Devet godina od NATO bombardovanja Srbije iz četiri ugla

1. Iz ugla plemenitih zabluda Zatekao sam je golu, pohlepnu, u laži i u krađi Milovan Danojlić Iako je godinama pripremano, bombardovanje Srbije me je, ipak, zaprepastilo. Zločinačkom podvigu je prethodila neverovatno dobro orkestrirana medijska kampanja koja je od Srbije načinila pobesnelu zver, a zna se šta u takvim slučajevima valja preduzeti. Živeći na Zapadu, iz dana u dan sam slušao neverovatne laži, kriminalne izmišljotine i opasne proizvoljnosti, ali mi se činilo da se to odvija po sumanutoj inerciji, da ne vodi smišljenom katastrofalnom ishodu. Bežao sam od istine; činilo mi se, prosto, nemoguće da se jedna zemlja napadne zbog svojih unutrašnjih nevolja, dobrim delom izazvanih spolja. Budući agresori su raspirili sukob između centralne vlasti (mudrost joj nije bila najjača strana!) i terorista na jednom delu nacionalne teritorije. Danas se zna ko je i kako naoružavao teroriste, i kako je, samim izbijanjem sukoba, izazvana humanitarna katastrofa i bežanija prema Makedoniji, što je u štampi „Slobodnog sveta“ teleskopirano u prošlost, pa su uzroci i posledice zamenili mesta! Podmetač požara, koji je u Rambujeu učinio sve da ne dođe do sporazuma, pojavio se u ulozi vatrogasca, i u svoj razbojnički poduhvat uvukao još 18 zemalja, od kojih su neke učestvovale nevoljno, što ne umanjuje njihovu odgovornost – u ovakvim stvarima psihološke nijanse i moralne dilemice nemaju objektivnu važnost. A cilj? On mi je od početka bio jasan, a sad je svakome vidljiv. Trebalo je zaposesti našu južnu pokrajinu koja se pljačkašima učinila lak plen, da bi se zauzela povoljna strateška pozicija u istočnoj Evropi, posebno prema Rusiji, i instalirala jedna vojna baza koju je Buš nedavno posetio sa domaćinskom opuštenošću, onako kako dolazi na svoj ranč u Teksasu. Završetku vojne operacije prisustvovali smo sredinom februara ove godine: na Kosovu je uspostavljena vlast u čijem se parlamentu nikada neće postaviti pitanje opstanka baze Bondstil. O onome što se zbiva u bazi Gvantanamo godinama se raspravlja u javnosti mnogih zemalja, parlamentarci postavljaju pitanja, humanitarne organizacije negoduju, u SAD je pokrenuta inicijativa za njeno ukidanje, dok Bondstil niko nigde i ne pominje, niti ko zna šta se u njemu radi, koliko ima zatvorenika u tranzitu, kako se sa njima postupa, na koju su stranu i protiv koga usmerena vojna postrojenja. Bondstil je glavni, središnji ulog operacije „Milosrdni anđeo“. Ostalo su priče za decu. U jednom takvom, dečjem vrtiću istorije i ja sam živeo sve do marta 1999. O Zapadu, njegovoj demokratiji, štampi, duhovnim i idejnim vrednostima ja sam, i pored nekih neveselih iskustava i ozbiljnih sumnji, gajio čitav niz plemenitih zabluda. Ameriku sam poštovao, moglo bi se reći i da sam je voleo. Tu idealnu, pomalo veštačku građevinu, razrušile su prve bombe koje su one noći pale na Srbiju. Svet koji sam decenijama gradio razleteo se u paramparčad. Za divno čudo, taj žestoki potres mi je doneo neslućenu duhovnu slobodu. Srbija je pretrpela ono što je pretrpela, nije joj bilo prvi put, a pravo razaranje je, u mojoj svesti, doživeo Zapad. Progledao sam na oči, razumeo u kakvom svetu živim, izlečio sam se od iluzija začetih u našem jednopartijskom sistemu. Stekao sam neočekivanu i neverovatnu prednost u odnosu na čitavu jednu civilizaciju, što nije mala stvar. Prestao sam da kupujem njenu štampu, osvojio sam pravo da je prezirem, omalovažavam, da joj se podsmevam, da je gledam sa dotle nezamislive visine. A kako i ne bih: zatekao sam je u sramotnom položaju, golu, pohlepnu, u laži i u krađi... Da nije bilo bombardovanja, ja bih je i danas, kao seljače iz Šumadije odlutalo u veliki svet, poštovao, slep za zlo na kome počiva čak i ono dobro, što je u prošlosti postigla. Znam, znam, Zapad nije samo to. Ali je i to. 2. Iz ugla zločinca i njegovog zločina O ratu protiv Srbije Ko koga bije u današnjem svetu? Pitanje koje mi je poslužilo kao naslov može se postaviti povodom rata NATO-a protiv Srbije. Ono je, takođe, prisutno kad je reč o embargu i vazdušnim napadima na Irak; povodom masovnog pokolja u Africi; povodom izraelskih državnih postupaka prema Palestincima; ako je reč o kolonijalnom ratu Rusa protiv Čečena; o represivnim merama kineske države na granicama svoje teritorije, na Tibetu, u Sinkjangu. Reč je o pitanju rata u savremenom svetu posle „hladnog rata”. Međutim, u onome što je nazvano „kosovski sukob”, rat se ne pominje, kao što se ne pominje ni onaj ko je u ratu. Je li Francuska, na primer, čiji avioni bombarduju Beograd, u ratu protiv Srbije? Vlada bi se zaklela da nije. To je dokaz da u celoj ovoj stvari treba bliže razmotriti korišćeni jezik. Navedimo za početak ono što je bilo konsensualno viđenje rata protiv Srbije u celoj poslušnoj štampi. Ili, pre, nejasne tvrdnje koje su podupirale to viđenje, i za koje je intervencija NATO-a protiv Srbije samo jedan primer (uostalom, zato što je bila samo jedan slučaj, model, za one koje je očarala, ovaj rat i nije rat). Totalitarni sistemi, diktatori, gladni i moćni, novi Hitleri, zverski tuku bespomoćne žrtve, gazeći tako ljudska prava. Zapadne vlasti, iako ih svakog dana reportaže štampe zapljuskuju surovostima, jedine koje su po naravi demokratske i humanitarne, oklevaju; još jednom su žrtve inercije koju izaziva državni