Poraz u znaku pobede

Na petu godišnjicu od invazije na Irak predsednik Buš je ubeđivao naciju i svet da je produženi rat u toj zemlji, u kome učestvuje 158.000 američkih vojnika, bio i ostao „plemenit, nužan i opravdan” i da je, u međuvremenu, stvorio uslove za nastanak „prvog masovnog arapskog ustanka protiv Osame bin Ladena”. Svet je postao bolji, a SAD su bezbednije, uveren je američki predsednik. Naravno, „niko ne dovodi u pitanje činjenicu da je ovaj rat koštao mnogo, kad su u pitanju ljudski životi i novac”. Ali, ističe on, „te žrtve su bile neophodne kad se ima u vidu vrednost strateške pobede nad američkim neprijateljima u Iraku”. Istoga dana irački ustanici izvršili su seriju raketnih napada na bagdadsku „zelenu zonu”, centralni deo grada koji obezbeđuju američke okupacione snage. Ili su ustanici gađali pogrešno uporište Bin Ladena ili je Buš sanjao pogrešan ustanak i nepostojeću stratešku pobedu. Bilans američkog petogodišnjeg rata u Iraku zapravo je sumoran. Makar koliko bio u Vašingtonu predstavljen i slavljen kao pobeda, taj rat zapravo svedoči o teškom i višestrukom američkom porazu. Toga su svesne dve trećine Amerikanaca koje, kako pokazuju ankete, ne veruju Bušovim rečima. Rat u Iraku Amerikancima je dug kao Drugi svetski rat. Izgleda, pri tom, da neće biti ni mnogo jeftiniji od njega. Poznati ekonomista DŽozef Stiglic predviđa da bi cena iračkog rata mogla uskoro da dosegne, sudeći prema izdacima koji rastu po geometrijskoj progresiji, sumu od pet biliona (pet hiljada milijardi) dolara. A kraj još nije na vidiku. Ratovi u Iraku i Avganistanu „gutaju” nedeljno tri i po milijarde dolara! Od toga samo 10 odsto (350 miliona) odlazi na plate vojnika, što je manje od jedne četvrtine sume kojom se, svake nedelje, namiruju računi proizvođačima oružja. Ove cifre su jasnije u poređenju sa jednim drugim podatkom: na smanjenje globalnog otopljavanja – oko kojeg se Buš spori i sa svojim najbližim saveznicima – SAD izdvajaju sedam milijardi dolara godišnje! Rat u Iraku je, u svakom slučaju, najskuplji koji su Amerikanci vodili od Drugog svetskog rata. Taj rat je, dosta su surovi analitičari u svojim ocenama, od svih, na početku postavljenih ciljeva, ostvario samo jedan: svrgao je režim Sadama Huseina. Od ostalih ciljeva jedan je ostao potpuno neostvarljiv: Sadamovo razorno oružje, koje je bilo povod za rat, nije demontirano, jer nije ni otkriveno. A nije otkriveno zato što nikad nije ni postojalo. Po mnogima, bio je to temelj na kome je građen profil najlažljivijeg rata za koji zna moderno novinarstvo. Međutim, promašaj dva glavna strateška cilja – ostvarenje pune vojne premoći u naftom bogatom regionu Persijskog zaliva i širenje demokratije i ideologije ljudskih prava po američkom uzoru – izobličio je irački rat u „katastrofu”, kako kaže „Fajnenšel tajms”. Umesto uspostavljanja vojne hegemonije u Zalivu, Amerikanci su – slabim učinkom u Iraku, ali i pretnjama okruženju – posredno pomogli svom neprijatelju, Iranu, da ojača i postane uticajniji kao regionalna sila. Čak su postali zavisni od te sile, pa ni o sudbini Iraka ne mogu da odlučuju bez posrednog ili neposrednog angažovanja Teherana. A širenje demokratije na Bliskom istoku predsednik Buš će morati da ostavi u amanet svom nasledniku, zajedno sa haosom u Iraku. Petogodišnjim učinkom Amerikanaca nisu zadovoljne ni vlasti u Iraku koje su oni promovisali. Irački predsednik Talabani, koji je kraj Sadamove ere doživeo kao kraj „torture i tiranije”, sada govori da su u njegovoj zemlji, rastrojenoj na tri dela – šiitski jug, sunitski centar i kurdski sever – „nasilje, terorizam i korupcija prerasli u bolesti”. Ni premijer Maliki ne vidi da su perspektive Iraka svetlije: „Obnova i izgradnja službi i kulture ne mogu se ostvariti u senci ekonomske korupcije, manipulacija i dovođenja nepoštenih ljudi na osetljiva mesta.” U iračkom ratu poginulo je četiri hiljade američkih vojnika. Broj iračkih žrtava nije pouzdan: procene se kreću od 89.000 do nekoliko stotina hiljada ljudi. Svaki šesti Iračanin je u izbeglištvu ili je raseljen unutar svoje zemlje. Ustanički pokret, premda heterogen, sve je aktivniji i masovniji, a samoubilački bombaški napadi terorista su sve češći. Nema javnog reda i mira, a kamoli demokratije. I kao što nema komunalne stabilnosti, nema ni energetske bezbednosti. Kad se kompletna sumorna slika o ratu i okupaciji stavi u međunarodni kontekst, proizlazi još da su SAD manja supersila nego što tvrde i veruju (jer je očigledno da ne mogu da vode više od dva regionalna rata istovremeno), ali i da antiamerikanizam nikad nije bio tako rasprostranjen širom sveta kao u ovo vreme.