Milosrdni anđeo

Minulog ponedeljka, dan pre nego što je ovaj tekst napisan, navršilo se devet godina od početka NATO bombardovanja, koje je zatim potrajalo mesecima. Taj tužni jubilej dostojno je obeležen: predsednik države položio je cveće na spomenik izginuloj deci, tehnički premijer prisustvovao je parastosu u Markovoj crkvi... Mada se to na izvestan način očekivalo, rat nas je dočekao nespremne. Sećam se da sam tog dana, posle obilatog ručka u nekoj kafani, sa jednim prijateljem, svojom suprugom i njenim roditeljima stajao za pultom u kuhinji dok se viski točio. Moja ćerka, tada devojčica, jedna tinejdžerka, istrčala je iz svoje sobe i panično nam saopštila da je počelo bombardovanje. Vratili smo je u sobu sa naređenjem da uradi domaći zadatak umesto što širi alarmantne lažne vesti koje unose uznemirenje među građanstvo. Onda je, negde u blizini, roknulo! Rat je počeo. Što onomad reče komentator jedne televizije, bio je to najčudniji rat u istoriji: osamnaest najrazvijenijih zemalja sveta udružilo se protiv jedne siromašne zemlje, dodatno iscrpljene dugogodišnjim sankcijama i inflacijom. Uzgred budi rečeno, NATO je svojevremeno osnovan kao vojni štit tzv. prosvećenih (zapadnih) demokratija od moguće invazije komunističkih hordi sa istočne strane kontinenta. Nije tokom hladnog rata bilo potrebe za njegovom intervencijom. U vreme detanta on je izgubio svaki smisao. Ali je opstao, čekajući zgodnu priliku. Tako se, eto, dogodilo da jedini rat koji je NATO ikada vodio, bude vazdušna kampanja protiv Jugoslavije. Patosiranje iz vazduha, sa visine od 5.000 metara, jeste, u svakom slučaju, užasna stvar, nešto van pameti. Imam nekog iskustva u vezi s tim. Doduše, silom bioloških okolnosti, naime nisam bio još rođen, propustio sam znamenito nemačko bombardovanje Beograda onog 6. aprila. Nisam bio takve sreće kada se dogodilo savezničko bombardovanje na Uskrs 1944. godine. Kuća u kojoj sam stanovao beše pogođena, izginuli neki svatovi, a na obližnjoj Bajlonijevoj pijaci ležali su mrtvi piljari i raskomadani konji. Pejzaž posle bitke. Sve uredno fotografisano. Ni danas mi nije jasno zašto su saveznički bombarderi svoj ubilački tovar istresli baš na Dorćol. Valjda su hteli da pogode Vajfertovu pivaru. Jer, ako ostanu bez piva, Nemci će se predati. Uglavnom, da ne tupim više, samo smo majka i ja preživeli. Nismo bili kod kuće, šta ćeš. I onda, četrdeset pet godina kasnije, ponovo. Te 1999. godine nisu nas bombardovali na Uskrs, već uoči Uskrsa. Kao i posle Uskrsa. Sve u svemu, neprekidno. A na Uskrs je ubijen Slavko Ćuruvija. Ta se operacija pacifikovanja vodila pod šifrom Milosrdni anđeo. Verovatno su time hteli da nam poruče kako nas ubijaju iz milosrdne, anđeoske ljubavi, zato što nas mnogo vole. Nikada im nećemo zaboraviti to dobro delo. Kao ni groblja koja nam navek ostaše za uspomenu i dugo sećanje na vreme ljubavi i smrti. Ako se još dobro prisećam tog vremena, usuđujem se da ustvrdim kako je bombardovanje, osim što je potencijalno smrtonosno, i čudan psihološki fenomen. Stalne noćne pretnje osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama dovodile su ljude do beznadežne otupelosti, do fatalističkog mirenja sa smrću koja donosi ponudu kakva se ne može odbiti. Bili smo unapred mrtvi, spasa nam nije bilo. Ono što začuđuje, jeste da svest o tome, ta predestinirana otupelost, nije izazivala očekivanu potištenost hodajućih mrtvaca. Naprotiv. U iščekivanju poslednjeg časa, u tom interegnumu života, naciju je zahvatila naoko neobjašnjiva euforičnost riplijevskih razmera. Ulice su svakodnevno bile prepune takozvanih slučajnih prolaznika. Kao što su bile puste nekoliko meseci kasnije, onog dana kada se očekivao siguran smak sveta. Qudi su se iz noći u noć okupljali na trgovima i po mostovima da pevaju i igraju. Modni detalj tog samrtnog proleća bile su majice sa natpisom Target. Niko nije mogao da zaspi pre nego se začuje sirena koja najavljuje vazdušnu opasnost, zvana šizela, a bunovni spavači bučno su zorom protestovali što ih budi sirena, zvana smirela, koja objavljuje da je opasnost prošla. Kao da je najlepše bilo poginuti u snu. Tako obično biva u filmovima strave i užasa. Jelo se mnogo i histerično – ako je bilo šta za pojesti – pilo se bez prestanka i bez mere, samoubilački. Istini na volju, kako sam obavešten, bilo je i obilja promiskuitetnih zahvata. Ako sam već mrtav, hajde da još malo živim u grehu. Sve je tih dana vrvelo od naprasnih radodajki. Čak su i ubeđene usedelice požurile da brzo nadoknade propušteno. Neće kasnije imati vremena da se kaju, biće pokojne. Kako se sve to događalo u vreme velikog Uskršnjeg posta, zapaženi su i primeri ortodoksnih vernica koje su se pridržavale kanona da je post podjednako stvar i tela i duha, pa ne samo da nisu stavljale u usta ništa od masne hrane, nego su ujedno pročišćavale dušu uzdržavajući se od grešnih radnji u misionarskoj pozi. Onda su otkrile da pravila posta ne brane oralni seks. I neka mi neko još kaže da pušenje škodi omladini. Onda je, kada se tome niko nije nadao, bombardovanje prestalo. Jer, što je imalo da se sruši, srušeno je. Onih nekoliko hiljada usmrćenih ljudskih duša zavedeno je pod stavkom kolateralne štete. A ono što je kolateralno nije izvinjavajuće. Ti su bar svršili srećno. Ukoliko razumete šta hoću da kažem. Sve u svemu, sada se prisećam bombardovanja sa pomešanim osećanjima: ono me i dalje ispunjava jezom, ali i rastućom nostalgijom. Hoće li toga biti ponovo? Neće smetati. Navikli smo.