razlog. Na sreću, postoji pritisak, sve uporniji i uporniji, javnog mnjenja, koje, naročito u Francuskoj, predstavljaju filozofi-novinari, ovlašćeni da kažu ono što je pravo. Popustivši pod ovim neodoljivim moralnim pritiskom, demokratske i humanitarne udružene armije neumorno napadaju Zver. Moralni rat steže srce posmatračkih gomila, ali Pravda mora biti zadovoljena. Postoje i neke nemoralne hrapavosti. Prema saopštenju generalštabova (kao i uvek u ratu, druga [saopštenja] ne postoje) one ostaju marginalne. Ovde-onde nekoliko desetina nesrećnika mrtvih. Malo važno. Najzad, trupe ljudskih prava osvajaju spornu teritoriju, kakva god da je. One imenuju prokonzula, čija je moralnost izvan svake sumnje. One su tu trideset ili pedeset godina, ali to je malo važno: javno mnjenje više ne brine ni o čemu, humanitarna oluja je prošla. Za procenu ove montaže hteo bih da iskoristim semantičku metodu. Istražiću imena koja su godinama služila za strukturaciju situacije u bivšoj Jugoslaviji, i koja su je strukturirala oko trilogije zločinca, žrtve i humanitarne intervencije, tj. oslobodilaca koji su došli sa lepog Zapada. Ova imena su, treba reći, nastojala da uvere ljude, koji su veoma daleko od bilo kakvog interesa za ove sporedne regije, da je suština procesa raspada Federativne Republike Jugoslavije bila ta „moralna” trilogija. Ili da je prema toj nominalnoj strukturaciji svako morao da poznaje situaciju i pozove na intervenciju. Kako je delovao niz imena, i kojega je privida on montaža? Pogledajmo stvar najpre iz ugla zločinca i njegovog zločina. Zločinac ne može da bude demokrata, jer se - naročito u Francuskoj, gde se od kraja sedamdesetih intelektualna kontrarevolucija gradila na tom jeziku - cela drama se odigrava na sceni opozicije demokratije i totalitarizma, slobode i diktature. Milošević će, dakle, biti predstavljen kao poslednji tiranin Balkana, sa svim uobičajenim folklorom, nasleđenim od Tintina (Otokarovo žezlo): veoma zla gospođa Milošević, koja vuče konce iz senke, zlato pohranjeno u Švajcarskoj, nepodnošljiva glupost vladara, tajne službe, neizvesna zavera pukovnika itd. Očigledno, ne vidi se da se Milošević suštinski ne razlikuje od Hrvata Franje Tuđmana, Bosanca Izetbegovića, Rusa Borisa Jeljcina. Konačno, ni od šefa neke druge države. Kao i njegove kolege posle pada evropskih „socijalističkih” partijskih država, on je uredno izabran, kao i oni (i, pravo rekavši, kao svaki šef države), on je imao poverenje samo u neposrednu okolinu, naime, u porodicu (tako je bilo sa Miteranom, Niksonom, starim Maom, tako je sa Klintonom, Širakom), kao oni, i on steže medije, i kao i oni, pošto se odrekao svakog unutrašnjeg političkog cilja, zahvaćen potresom prethodnog državnog sistema, pokušava da se barem dobro predstavi iz ugla nacionalizma. Ali on je (malo) moćniji od hrvatskih, bosanskih, crnogorskih, makedonskih, albanskih... suseda i protivnika. On će, dakle, nasuprot drugima, koji, kad za to imaju priliku, čine isto što i on, biti obeleženi zločinac. Da zločin, po prirodi stvari, ide uz diktatore glavna je teza današnje politike, što ne smeta da bude apsolutno lažna. Uzmimo samo Francusku, nećemo reći da su vlade Četvrte republike, one sa početka Pete republike, pod De Golom, bile totalitarne diktature. One su, ipak, u Alžiru počinile ništa manje grozne zločine, sistematsko mučenje, obična silovanja, progonstva, paljenja sela itd. Ima isto toliko razloga da se generali i političari iz tog vremena izvedu pred neki pretpostavljeni sud ljudskih prava koliko da se pred njega dovuku Pinoče ili soldati jugoslovenskog građanskog rata. A da uopšte ne govorimo o američkim rukovodiocima i vojnicima koji su uništili Vijetnam. Bilo bi bolje da pre utvrdimo razlike između situacija nego režima. Ratovi su uvek surovi, no građanski i kolonijalni ratovi posebno su užasni. Ne vidi se da su oni to manje kad ih vode parlamenti, nego kad ih vode „diktatori”. Jugoslovenski problem je problem rušenja države i krvavog cepanja zemlje na etničkoj, jezičkoj i religijskoj osnovi, a ne zločini totalitarizma. Posle zločinca, zločin. Danas, za „civilizovane” zapadne narode, ne postoji pravi zločin koji bi zaslužio neposrednu vojničku kaznu, sem zločina koji se može uporediti sa suštinskim zločinom, sa bezuslovnim zločinom: sa nacističkim uništavanjem Jevreja. Kao što skorojevićki birokrata Milošević mora biti Hitler (kao što je pre njega to bio Sadam Husein, i još ranije, u imperijalnom pamćenju, Naser, za francusko-englesku nesrećnu ekspediciju na Suec), tako uobičajeni i strašni pokolji civila, koji se počine u svakom građanskom i teritorijalnom ratu (Alžir, Čečenija, Kosovo), apsolutno moraju biti genocidni, rasistički. Stožer sintaksičkog obrta (koji je takođe gnusna desingularizacija nacističkog istrebljenja Jevreja) jeste izraz „etničko čišćenje”, pod čijom su zastavom, i gotovo prostodušno, ubojice različitih „nacionalnih” milicija bivše Jugoslavije čistile prostor od „neprijatelja” na teritorijama koje su želele. Zna se da se, u tom slučaju (tehniku su majstorski koristili Izraelci u Palestini 1947), teror i razaranje moraju označiti i izreći, da bi se ljudi naterali u beg. To su Hrvati, Bosanci, Srbi, savršeno shvatili i sproveli, svako na svoj način: Srbi, u početku, u velikoj meri pobednički, Hrvati ne tako loše, Bosanci u malim ćoškovima gde je