Teror od vrata do vrata

Pre ne­ko ve­če su ovim re­dom išli na­slo­vi na Ve­sti­ma B92: 1. Bo­ris Ta­dić iz­ja­vio da će pra­vi­ti vla­du na pet prin­ci­pa pret­hod­ne vla­de. 2. Pao pla­fon u jed­noj uči­o­ni­ci na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Tih ne­ko­li­ko stu­dent­skih fo­to­gra­fi­ja od­va­lji­va­nja pla­fo­na, valj­da su naj­tač­ni­ja di­jag­no­za ovog dru­štva s pet prin­ci­pa. U me­đu­vre­me­nu, dok ne pad­ne još ne­ki pla­fon, ana­li­ti­ča­ri sa­ve­tu­ju bi­ra­či­ma što ve­ću ko­li­či­nu pred­iz­bor­nih sa­dr­ža­ja ka­ko bi još jed­nom do­bro raz­mi­sli­li i pra­vil­no od­lu­či­li za ko­ga će da gla­sa­ju 11. ma­ja. Neo­d­luč­ni, zbog ko­jih se i pra­vi sva ova po­met­nja i me­dij­ska tor­tu­ra od kam­pa­nje – ima­ju dva iz­bo­ra. Da ap­sti­ni­ra­ju ili da gla­sa­ju. Ap­sti­nen­ti će bi­ti pre­zre­ni. A oni ko­ji na kra­ju ipak čuč­nu u ma­nje mr­zak rov za­vr­ši­će kao i svi „od­vrat­ni ne­is­to­mi­šlje­ni­ci”, dok će im ro­vov­ski dru­ga­ri pri­go­va­ra­ti ka­ko su de­fe­ti­sti kad god zuc­nu ne­što iz­van­ro­vov­sko. Na pri­mer, to da je pao pla­fon. Ali Zo­ran Ći­rić, pi­sac iz Ni­ša, pla­ni­ra gra­đan­sku ne­po­slu­šnost: „11. maj je lep dan, sr­ce pro­le­ća, i to je pri­li­ka da bez ika­kvih iz­go­vo­ra pru­ži­mo ot­por i sve­sno ig­no­ri­še­mo iz­bo­re. Iza­đe­mo le­po u pri­ro­du, pro­še­ta­mo kuć­nog lju­bim­ca, ode­mo na pik­nik van gra­da, ili u ka­fić, is­pi­ja­mo ka­fi­ce u ba­šti­ci i ta­ko is­ka­že­mo pra­vu gra­đan­sku ne­po­slu­šnost. Pra­vu gra­đan­sku srp­sku sa­mo­svest. Po­en­ta sve­ga je – ne uče­stvo­va­ti u toj nji­ho­voj igran­ci od­no­sno, ne gla­sa­ti. To je je­di­ni na­čin da i naj­za­dr­ti­ji Sr­bin uđe ten­kom u Bri­sel, a naj­pre­fi­nje­ni­ji mon­di­ja­li­stič­ki Srp­či­ći kon­do­mom pro­dru u pre­o­sta­le ru­pe Ber­lin­skog zi­da.” Gla­sa­li ili ne, ka­ko pre­ži­ve­ti do 11. ma­ja? Ka­ko pre­ži­ve­ti bil­bor­de, re­kla­me, pla­će­ne ter­mi­ne, par­tij­ske omla­din­ce na uli­ci što je­dva če­ka­ju da vam uzmu broj lič­ne kar­te i za­ka­če bedž, te­le­fon­ske po­zi­ve, si­mu­la­ci­ju ra­do­sti i lju­ba­zno­sti, SMS po­ru­ke, ne­pri­stoj­na pi­sma po­li­tič­kih stra­na­ka u san­du­če­tu. I, kao vr­hu­nac bez­o­bra­zlu­ka, kuć­ne po­se­te par­tij­skih ak­ti­vi­sta. Na No­vom Be­o­gra­du, na pri­mer, lju­di već po­če­li da se ža­le na žen­ske gla­so­ve iz „kol cen­tra SRS-a”. Zo­vu i pi­ta­ju za ko­ga će­te da gla­sa­te. Zi­ni da ti ka­žem. De­mo­kra­te – isto. Be­o­grad­ski