Vavilon, tu i tamo

Na ulazu u Šatle, jednu od većih pariskih metro-stanica, najpre čujem kontrabas. Dopire iz dubine, kao da se udvaja. Još nekoliko stepenica, i sada već razaznajem poznatu melodiju, bas linija sve jednako udara, u stereo verziji oglašava se iz moćnih prirodnih zvučnika akustičnih hala podzemne železnice. Onda ugledam orkestar, i sve mi u trenu postaje jasno. Desetak muzičara, uključujući i dvojicu kontrabasista postavljenih sa leve i desne strane, da podrže i utegnu bend, poletno i gromko svira i peva srpski tradicional “Tamo daleko”. Dok prolazim pored njih posmatram ih kako miču usnama: po artikulaciji glasova reklo bi se da većina njih nisu našijenci, što samo osnažuje moj utisak da nije baš daleko do tog “tamo daleko”, svet je svuda i svakad povezan i pomešan na bezbroj različitih načina. Naročito se to vidi u Parizu, gde često, na ulici, u metrou, po kafeima, u muzejima, i na svim drugim očekivanim i neočekivanim mestima, uključujući i lađe na Seni, čujete srpski jezik. Mogli ste ga, sredinom marta, čuti i na Pariskom salonu knjige, na jednom od mnogobrojnih štandova, tačnije, na onom na kojem se, u dobroj organizaciji Ministarstva kulture Srbije, predstavila i naša književnost. I to sasvim prikladno, bez prateće medijske pirotehnike, kakva se u sličnim prilikama danas podrazumeva, ali i bez sirotinjske preskromnosti na koju smo svih minulih godina nekako već i navikli. U stvari, prvo mi je to palo na pamet kada sam prvog dana ušao u veliku halu pariskog sajma, to da nikako ne bi valjalo potcenjivati ono što imamo, mislim podjednako i na Beogradski sajam knjiga i na domaću nam književnost, nekako pritisnutu svim i svačim, a opet raznoliku i bogatu. Od svih evropskih sajmova na kojima sam bio, a njih nije malo, pariski i beogradski su nekako najsličniji. I po interesovanju javnosti za njih, i po neposustaloj, veseloj gužvi, i po mnoštvu izdavača, ali, pre svega, po tome što su i jedan i drugi najpre namenjeni čitaocima, prispelim za tu priliku iz cele države i iz celog belog sveta. S tim da pariski ima i nedvosmislenu političku dimenziju, kako činjenicom da je centar frankofonske kulture, tako i kriterijumima izbora zemlje-gosta. Ove godine ta uloga je pripala Izraelu, što je posledičilo različitim, po pravilu vrlo polemičnim javnim reakcijama, bojkotima i više nego strogim merama obezbeđenja. Nismo se izuvali, ali je umalo i do toga došlo. Prvog dana, kada se, znate tu priču, političari, koji se inače i u Francuskoj i kod nas ubijaju od čitanja, razmile po štandovima, građanstvo je pripušteno tek pošto su predsednici Francuske i Izraela napustili sajam. A jedne nedelje predveče, kada je gungula bila najveća, svi posetioci, njih nekoliko hiljada, munjevito su evakuisani, zbog dojave, i to vam je poznato, da je negde postavljena bomba. Kada se, posle dva sata, ispostavilo da je uzbuna, na sreću, bila lažna, već je bilo kasno, svet se vratio kućama, da gleda televiziju. Ta sprava odavno je relativizovala onu staru maksimu koja kaže da je knjiga najbolji čovekov prijatelj. Podatak, u koji sam se na Sajmu knjiga u Parizu belodano uverio, da je srpska književnost, već i po tradiciji, izvanredno predstavljena na francuskom jeziku, svejedno govorimo li o našim klasicima ili o savremenim piscima, trebalo bi da nas čini bolje raspoloženim nego što to inače jesmo kada razmišljamo o prisustvu naše kulture u svetu. Ne zaboravljajući činjenicu da se srpska književnost u prošlim stolećima u dobroj meri razvijala i pod uticajem francuske književnosti, i ne ustežući se da kažem kako su neki od naših velikih, ali i