to bilo mogućno. To takođe, uprkos okupaciji pokrajine i sve moralnijim izjavama prokonzula Kušnera, danas čine Albanci iz milicije OVK prema ostacima Srba i Cigana. Cigana skoro da više nema na „pacifikovanom” Kosovu. Nekoliko divljačkih ubistava, nekoliko opljačkanih kuća, nekoliko zlostavljanih žena: i oni odlaze. Za Cigane nema izgleda. I Hitler je uistinu bio odlučio da Evropu očisti od njih. Sve je to, sigurno, varvarizam, i ne razlikuje se od stare i krvave grabeži naoružanih bandi, kad srušena država pada u ruke beznačajnih probisveta. Neko vreme u bivšoj Jugoslaviji, prostrani krajevi, dobra, kuće, žene, kad su se već jednom državni zakoni raspali, a novi zakoni ponašanja su neizvesni, kao da su se nudili milicijskim gomilama i njihovim nacionalnim nezgrapnim generalštabovima. Bila je to svađa oko plena. Uzimani su posedi, držani su na oku, nastanjivalo se na opustošenim imanjima, gomilan je plen. Kakve to veze ima sa nacističkom genocidnom politikom? Ko nije registrovao u svojoj nacionalnoj istoriji mračne epizode ove vrste, još gore, to nije bilo tako davno? Šta je ta savest Zapada, koji veruje da vidi nerazumljivi povratak zla? Neobično je da oni koji su moć stvorili pustošeći ognjem i mačem celu planetu - Englezi su Irsku ispraznili glađu i imperijalni poredak stvorili preko robijaša, Francuzi i Amerikanci trgovinom crncima, ratovima u Indokini i u Alžiru, Španci genocidom nad celim narodima (pravim genocidom: niko nije preživeo od domorodačkog stanovništva Antila...), a da ne uzimao u obzir klanice 1914-1918. i 1939-1945, neobično je da se ove plemenite duše, koje su tako došle do bezočnog blagostanja, čude, ozlojeđuju, da, ovde-onde, vide male narode koji idu nasilničkim i osvajačkim putevima, koji su bili i putevi njihove vlastite istorije. Treba li shvatiti da je važno, pošto ste napravili karijeru u imperijalnom ratu, drugima zauvek zabraniti i najmanju težnju za moći? To nazirem iz galimatijasa moralnih intervencija. Propaganda ponavlja da „totalitarni diktator” laže kad zine, u to ne sumnjam. Ali šta reći o ljudima NATO-a? Svakako je danas zanimljivo čitati saopštenja, na kraju, tačna, više ili manje tačna, računajući tu i same vojnike. „Hirurški napadi”? Britanska avijacija nam danas kaže da ako je 40 odsto bombi sručenih na Kosovo i Srbiju, pogodilo cilj, to je već sasvim dobro. Može li se reći na šta, na koga su pale ostale? Genocid nad Albancima s Kosova? Svuda se traže nepronalazive kosturnice, a saopštenje OEBS-a navodi cifru od nekoliko hiljada mrtvih, što će reći, kao da je očigledno: masakri (i utoliko više što je OVK započela partizanski rat), ali ničega što liči na etničko čišćenje. Čuveni „plan o likvidaciji” koji su Nemci trijumfalno otkrili da bi umirili svoje pacifističko javno mnjenje? Ništa, lažna vest. Anketa OEBS-a pokazuje da ništa nije ni centralizovano ni planirano. Istina je da su, u velikoj meri prepuštene sebi (i zbog toga što su humanitarni saveznici ozbiljno oštetili njihove komunikacije), srpske trupe su ovde-onde ubijale pa puklo-kud-puklo, da bi oterali ljude. I tu dolazimo do najveće laži, dostojne preterivanja iz rata 1914: sve se desilo posle, pošto su počeli napadi NATO, koji su, dakle, neposredno odgovorni za tu katastrofu. Pre toga je postojala neka vrsta krvavog građanskog rata, kao na toliko mesta u svetu. Danas više nema razloga da se u to sumnja: svi razlozi koji su dati da se opravda žestoko i dugotrajno bombardovanje Srbije i Kosova bili su velike laži. Tri formule NATO-a za javnost su sledeće: 1. Demokratije napadaju totalitarne diktature. 2. Sećanje na Šoa (holokaust) ostavlja jak utisak na etničke čistače. 3. Trupe istine kažnjavaju propagandiste laži. Sve tri su bile samo retorički lažni, rđavo skrojeni kostim za prikrivene uloge i za drugu nameru. No sam identitet onih koji su otkriva neodbranjivost te konstrukcije. Ko su, naime, ti saveznici, čije je pravo na bombardovanje prva odlika? Tvrdilo se da je NATO oružana sila, prvo, demokratija, drugo, mišljenja celog sveta („međunarodne zajednice”), treće zakonite sudske vlasti, čija filozofija „ljudskih prava” utvrđuje norme; njihovi policajci su (američki) vojnici, koji hvataju krivce, i, najzad, njihov Međunarodni sud jeste sud pravde. Sve je to samo skandalozni privid. Najpre, odluka da se napadne Srbija bila je sve sem demokratska. Donela ju je tajna konklava, mada je Milošević pristao na sve uslove iz Rambujea, sem na jedan, neprihvatljivi za celu naciju (da bude okupirana od NATO!), uslov koji je postavljen samo da dovede do rata. Amerikanci i Englezi su hteli intervenciju, po svaku cenu, kao što su beskrajno želeli da napadnu Irak, bez bilo kakvog mandata. Treba im odati priznanje da su imperijalno dosledni. Treba pokoriti onoga ko se potpuno ne potčini, i to je sve. Demokratija s time nema ništa. Utoliko pre što je angažovana koalicija, NATO, načelno čisto odbrambeni vojni savez, uspostavljen na pravilima da bude instrument odbrane od napada. Najzad, neće se videti nikakva „demokratija” u besramnoj paradi nadmoćnog nad slabim, što je implikovala doktrina „nula mrtvih” zapadnjaka, naspram onoliko mrtvih Srba koliko je potrebno, i više od toga. Ovaj vid stvari je potvrđen kad nijedan „demokrata” nije podigao ni mali prst za Čečene. „Nula mrtvih”, da se Moskva bombarduje, bilo je sumnjivo. Cela demokratija te