a, i tu je mandatar neko iz DS-a. Ima li još opcija? Prva je da se pocepa neka od predizbornih koalicija. Da, na primer, ako bude potrebe samo za njegovih nekoliko poslanika, Dragan Marković Palma pređe u evropsku ili da se vrati u kosovsku većinu. Ili da slično postupi penzioner Krkobabić koji je takođe na listi socijalista. Ali, zapravo bi jedino revolucionaran mogao da bude raskid Velimira Ilića i Vojislava Koštunice. Velimir Ilić je potvrdio navode jednog tabloida da je između dva izborna kruga predsedničkih izbora telefonom razgovarao sa Vojislavom Šešeljom. Nije potvrdio o čemu su razgovarali ali, navodno, Šešelj je nudio Velji mesto premijera u budućoj vladi SRS-a i SPS-a za javnu podršku Tomislavu Nikoliću. Ilić se tada nije dao i ostao je veran narodnjačkoj politici. Ali, ako njegovih 10–15 poslanika bude nedostajalo Tomi Nikoliću do sanjanih 126, verovatno će ponuda Iliću biti velikodušna. Kao što se, ako im samo toliko bude falilo, evropejci mogu podsetiti da su 5. oktobra sa Veljom bili na istoj strani i da je, bez obzira na sve, taj čovek ipak nešto uradio. Ipak, pored svih ovih spekulacija, nikako ne bi trebalo isključiti mogućnost da ne bude premijera, odnosno dogovora stranaka koje se izbore za mesta u parlamentu. Da se tri meseca pregovara, pa opet na izbore. Pa čiji birači budu imali više živaca, taj će i dobiti mesto premijera.