Smrt dimnjičara

Smrt Borisa Dvornika (1939-2008) dokazuje kako je glumačka slava veća od svake druge: jer, vest da je iz života otišao jedan od najvećih hrvatskih (i eksjugoslovenskih) glumaca zabeležili su svi ovdašnji mediji. Nije uvek tako. Eto, na primer, to da je umro najveći hrvatski reditelj Zoran Tadić, saznao sam iz tamošnjeg tiska. A ovde – ništa. Za Srbiju on je još živ; samo što nije počeo rad na novom filmu. Što se Borisa tiče, njegova smrt je dokaz one maksime o komedijantu slučaju: umro je od moždanog udara svega nekoliko nedelja pre svog 70. rođendana. Neko slabije obavešten mogao bi pomisliti da je otišao relativno mlad. I da mu se to dogodilo u gradu gde je pre Velikog rata ugledao svet. To je neka vrsta zablude o načinu splitskog života. Na izvestan način, Split jeste ugodna provincija. Osim u vreme turističke sezone. Ali, iza prividne letargije te mediteranske luke ključaju razne strasti. Jedna je – ajmo reći – nacionalistička. Dvornik joj nije mogao odoleti. No, još više od toga, prividna čamotinja trajanja na obali mora pogoduje boemštini. Poznati Splićani vreme provode uglavnom po kafanama. Na rivi je u staro vreme bila čuvena krčma “Adrijana”, gde se oko podne okupljalo šaroliko kafansko društvo sa neizbežnim Miljenkom Smojem na čelu. Valjda je to bio razlog što je čuveni kolumnista “Slobodne Dalmacije” uticao da Boris dobije značajne role u njegovim nezaboravnim televizijskim serijama Naše malo misto i Naše velo misto. Boris Dvornik je tu šansu iskoristio: postao je slavan diljem bivše Jugoslavije, mada je dijalekt kojim se govorilo u tim serijama bio teško razumljiv izvan dalmatinskog područja, ali ni tamo ne svuda. Avaj, Smoje je davno napustio ovaj svet. Mogu da zamislim kakav bi nekrolog on sastavio za poslednji pozdrav Borisu Dvorniku. Dvornik inače potiče iz siromašne porodice; otac mu je, mislim, bio drvoseča. Kako u takvim porodicama obično biva, Boris je završio nekakav zanat. Nikad nije radio u struci. Otišao je u Novi Sad, gde je u ono vreme jedino postojala srednja glumačka škola. Studirao je kasnije na zagrebačkoj Kazališnoj akademiji. Nisam siguran da li je i diplomirao. Jer je 1960. godine, kada su mu bile tek dvadeset dve, dobio glavnu ulogu u filmu Franca Štiglica Deveti krug, koji umalo nije pobedio u Kanu. U istom filmu debitovala je i moja školska drugarica Dušica Žegarac. Ali, i to bi prošlo da Dvornik nije zapao za oko nesvršenom dubrovačkom studentu veterine, inače jednom od najvećih jugoslovenskih reditelja, Branku Baueru, koji mu poverava uloge u svojim filmovima Martin u oblacima, neshvaćenom remek-delu, i Prekobrojna, gde se Splićanin susreće sa Qubišom Samardžićem i Milenom Dravić, sa kojima će kasnije glumiti više puta u srpskim populističkim (novokomponovanim) komedijama. Međutim, legendarno je njegovo prijateljstvo sa Velimirom-Batom Živojinovićem. Oni su bili nerazdvojni tandem u filmovima Veljka Bulajića i, naročito, Hajrudina-Šibe Krvavca. To su, jasno, bili filmovi tzv. partizanskog žanra, uz maločas pomenute novokomponovane komedije jedinim doprinosom ex-Yu kinematografije žanrovskom poimanju sveta. Uzgred budi rečeno, mada sa njim nisam uvek u dobrim odnosima, smatram Bulajića značajnim rediteljem, pretečom tzv. crnog talasa, dok je Šiba Krvavac najveći neshvaćeni genije sa ovih prostora. Delujući zajednički, Boris i Bata su pobili više okupatora negoli je Nemačka imala stanovnika od 1765. do danas. Uopšte mi nije jasno zašto je rat trajao tolike godine. Valjda otud što su Bata i Boris katkada pauzirali. U kafani. Odlazak Dvornika bio je povod da i ovdašnje glumačke veličine izraze svoje saučešće. Bata Živojinović, tako, izjavljuje da ga je Borisova smrt duboko potresla i da će, ukoliko mu to zdravlje dopusti, otići na njegovu sahranu. Lepo s njegove strane. Ali, zašto bi to za ovu priču bilo od značaja? Zato što je ovdašnji medijski prostor bio godinama prebukiran tvrdnjom o razlazu dvojice prijatelja. Razlozi svađe bili su obostrani: Dvornik se deklarisao kao domoljub tuđmanske provenijencije, dok se Bata angažovao na suprotnoj strani kao poslanik (i predsednički kandidat) SPS-a. Dvojica bardova su katkada potvrđivala kako je među njima sve gotovo, dok su katkada demantovali novinske tvrdnje o definitivnom razlazu. Ali su, što jest-jest, bar razgovarali telefonom. Dvornik je više puta obećao da će doći u Batinu Koraćicu, gde će se izvršiti zajedničko zakopavanje ratnih sekira. Od toga nije bilo ništa: ili je Boris bio slabog zdravlja ili je zaseo u kafani uz bezalkoholno pivo. Sada je na to stavljena tačka. Qudi se pamte po dobru, a zlo im se oprašta. Nisam bliže poznavao Dvornika. Jednom smo putovali u istim spavaćim kolima i pozvao sam sprovodnika da pitam šta ima da se popije. Nema ništa, sve je već kupio Boris Dvornik. Kada sam jednom boravio u Splitu, gde je moja supruga igrala u jednoj predstavi Qubiše Ristića, Dvornik je Sinišu Kovačevića i mene od ranog jutra častio lozom jer, kako reče, žuri na ribu. Jednom smo ga pitali kada će nas pozvati da probamo ribu koju je upecao. On samo što se nije izdrao na nas: Ma, judi moji, kakva riba! U mojoj se kući jede isključivo svinjetina!