ekspedicije znači da se slabi smrvi, kad se opire i da se moćni koji se ponaša kao razbojnik pogladi rukom po leđima. Drugo, uopšte se ne vidi da je ova ekspedicija bila rezultat htenja celog sveta. Izraz „međunarodna zajednica” jedan je od najneobičnijih primera na koji se način sadašnji moćnici predstavljaju kao da otelovljuju postojeći totalitet. Već ni UN ne predstavlja bog zna šta, čak ni u njima nije mogao proći napad na Srbiju! Ova „međunarodna zajednica”, u stvari, označava Amerikance i njihove različite sluge. Celo javno mnjenje, dobro sondirano, iskreno je bilo neprijateljski raspoloženo prema ovom ratu. Rusi su bili protiv, Kinezi, Latinoamerikanci, i dobar deo Evropljana, naročito, Italijani i Grci. Čak i Nemci, bio je potreban gnusni zbor Zelenih i ponavljanje ministarske laži da bi se pokrenula njihova neprijateljska inercija. Obmana je da se NATO, vojske i vlade koje ga čine, u bilo kojem smislu, označe kao „predstavnici” tobožnje „međunarodne zajednice”. Treće, sudska vlast koju predstavlja mešanac iz Haga je čisti sluga namera imperijalnih vojski. Dobro se to videlo kad je, za vreme bombardovanja, čija je jedina greška bila što je trajalo duže no što je najavljeno, ovaj „sud”, rešio da optuži Miloševića; izmišljotina da bi se ubrzale stvari i dodalo zrno žita u moralistički mlin. Odluka kojom je apsolutno upravljala propagandistička zabrinutost vojske NATO. Kako se desilo da tada isti taj „nepristrasni” sud nikad nije ni pomišljao da optuži Putina, na primer? Teško je naći oportunističkiju i slugeranskiju pravdu. Uistinu, jedina autentična pravda bi bila da se traži raspuštanje NATO, za koji smo videli da ga čini međunarodna neodgovorna naoružana banda, vrlo opasna za ljudska prava i narode, i da se isto tako traži raspuštanje suda, čija autonomija suđenja, očevidno, ne postoji, i koji će uvek optužiti i osuditi samo one za koje Amerikanci procene da je korisno za njihove posebne interese da budu optuženi i osuđeni. To će reći uskoro i sigurno: svi oni koji predlože revolucionarni preobražaj uspostavljenog poretka. Verujte, nikad neće biti teško da im se prikači neka afera s “ljudskim pravima”. Američki marinci ih mogu onda uhvatiti, usput će pobiti stanovništvo okolo, a sud će ih osuditi. Demokratija obavezuje. Uistinu, treba postaviti materijalističku hipotezu da nijedna država nikad nije pokrenula vojsku za crne oči morala i prava. Verovanje je obaveza propagandiste, jedino njegova. Istina je, postoje ljudi koji su verovali da su saveznici ratovali protiv Hitlera zbog genocida nad Jevrejima. Utvrđeno je da saveznici ni najmanje nisu brinuli za njih, ni strateški (oni su preprečavali put nemačkom ekspanzionizmu, ne nacizmu), ni taktički (ništa nisu preduzeli protiv logora za istrebljenje, za čije postojanje su znali). Mogućno je, dakle, da je bilo ljudi koji su verovali da je Beograd nedeljama bombardovan zbog nepoštovanja ljudskih prava na Kosovu. Mi ne spadamo među njih. Rat protiv Srbije je služio kao test, po obimu osrednji, s obzirom na odnose snaga u svetu posle rušenja Sovjetskog Saveza i kraha hladnog rata. Hteli su ga Amerikanci da bi ponizili Rusiju, a da se, ipak, sa njom ne sukobe i da pošalju strogu poruku Kini (ko još veruje da je avijacija SAD „greškom” srušila kinesku ambasadu u Beogradu). Rat protiv Srbije takođe je pokazao upravo posle uvođenja evra, da Evropljani nisu sami sposobni, čak ni u svom opsegu, ni za kakvu vojnu akciju ma koje razmere. Sigurno, ona je od NATO-a napravila vojno oruđe planete, policiju u službi postojećeg imperijalnog poretka. Primetimo da se od ovog rata niko više ne usuđuje, u bilo kojoj oblasti, ni da se namršti na Sjedinjene Države. Jer, ceo svet je video važnost Rusa, vazalnost Evropljana, i krajnju (privremenu?) opreznost Kine. Glavno značenje za Francusku njenog prisustva u redovima napadača bila je vidljivost njenog povratka u NATO. Smatra se da je degolovska nezavisnost pripadala podeli sveta na dva bloka i hladnom ratu. Osrednje i male snage mogle su imati razmerno previše mogućnosti delovanja. Čini se da je danas sluganstvo neophodno potrebno. Kakav je, međutim, svetski odjek moglo imati odbijanje Francuske da se pridruži policijskoj operaciji Amerikanaca? Čini se da bi tada Španija i Italija osetile da su oslobođene od obaveza i da bi Grčka mogla materijalizovati svoje neprijateljstvo. Nemci bi o tome dobro razmislili. Moglo se, moralo se uputiti Amerikance na večnog saveznika, Englesku. No ne sanjajmo. Čini se da je Francuska imala potrebu, za svoj kapital i svoja daleka preduzeća, za jamstvom da se nalazi pod pokrivačem američkog vojnog aparata i da ona sve više i više uranja u slugeranstvo prema NATO. Očigledno, u tom se pogledu ništa dobro ne može očekivati od atlantističke tradicije Socijalističke partije, ni od Širakovog poricanja svega što je u degolizmu izgledalo ponosno. U svakom slučaju, odatle ćemo izvući zaključak da uprkos diskursima o svemoći ekonomije, imati na raspolaganju jak vojnički aparat ostaje alfa i omega međunarodnih pretenzija i nacionalne slobode. Evropa neće biti ništa, ako sebe ne snabde (ali za to joj je potrebna jedinstvenija i dobro ustrojena država) vojnim sredstvima, posebno vazduhoplovstvom, potpuno nezavisnim od američkog komandovanja. Amerikanci su već saopštili da će na to doista uložiti veto. Rat u Srbiji je bio iskušavanje