U iračkom začaranom krugu

U sadašnjoj situaciji, u Iraku je očigledan paradoks. Rečeno nam je kako je nedavni priliv naših trupa imao briljantne efekte i da nasilja nestaju. A ipak, plan za smanjenje broja vojnika – koji je bio u suštini početne strategije nove, dodatne intervencije – moraće biti odložen, ili će ponovo biti na sceni pakao. Razumevanje ovog paradoksa je od ključnog značaja. Zbog toga što se na izvesnim kritičnim pravcima stvari u Iraku ne popravljaju, i ukoliko se one ne poboljšaju uskoro, Sjedinjene Američke Države će biti suočene sa užasom beskrajnih mirotvornih operacija, koje će, čak i uz dalje, iako ograničene gubitke, trajati mnogo godina koje su pred nama. U savršenom i vrlo čitanom eseju koji je napisan avgusta 2007, „Anatomija plemenskog revolta”, Dejvid Kilkjulen, australijski oficir i ratni veteran, koji je bio savetnik generala Dejvida Petreusa u prvim danima dodatne intervencije američkih trupa, pisao je: „Naša dilema u Iraku jeste i uvek je bila: kako stvoriti izdržljivu konstrukciju kojoj neće biti potrebna žzapetljana koalicijaž i koja Iraku daje mogućnost za stabilizaciju, a koaliciji priliku da se pod povoljnim okolnostima izvuče iz dosadašnjeg angažmana.” Postigli smo izvestan stepen sigurnosti u Iraku, mada se to ne bi smelo precenjivati. (Nasilje koje je bilo zaista užasno, još uvek je na nivou 2005). Ali mi još nismo izgradili bezbednosno stabilnu konstrukciju. Kako se stvara održivi proces na putu ka stabilnosti? Da li nam je potrebno više vojnika? Duže vreme posle kojeg se oni rotiraju, Kilkjulen ukazuje na različit pravac: „Izvlačenje koalicije iz zamešateljstva, prepuštajući joj ‘nadgledanje’, zahteva uravnoteženje konkurentskih naoružanih grupa na nacionalnom i na lokalnom nivou”. Drugim rečima, potrebno je da pomognemo postizanju političkog dogovora kojim bi se različite iračke grupe složile da žive zajedno, a ne da dominiraju jedna nad drugom. „Ove grupe trenutno nisu izjednačene.” Kilkjulen piše: „Zbog toga, sektaštva pojedinih učesnika u igri i nekih institucija u novoj iračkoj državi podstiču verovanje sunita da će oni biti stalne žrtve u novom Iraku. Ovakvo verovanje stvara prostor za terorističke grupe, uključujući i Al kaidu u Iraku. Ove grupe sa svoje strane pokreću cikluse nasilja koji održavaju nestabilnost Iraka, a nama onemogućavaju prekid angažmana u toj zemlji.” Posmatrajući nedavno naglo povećanje broja bombaša-samoubica, moramo se zapitati da li smo svedoci ponovnog početka jednog istog ciklusa koji je bio skoro prekinut. Sektaške napetosti u Iraku nisu se mnogo poboljšale. Sunitska milicija, koja je menjala stranu proteklih meseci, počela je da veruje Sjedinjenim Američkim Državama, ali ne i iračkoj armiji. Izveštaji nam ukazuju da iračka armija postaje sva snažnija i bolje obučena i dobija bolje i skuplje naoružanje, koje ni u kom slučaju ne daje i sunitima. Oni su počeli da se brinu jer misle kako su doneli pogrešnu odluku. U bitnoj provinciji Dijala, prošle nedelje su hiljade članova „Zabrinutih lokalnih građana” prekinule rad protestujući zbog sektaških aktivnosti lokalnih policijskih jedinica i njihovog šefa. Američki činovnici su nastavili sa obećanjima da će značajan broj članova “Zabrinutih lokalnih građana” dobiti posao u regularnoj iračkoj armiji i policiji. Po svemu sudeći, to se nigde ne događa, bar ne onoliko brzo kao što bi trebalo. U isto vreme, novi lokalni izbori koje su godinama zahtevali i suniti i mnoge šiitske grupe, ponovo su odloženi. General Yon Keli, koji je komandant američkih snaga u provinciji Anbar, javno je upozorio da ukoliko se ovi izbori ne održe do 1. oktobra, kako je obećano, može doći do još više nasilja. Međutim, bilo je i nekih pozitivnih vesti u poslednjih nekoliko nedelja, ali kad se malo bolje pogleda, one su više izraz entuzijazma nego realnosti. Doneta su dva zakona, jedan koji je raspuštanje partije BAAS okrenuo u suprotnom, neželjenom pravcu i drugi koji nudi ograničenu amnestiju za ranije pobunjenike. Oba su tako sročena da će sve zavisiti od načina kako ih primenjuje šiitska vlada. Garancije su date i napisane u obliku zakona i uzajamno su povezane zato što suniti vrlo malo veruju u korektne odnose i dobru volju vlade. Kad Bagdad obeća da će naftnim rezervama upravljati na fer način, mada pri tom ne postoji zakon koji govori šta i kako treba raditi, onda se obećanja vlade i njene tvrdnje primaju s nepoverenjem i nelagodnošću i od strane sunita i od strane Kurda. U izveštaju Pentagona podnetom Kongresu prošle nedelje priznaje se: Zakon o izborima u provincijama prošao je, ali je kasnije stavljen veto predsedničkog saveta, preciznije rečeno, stavio ga je šiitski potpredsednik Abdel Mehdi, čija partija vlada najvećim delom južnog Iraka i koja ne želi da se oproba u novim izborima. Treba napomenuti da su novodoneti zakoni rezultat višemesečnog intenzivnog rvanja čiji je rezultat glasanja bio 82:82 i da ga je razrešio sunitski predsednik parlamenta Mahmud al Mashadani. Na kraju, ove mere koje sam pomenuo, samo su tri ili četiri od 18 zacrtanih ciljeva koje su sebi postavili Maliki i njegova vlada, kao i predsednik Buš, a sve u nameri procenjivanja sopstvenog uspeha u reformama. Moguće je da su pojačana nasilja i tenzije u Dijali, kao i na drugim mestima samo neravnine i krivine na iračkom teškom putu. To je možda i način na koji će biti tumačena sadašnja atmosfera samočestitanja u Vašingtonu. Ali, to sve mogu biti i znaci da su arhitekte dodatne intervencije, pre svega general Petreus, bile u pravu, govoreći da je svrha dolaska i zauzimanja položaja novih američkih snaga bila dobijanje na vremenu, u kome bi Irak mogao da napravi politički napredak. Jedna godina dodatne intervencije na pet godina rata, jeste metrika, koja nije poboljšana. To je razlog zbog kojeg su američke snage u Iraku ostale u začaranom krugu.