novih pisaca danas viđeni kao eminentno evropski pisci, ostaje mi samo da ponovim kako zapravo i nema važnijeg spisatelja sa ovih strana koji nije izdašno ili makar delimično preveden na francuski: od Dositeja i Vuka, preko Bore Stankovića, zatim Andrića i Crnjanskog, do Tišme, Kiša, Bulatovića, Šćepanovića, Selenića, Pekića, da bi se, kada je reč o današnjim autorima, spisak toliko proširio pa bi bilo najbolje da ne licitiram imenima. Nema čega nema. Mogućnost čitanja postoji, to je najvažnije, i ko hoće, neka izvoli. Francuskim kritičarima zanimljivi su Svetlana Velmar Janković, David Albahari i Goran Petrović. Drugo je, sasvim drugo pitanje, koliko se ti pisci, stari i novi, zaista čitaju, koliko su poznati, kakav uticaj imaju, i koliko naša kulturna i državna administracija radi da bi se svetu predstavila na najbolji mogući način, onako kako to manje kulture odavno čine u velikim svetskim centrima. Šta god o tome mislio, a ne mislim baš najbolje, naprotiv, rekao bih da nipošto ne bi sve trebalo prepustiti individualnim inicijativama, mada sa njima sve počinje, i sa njima sve završava. Malo više podrške ne bi bilo na odmet, košta gotovo džabe ako se meri sa važnošću konačnog efekta, koji nije baš zanemarljiv. Pazeći da ne prehvalim, i priču ne učinim većom nego što ona zaista jeste, reći ću da srpske pisce danas objavljuju vrlo poznati francuski izdavači, poput “Galimara”, “Seja”, “Gaje”, “Aluziva”, “Ginka”, “Febusa”, “Rošea”, “Laž doma” i drugih, a da prevodioci Gojko Lukić, Alen Kapon, Mirej Roben, Qiljana i Rajmon Fizilije zaista jesu istinski promoteri srpske književnosti u Francuskoj. U kojoj godišnje, budimo realni, izađe pedeset hiljada novih naslova, i dodeli se oko pet hiljada književnih nagrada. Svejedno, uprkos tako “obeshrabrujućim” okolnostima, dobro je biti kap u tom moru, dobro je biti cigla u tom vavilonskom zidu. Kad već rekoh Vavilon, dometnuću da je osim pariskog vavilona knjiga, nad kojim je lebdeo anđeo sa krilima načinjenim od stranica istrgnutih iz romana i zbirki pesama, u Luvru aktuelna postavka materijalnih ostataka vavilonske civilizacije, i da ukoliko želite da vidite čuveni Hamurabijev stub, morati pričekati u redu za karte, najmanje pola sata. Na toj izložbi otkrivam, gledajući u kameni valjak sa uklesanim klinastim znacima koji su utiskivani u presne glinene tablice, da je Gutenberg sa svojim otkrićem štamparske prese kasnio nekoliko milenijuma. Imao sam još jednu vavilonsku asocijaciju. Na izlazu iz sajma, jednog dana, taman kao kod nas u Beogradu, ugledao sam školsko odeljenje, verovatno pristiglo odnekud iz unutrašnjosti, kako, sedeći na niskoj ogradi i jedući sendviče, o nečemu uglas, bučno raspravlja. Bilo ih je od svake fele, i od svake boje kože, ali su svi govorili na francuskom, taj jezik ih ujedinjuje. Dočim nas na Balkanu, ljude od iste masti, isti jezik razjedinjuje. I razumeo sam da se pojam multietničnosti drukčije razumeva u Parizu i “tamo daleko”, kod nas, gde slika na kojoj, recimo, mladi Srbin i Albanac sede na nekoj ogradi posle zajedničkog obilaska sajma knjiga ili makar kosovskih manastira i dele sendvič, izgleda potpuno nezamislivo. “Kako si, Serbo?” – pita me na iskvarenom srpskom, osmehujući se, mladi Senegalac iz sajamskog obezbeđenja, pročitavši na mojoj propusnici odakle sam. “Dobro, užasno dobro”, odgovaram, čudeći se i sam tom oksimoronskom odgovoru. Tek uveče, u hotelskoj sobi, gledajući u francuskom TV-dnevniku prizore iz Kosovske Mitrovice, razumem šta sam zapravo želeo da kažem. Ma da, velik je Vavilon, i u njemu ima mesta za sve. Barem bi tako trebalo da bude.