moći, u isti mah, zato što je oblikovao postojeća stanja moći, i zato što je ispoljio (kao nekad najpre prema Homeiniju, zatim prema Sadamu Huseinu) apsolutnu volju sadašnjih imperijalnih sila da zabrane uspostavljanje novih regionalnih sila, uspostavljanje koje od davnina do danas implikuje mogućnost ili realnost rata. Intervencija u Srbiji je pokazala je da, sem u usamljenim budžacima u kojima se decenijama može međusobno ubijati golim rukama a da se „moral” ne uzbudi, imperijalne sile, kojima upravljaju Sjedinjene Države i organizovane u NATO, sa UN prezrenim pokrivačem, raspolažu monopolom na rat u sledećem obliku: nikome neće dopustiti da dobije rat. Protiv Irana su naoružavali Irak. Protiv Iraka naoružavaju UN. Protiv Srbije šalju NATO. U svim slučajevima, važno je da ambiciozni ne mogu nadjačati. Moglo bi se primetiti da, budući da su pobednici u ratovima zapadnjaci, i posebno Amerikanci, stvorili su planetarnu moć. Veoma tačno. To samo znači da je lekcija shvaćena: nikome se neće dopustiti da bude moćan. Ova je lekcija jednaka jednoj drugoj. Logika moći nikad nije posledica plemenitih principa, čak i ako ona voli da u to uverava. Nije obavezno da se filozofija potčini ovoj vrsti propagande. Nije najgore povezivati filozofiju sa opasnim i krvavim poduhvatima. Jer, u tom slučaju, ona ostaje, makar i do kraja grešila, na strani izumevanja, duha slabijih strana, moći koja treba da dođe. Najgore je vezati je, čisto i prosto, sa osornošću i samozadovoljstvom Gospodara. Uvek postoji imperijalna trijada. Prvo je vojska koja osvaja. Drugi su trgovci koji otvaraju tržišta. Treći su misionari koji preobraćaju. Nedostojno je filozofa da zauzme ovu poziciju, bilo da je zadužen da preobraća u Hrista-kralja, bilo da propoveda „ljudska prava”. 3. Iz ugla slobodnog američkog građanina Jedan mali rat je uvek dobar posao Intervju s Gorom Vidalom, američki piscem i istoričarem Gospodine Vidal da li ste i vi izvadili atlas i pogledali gde je Kosovo, kako je to predsednik Klinton preporučio vašim zemljacima, kada je na televiziji najavio rat protiv Jugoslavije? - To je stvarno bio momenat za pamćenje. Kao dobar populista, Bil Klinton je zastao kad je došao kod reči «atlas», jer većina Amerikanaca uopšte ne zna šta ta reč znači, a kamoli da ga imaju. Jugoslavija je stara rimska provincija Ilirija. Moj roman «Julijan» se odigrava tamo. Predsednik Hari Truman je 1947, u doktrini nazvanoj kasnije po njemu, definisao politiku SAD kao nameru da se podržavaju slobodni narodi koji se opiru pokušaju podjarmljivanja od strane naoružanih manjina. Prema toj doktrini SAD bi morale momentalno da priteknu u pomoć Srbima koje pritiska OVK. Čitava ta Trumanova doktrina bila je, pak, prevara. Navodno smo želeli da pomognemo svakoj zemlji u cilju stvaranja dobre vlade, slobode i demokratije. Ali ona je od početka služila samo tome da opravdava naš moćni vojni establišment. Mi izdajemo više novca za naoružanje nego sve zapadne zemlje zajedno i za to su potrebni dobri neprijatelji. Otuda je pronađen «neprijatelj trenutka», kao što se kod „Mekdonaldsa“ svakog meseca bira neka druga specijalna ponuda. Zbog toga moramo stalno da vadimo naše atlase. Jednom je to bio Norijega, potom Gadafi, pa Sadam Husein. A ovog meseca neprijatelj se, eto, zove Slobodan Milošević. Milošević, u svakom slučaju, nije poznat kao strastveni pristalica američkog ustava. - Pa šta onda? Bilo bi lepo kada bi ceo svet živeo u miru i kada bi se svi pristojno ponašali, ali to pak ne rade. Trumanova doktrina jasno kaže šta SAD zanima nakon Drugog svetskog rata: postizanje kontrole nad celokupnom planetom. Ali Amerikanci se, međutim, opiru ulozi svetskih policajaca. Ta jeziva ambicija muči samo državne vođe. Amerikanci su u prošlosti uglavnom bili srećni izolacionisti. Nisu hteli da se mešaju u ratne sporove, nego bi najradije ostajali kod kuće, želeli su samo da zarađuju mnogo novca i da se kod kuće goje na miru. Otuda mi je zagonetno kako se ovaj rat može voditi protiv volje većine. Najlukavije što je desnica mogla da smisli bilo je ukidanje obaveznog služenja vojske nakon Vijetnamskog rata. Sa obaveznim služenjem vojske, takvi vojni napadi kao sad, ne bi se mogli sprovoditi. Vojnici imaju možda majku ili oca koji su bogati i moćni i koji kažu: slušajte idioti, moj sin neće za vas leteti nad Kosovom! Zato američka vojska regrutuje siromašne, podjednako belce i crnce. Ta plaćenička vojska dobro zarađuje. Ali važna odredba u ugovoru o službi glasi: ne želimo ranjene i mrtve. To odlično funkcioniše. Ali čak i sa svim tim potrebna je ogromna mašinerija laži, dezinformaciona kampanja koju inscenira CIA, kako bi se krize stalno podgrevale. Televizija olakšava posao: prikazuje slike plavih i plavookih ljudi koje muče i ubijaju, koji se proteruju iz svojih sela. Tim se može izvrsno stvoriti sentimentalna klima. Ali izbeglice uistinu postoje... - ... i naravno da je Milošević zao. Ali na ovom svetu žive mnogi zlikovci. U Sudanu postoje mnogo gori momci. Što ne uđemo onda u rat protiv Sudana? Jer ljudi tamo ne izgledaju tako dobro i jer Amerikanci ionako mrze sve crnce. Došlo je, ipak, do male vojne akcije prošle godine, kada je Bil Klinton bombardovao fabriku u Sudanu. - Da, time se htelo da se siromašnim Sudancima obustavi još i dostavljanje aspirina. Odakle dolazi ta američka misionarska svest? - Mi