re­di­telj i pe­da­gog Mi­ro­slav – Mi­ka Alek­sić pri­ča da mu je pre ne­ki dan ne­ko za­ku­cao na vra­ta: „Čo­vek s ne­kom ta­šnom i fa­sci­kla­ma snis­ho­dlji­vim gla­som pi­ta da li bih hteo da po­pu­nim ne­ku an­ke­tu. Ka­kvu? O par­king pro­sto­ru, ka­že. Ne­što mi je tu sum­nji­vo, pa ne pru­žam ru­ku. On­da taj čo­vek ka­že da ima još jed­nu an­ke­tu. An­ke­tu De­mo­krat­ske stran­ke. Pa šta? Bu­dem ma­lo ne­lju­ba­zan i ka­žem do vi­đe­nja.” Kad su nam to ra­di­le sek­te, pri­ja­vlji­va­li smo ih po­li­ci­ji. Pro­fe­sor dr Ti­ja­na Man­dić, kli­nič­ki psi­ho­log i psi­ho­te­ra­pe­ut, pod­se­ća: „Ako nas ne­ko uz­ne­mi­ra­va na kuć­nom pra­gu, tre­ba ga pri­ja­vi­ti. Na ne­ki na­čin i ovi su se pre­tvo­ri­li u po­li­tič­ku sek­tu i tre­ba ih za ma­ni­pu­la­ci­ju od vra­ta do vra­ta pri­ja­vi­ti po­li­ci­ji.” I pro­fe­sor dr Dra­gan Po­pa­dić, so­ci­jal­ni psi­ho­log, je­dan je od onih ko­ji pre­o­ku­pi­ra­ni svo­jim po­slom i ži­vo­tom ne pra­te kam­pa­nju s pu­nom pa­žnjom: „I to je mo­ja za­šti­ta, ali i moj pro­blem. Či­nje­ni­ca je da u tim kam­pa­nja­ma i ina­če oni ko­ji sa pod­jed­na­kom stra­šću ne pra­te zbi­va­nja, sve to do­ži­vlja­va­ju kao ne­ki te­ret i mal­tre­ti­ra­nje. Ali kod onih s po­dig­nu­tim ni­vo­om ten­zi­je i mo­ti­va­ci­je upra­vo je to ona kam­pa­nja ko­ja im od­go­va­ra.” Kam­pa­nja­ma je, u stva­ri, na­me­ra da što vi­še lju­di bu­de „in­fi­ci­ra­no” tom po­ve­ća­nom mo­ti­va­ci­jom i stra­šću da pra­te po­li­tič­ke pa­ro­le, me­đu­sob­ne op­tu­žbe, di­ja­lo­ge i slič­no. Sve to, bog nas dao ova­kvi­ma, la­ko pre­no­si­mo u ko­mu­ni­ka­ci­ju sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma u ka­fa­na­ma i pre­ko SMS-ova. I tu se po­no­vo za­u­zi­ma­ju bu­si­je i palj­ba ni­je ni­šta ma­nja od one te­le­vi­zij­ske. SMS la­pr­da­o­ni­ce su ne­ka za­me­na za TV du­e­le. Po­ru­ke kru­že po­put onih u net-pri­ča­o­ni­ca­ma. Ta­ko da je, ka­ko kam­pa­nja od­mi­če, sve ma­nji broj onih ko­ji će re­ći ka­ko im ide na živ­ce, a sve vi­še onih ko­ji će je­dva če­ka­ti TV duel. Va­žno je mo­bi­li­sa­ti gra­đa­ne kao u Ve­li­kom bra­tu i po­zi­va­ti ih da gla­sa­ju jer sav pri­hod od gla­sa­nja ide u hu­ma­ni­tar­ne svr­he. Ili za „bo­lji ži­vot” gra­đa­na. To je to isto. Ali, dr Ti­ja­na Man­dić upo­zo­ra­va da nas po­li­ti­ča­ri uvla­če u ne­ku vr­stu kon­struk­ci­je u ko­joj ni­je čak ni ja­sno ko je za ko­ju ide­ju i ko je na ko­joj stra­ni: „Ima do­sta kon­fu­zi­je i me­đu­sob­nih