smo zbacili englesku kolonijalnu vladavinu, mi smo imali najbolji i uz to demokratski sistem. Mi smo bili biblijski «grad na brdu». Ta sujeta nas je konačno odvela u Vijetnam i s istom sujetom letimo sad iznad Kosova i Beograda. Bili ste i sami vojnik. Da li biste se odazvali pozivu u rat u jednoj takvoj situaciji? - Kada bi moja zemlja bila napadnuta, onda bih je, razume se, branio. Ja sam se, uzgred, sam prijavio u Drugom svetskom ratu, to je bila stvar časti. Kada bi danas došla zapovest da se umešam u pobunu u Jugoslaviji, odmah bih kidnuo u Kanadu. Za vreme Vijetnamskog rata savetovao sam hiljade mladih ljudi da se, što je brže moguće, izgube iz SAD i da umaknu vojnoj službi. Da li ste onda u tom smislu savetovali i jednog studenta političkih nauka po imenu Vilijam DŽeferson Klinton? - Da smo se sreli, bili bismo na istoj talasnoj dužini. Pismo vojnoj službi za mobilizaciju u kom je Klinton izložio zašto je protiv rata u Vijetnamu, bilo je jedino plemenito što je u učinio u svom životu. Zašto je onda danas preuzeo ulogu gospodara rata? - Iz lične koristi, ali on ne zna šta hoće. Zna li uopšte neko? Vaš otac je bio ministar vazduhoplovstva u kabinetu Frenklina Ruzvelta, možda otuda znate više: ko je došao na tu slavnu ideju vazdušnih napada protiv Jugoslavije? - Čitava operacija je, naravno, bolesna. Ona je posledica tužne činjenice da u našoj zemlji nema više nikakve politike. Koji uopšte razlog postoji za ovaj rat? Vojni budžet mora da se opravda, to je već jedan dobar razlog. Jedan mali rat je uvek dobar za posao. Usput se Evropljani podsećaju na to ko je gazda u firmi. Mene čudi da su Nemci tako naivni da uopšte ne primećuju šta mi to radimo. Verujete li stvarno da mi mrzimo Miloševića zato što je on za nas zlikovac? Dobro, on je verovatno zao, ali mi imamo vlastite zlikovce. Naši vladari napadaju nedužne ljude iz vazduha. To je isto onoliko zlo koliko i sve što Milošević radi. Milošević se barem gnuša ljudi koje ubija, dok mi naše žrtve uopšte i ne poznajemo. Karterov savetnik za bezbednost Zbignjev Bžežinski poslao je pismo u Vašington, gde moli predsednika da smesta pošalje kopnene snage na Kosovo. Tada bi se morali pozvati rezervisti, da se iznenada pošalju iz Ajove u Evropu, kako bi se borili u Makedoniji. Za to bi bili neophodni jako dobri razlozi i rezervisti ne bi želeli da krenu. Pretio bi revolt. Samo, u Americi nikad nije bilo revolucije. To ne znači i da do nje nikad neće ni doći. Sami, međutim, kažete da su ljudi prezauzeti zarađivanjem puno novca i prejedanjem. - Ali četiri petine Amerikanca ne zarađuje nikakve pristojne pare. Oni imaju mini-poslove, s kojim se nijedan Evropljanin ne bi zadovoljio. Uvek se tako predstavlja kao da Amerikancima ekonomski ide dobro. To, nažalost, nije tako: prosečni američki par u kući gde oboje rade zajednički zarađuje isto koliko je sam muž zarađivao 1973. Samo deset odsto radnika zastupa sindikat, ostali su zavisni od milosti poslodavaca. Radnicima, dakle, ide sve lošije i rade onako kako Evropljani više sebi ne mogu uopšte da zamisle. Zato su nemački bankari toliko oduševljeni američkim modelom: skoro da nema odmora, plata je skromna i uprkos tome plaća se relativno visok porez. Naše superoružje ima, na kraju krajeva, svoju cenu. Meni je nepojmljivo s kojim duševnim mirom evropski radnici uspeju lepim rečima da iznude svoje privilegije u ime navodnih ekonomskih zahteva. Da li se ponekad kajete što niste nastavili vašu političku karijeru? Možda biste danas umesto vašeg rođaka Ala Gora bili budući predsednički kandidat demokrata? - To nije bilo moguće. Zašto? Jer odbacujem čitav sistem. On je potpuno iskvaren. Samo jedan primer: rok službovanja u senatu traje šest godina. Za tih šest godina mora se iz sedmice u sedmicu ubrati 10.000 dolara, da bi se na kraju izbornog perioda dovoljno skupilo za sledeću izbornu kampanju. Ali novac se dobija samo od ljudi za koje si spreman nešto da učiniš. Mi nemamo nikakvu reprezentativnu demokratiju. Onaj ko se bira u Kongres, ne zastupa Kaliforniju ili Zapadnu Virdžiniju, nego General Motors ili Boeing. Svako to zna i ljudi su se na to navikli. Kao i na svakodnevni rat na televiziji. Jedan ili drugi heroj pokazaće se kao dobar. Čim se kopnene trupe pošalju u Evropu – a ja ne verujem da će se Klinton usuditi da to učini – stići će kući brojni leševi. Tada bi došlo do snažnog potresa u zemlji: niko nije hteo rat, niko ne zna kakav je to rat, gde se odigrava, o čemu se zapravo radi. Sve dok niko od naših ne bude povređen i dok se ograničava na to da se bacaju bombe na strance, ljudima je sasvim svejedno. Kopnene trupe bi mogle, međutim, da rastrgnu Ameriku. Barem bismo se tada otarasili našeg sistema vladanja i u isti mah sistema ekonomskog konglomerata. Glumac Čarlton Heston, kom ste nekad po meri skrojili ulogu u Ben Huru, nije odustao od politike. Kao glasnogovornik National Rifle Association uspešniji je nego vi. - Uspesi njegove politike su se nedavno mogli videti u srednjoj školi u Litltonu (Littleton). Heston nema više uticaja nego ja, on je prosto jedan glas. Čarlton Heston trguje stvarima, u njegovom slučaju je to oružje. Tužni događaj iz Kolorada je svakako u vezi s tim što roditelji nemaju više uopšte vremena da se se posvete deci, neprestano moraju da zarađuju. Nikakvo čudo da deca lude. I na moje požurivanje će uskoro Čarlton Heston i National Rifle Association izaći na sud zbog podsticanja na nasilje. Ali lobi za oružje je najmoćniji u SAD. Zašto u SAD ništa nije ostalo od pokreta za ljudska prava, od duha šezdesetih? - Jedan deo stanovništva, ne sasvim mali, sedi u zatvoru, što uzgred poboljšava i statistiku nezaposlenosti. Za crnce se najbolje pobrinulo tako što su strpani u zatvor. Zadovoljstvo se ne sastoji samo u tome da se oni konačno vide iza rešetaka, tu pritiče u pomoć i par neprozirnih glasačkih zakona: ko je jednom bio u zatvoru, gubi pravo na glasanje. Pošto otprilike polovina svih mladih crnaca između 14 i 30 godina sedi u zatvoru ili je uslovno na slobodi, čitava populaciona grupa živi bez građanskih prava. Ona dakle ne dolazi u obzir za glasanje. Druga mogućnost kontrole je svakako tzv. «rat protiv droga». Time se omladina drži u šaci. I konačno, postoji tajna policija. Amerika je danas policijska država. U poređenju sa mogućnostima nadziranja, obaveza prijave u Nemačkoj deluje bezopasno. - Od Evropljana drugo nismo ni očekivali. Mi Amerikanci moramo da odbranimo naš «Bill of Rights» (prvih 10 amandmana američkog ustava koja štite prava građana, prim. prev.) ili smo već izgubili. Čovek koji je 20 godina obavljao trgovinske poslove za General Eletric, postao je jednog dana predsednik SAD i u svojoj novoj službi takođe radio ono što najbolje zna – trgovinske poslove za General Electric. Znate na koga mislim, na Ronalda Regana. Predstavnici se možda smenjuju, ali vrbovanje za koncerne ostaje isto. Ričard Nikson nije bio baš blesav kada je rekao da u SAD za unutrašnju politiku ne treba nikakva vlada. Naravno da bi nam trebala jedna, iako ne iz njegovog ugla. Zemlja sama sobom vlada. Nikson je pod tim mislio da koncerni u zemlji vode takođe i poslove zemlje. A u tom poslu nije, dakle, reč ni o čemu drugom do o novcu. Predsednici su potrebni za spoljnu politiku. Neki pametni demagog mogao bi da razloži tu cosa nostra-u koncerna. Ako u Americi vlada ekonomska cosa nostra, onda je za vas Bil Klinton capo di capi. - Ah, on je samo mali nameštenik. To ne zavisi od predsednika. Oni mogu da naprave izvesne nerede u spoljnoj politici, kao sad na Kosovu, ali ne i u unutrašnjoj. Američki predsednik je važan za Srbe, ali ne i za Amerikance. Američki koncerni upošljavaju svoje zastupnike koji vode računa o njihovim interesima u kongresu i vladi. Za to se dobro plaćaju; preostalo čine donacije za izbornu kampanju. Klintonovi su bili naivni na početku. Verovali su da mogu da nam poklone nešto što nam hitno treba, naime opšte zdravstveno osiguranje. Ali brzo im je štošta stavljeno do znanja. Mešoviti koncern ITT poseduje između ostalog Hartford Life, koji se bavi poslovima životnog osiguranja. Hartford Life nema, razume se, ni najmanje interesa za državno zdravstveno osiguranje i zato ga u Americi i nemamo. Amin. Na Klintonove se redovno osipala paljba, preživeli su izbore, ali im je ugled trajno oštećen. Klintonov Impeachment od prošle godine je bilo upozorenje: tako će proći svako ko ne sluša. Süddeutsche Zeitung, 2. 6. 1999. Preveo i priredio Dejan Aničić Nadomak Beograda, u Kovinu, poznatom po čistim i ušorenim ulicama, često se pojavljuju pridošlice koje se raspituju o mestu gde se proizvodi “stelt” F-117A. Odgovor lako dobijaju jer svi meštani znaju za bivšeg pukovnika ratnog vazduhoplovstva i PVO, a sadašnjeg pekara, Zoltana Danija koji u svojoj manufakturi, pored peciva i kora za razne pite i gibanice proizvodi svadbene torte u obliku nevidljivog, tj. “stelt” bombardera. Uostalom, zašto i ne bi kad je kao komandant 3. diviziona 250. raketne brigade sa svojim ljudima prizemljio jednu takvu letilicu za koju se do tada smatralo da je nevidljiva i neoboriva. Zbog toga će biti zapisan u istoriju svetske ratne avijacije, a kod nas će se o njemu govoriti kao čoveku koji je posle istorijskog uspeha prekomandovan u pozadinu, a potom nikako nije mogao da dopre do Škole za nacionalnu odbranu. Nisu vredeli ni unapređenje u čin pukovnika ni već položeni prijemni ispit. “Stelt” F-117A nevidljivi američki lovac-bombarder, smatran je čudom od tehnike, nastalim na temelju jednog teoretskog članka ruskog matematičara Pjotra Ufimceva, koji je 1964. dokazao da je snaga povratnih radarskih talasa direktno proporcionalna konfiguraciji objekta, a ne njegovoj veličini. Pjotr Jakovlevič Ufimcev (1931) naučnik je bez kojeg bi “stelt avionska tehnologija” mnogo kasnije našla praktičnu primenu. On je još 1960. počeo da razvija jednačine kojima se predviđa odbijanje elektromagnetskih talasa od jednostavnih dvodimenzionalnih površina. (Ufimcev je danas profesor na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu (UCLA). Kad je 1970. američki “Lokid” došao do tog članka u časopisu “Žurnal Moskovskog instituta za avio-inženjerstvo”, kompjuterska tehnologija još nije 4. Iz ugla zaboravljenog heroja „Nevidljivi“ iz Kovina Nadomak Beograda, u Kovinu, poznatom po čistim i ušorenim ulicama, često se pojavljuju pridošlice koje se raspituju o mestu gde se proizvodi “stelt” F-117A. Odgovor lako dobijaju jer svi meštani znaju za bivšeg pukovnika ratnog vazduhoplovstva i PVO, a sadašnjeg pekara, Zoltana Danija koji u svojoj manufakturi, pored peciva i kora za razne pite i gibanice proizvodi svadbene torte u obliku nevidljivog, tj. “stelt” bombardera. Uostalom, zašto i ne bi kad je kao komandant 3. diviziona 250. raketne brigade sa svojim ljudima prizemljio jednu takvu letilicu za koju se do tada smatralo da je nevidljiva i neoboriva. Zbog toga će biti zapisan u istoriju svetske ratne avijacije, a kod nas će se o njemu govoriti kao čoveku koji je posle istorijskog uspeha prekomandovan u pozadinu, a potom nikako nije mogao da dopre do Škole za nacionalnu odbranu. Nisu vredeli ni unapređenje u čin pukovnika ni već položeni prijemni ispit. “Stelt” F-117A nevidljivi američki lovac-bombarder, smatran je čudom od tehnike, nastalim na temelju jednog teoretskog članka ruskog matematičara Pjotra Ufimceva, koji je 1964. dokazao da je snaga povratnih radarskih talasa direktno proporcionalna konfiguraciji objekta, a ne njegovoj veličini. Pjotr Jakovlevič Ufimcev (1931) naučnik je bez kojeg bi “stelt avionska tehnologija” mnogo kasnije našla praktičnu primenu. On je još 1960. počeo da razvija jednačine kojima se predviđa odbijanje elektromagnetskih talasa od jednostavnih dvodimenzionalnih površina. (Ufimcev je danas profesor na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu (UCLA). Kad je 1970. američki “Lokid” došao do tog članka u časopisu “Žurnal Moskovskog instituta za avio-inženjerstvo”, kompjuterska tehnologija još nije bila dorasla zadatku, tako da su prvi bombarderi isporučeni tek 1983. Avion se pokazao superiornim u “Pustinjskoj oluji” 1991. u Kuvajtu, ali nad Srbijom nije se baš proslavio. Kao što danas znamo, „stelt“ F-117A, serijskog broja 82-806, ne samo da je viđen, nego je 27. marta 1999. zahvaljujući oštroumnosti Zoltana Danija i spremnosti njegovog diviziona oboren u blizini sela Buđanovci. Zoltanova jedinca imala je na raspolaganju raketni sistem „Isaiev S 125 Neva M“. Obaranje prvog i jedinog F-117A, uz još jedan F-16, a možda i B.2-Spirit, izazvalo je veliko razočaranje i rasprave u američkoj vojsci, a u Beogradu je, u opštem slavlju, Indeksovo radio-pozorište tim povodom lansiralo čuvenu pesmu “El kondor pada” što je izbezumilo Veslija Klarka. I F-117A povučen je iz proizvodnje, jer je pukovnik Zoltan Dani pokazao ono što dotle niko nije ni pretpostaviti mogao: nevidljivi avion je vidljiv ako znaš kako da gledaš. Taj avion se više ne proizvodi, a do 2008. biće povučen iz upotrebe. Umesto F-117A, kao ponos avijacije Amerikanci danas ističu, F-22 Raptor i B-2 Spirit i prilično su srećni što je Zoltan Dani penzionisan. Znatno pre početka bombardovanja Zoltan Dani je razmišljao o načinu identifikovanja nevidljivog bombardera za koji se znalo da će se pojaviti na našem nebu. Informisao je armijski vrh u Beogradu o izmenama koje je potrebno načiniti u sistemu identifikacije i gađanja “nevidljivih”. Pretpostavljeni su odbili predlog jer “narušava ukupan sistem, a rezultati su neizvesni”. Međutim, Dani je, ipak, napravio izmene koje su mu kasnije donele slavu, ali i krah karijere. Čas istine došao je 27. marta 1999. godine. Zoltan Dani je na svom radaru primetio tanku liniju koja je govorila da je “nevidljivi” sa laserski navođenim bombama, na dva minuta do njegove raketne jedinice. Za pripremu lansiranja raketa S 125, po pravilu je potrebno četiri minuta. On i njegovi momci završili su pripreme za 120 sekundi. Dani je komandovao “pali”, a 18 sekundi kasnije dve rakete su eksplodirale (raketa nikad ne pogađaju letilicu direktno, jer njena eksplozija sa distance od 40 metara ima najrazornije dejstvo). U 20 sati i 43 minuta, „stelt“ se raspao i sa visine od šest kilometara pao na blatnjavu njivu 45 kilometara od Beograda. Aktiviranjem sedišta za automatsko katapultiranje, pilot Den Zovc, poreklom Slovenac, spasen je, a sedam sati potom, Amerikanci su ga locirali i helikopterom evakuisali. Ostaci F-117A nalaze se danas u Muzeju avijacije u Beogradu neposredno ispred Aerodroma „Nikola Tesla“. Nekoliko dana po obaranju „nevidljivog“ Dani je slavljen kao nacionalni heroj. Potom je njegova karijera počela da se ruši. Kad sam ga pitao da li je to možda rezultat netrpeljivosti sa nekog važnog mesta, odgovorio mi je da ne veruje, jer, inače, ne bi bio unapređen u čin pukovnika. “Doduše,“ kaže Dani, “možda je proradila nečija sujeta, jer mi raketaši smo po tome slični hirurzima, glumcima i advokatima. Svi mi za sebe mislimo da smo najbolji.” Okrećući stvari na šalu, kaže: “Zbog višeg čina nisam mogao formacijski ostati na mestu gde sam bio, tako da sam na sopstveno iznenađenje dva puta premeštan na mesta za koja se niko nije otimao. To je kao kad vas bace u bunar i povremeno posmatraju da li još uvek plivate.” Kad nije mogao da se upiše u Školu nacionalne odbrane, koja je najviši stupanj obrazovanja u našoj vojsci, i kad je shvatio da je na ledu, pojavili su se simptomi koji su podsećali na infarkt srca, te je po savetu nekog pametnog lekara tražio i dobio prevremenu penziju. Uniformu je okačio o klin 1. septembra 2004. Do sada nikome nije otkrio detalje o načinu na koji je sa svojim ljudima oborio F-117A. Posetivši muzej 250. raketne brigade, američki vojni ataše Pet Šer, i sam vazduhoplovac, napisao je: “Branili ste časno svoju zemlju, tako nastavite.” Pukovnik u penziji Zoltan Dani danas rukovodi značajnim projektom etnosela i po potrebi proizvodi torte u obliku nevidljivog lovca bombardera. S obzirom na to kakva je današnja vojska Srbije, za heroje možda i jeste najbolje da budu (privremeno) „nevidljivi“. N. Ninković