kon­fli­ka­ta ko­ji se na­ma pred­sta­vlja­ju kao ja­sno­će. I ta re­al­nost po­ku­ša­va da nam se pri­ka­že kao pri­mar­na, da nam se na­met­ne kao naj­va­žni­ja, bi­o­lo­ški da­ta. A lju­di ima­ju dru­ge ži­vo­te, de­ca ra­stu, mo­ra ne­ko da ih ško­lu­je, da ih vas­pi­ta­va, tre­ba da se le­či­mo, ži­vot ide da­lje. A po toj po­li­tič­koj pri­či ži­vot je ne­gde dru­gde. Ta­kvo po­sta­ja­nje re­al­no­sti je su­ma­nu­to. Ako uz­me­te bi­lo ko­ji pa­sus i ana­li­zi­ra­te ga, pro­na­ći će­te lo­gič­ke gre­ške. Na osno­vu ve­li­kog bro­ja tih lo­gič­kih gre­ša­ka za­klju­ču­je­mo da ko­mu­ni­ka­ci­ja ni­je ra­ci­o­nal­na. Na po­li­tič­koj sce­ni u Sr­bi­ji vla­da in­fan­ti­li­zam i ira­ci­o­nal­nost, a pod ma­skom od­ra­slog i od­go­vor­nog čo­ve­ka.” Da­nas, taj od­go­vor­ni i od­ra­sli čo­vek vi­še ni­je mo­del „oca na­ci­je”. Oče­vi na­ci­ja u dr­ža­va­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je su uglav­nom pro­šlost. Sem Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Za­hva­lju­ju­ći svo­joj mla­do­sti i od­lič­noj mo­ći tran­sfor­ma­ci­je, on je us­peo da o(p)sta­ne i u vre­me­ni­ma u ko­ji­ma su se po­li­ti­ča­ri u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji pri­la­go­di­li no­vom mo­de­lu „mo­ma­ka iz kra­ja”. I to ne bi­lo ko­jih mo­ma­ka. Ne­go onih do­volj­no sna­la­žlji­vih u tran­zi­ci­ji ko­ji su svo­jim ra­dom i uz po­moć uti­caj­nih ro­di­te­lja us­pe­li da po­kre­nu pri­sto­jan po­sao. Sa­mo što taj po­sao ni­je pi-ar agen­ci­ja ne­go dr­ža­va. E sad, ko se u to već uve­rio a ko ni­je na po­li­tič­koj sce­ni Sr­bi­je, dru­go je pi­ta­nje. Va­žno je da kam­pa­nja bu­de u tom ke­žual kok­tel-par­ti ma­ni­ru, po­put me­seč­nih za­ba­va ko­je or­ga­ni­zu­ju vla­sni­ci i me­nadžeri fir­mi za svo­je za­po­sle­ne. U ne­kom fi­nom klu­bu s do­brim ben­dom. I naj­va­žni­je. Za­ba­šu­ri­ti stvar­ne kla­sne raz­li­ke iz­me­đu rad­ni­ka i vla­sni­ka fir­me. Svi smo na istom za­dat­ku. Mi smo tim. Za­jed­no po­be­đu­je­mo. Sa­mo što to „za­jed­no” tra­je ko­li­ko i šam­pa­njac u iz­bor­noj no­ći. No, i tu je Sr­bi­ja po­de­lje­na. Do­bar deo po­li­tič­ke sce­ne ni­ka­ko ne pri­sta­je na taj mo­mač­ki na­čin vo­đe­nja dr­ža­ve bez kra­va­te. I da ho­će, ne bi mo­gli. Ne sto­ji im. Za­to u sva­koj nji­ho­voj kam­pa­nji fa­li ur­ba­nost, mla­dost, br­zi­na, klup­ski fa­zon, sve ono na šta „mom­ci iz kra­ja” do­bi­ja­ju gla­so­ve mla­dih lju­di. Sre­ća ili ne­sre­ća, ka­ko za ko­ga, što Sr­bi­ja uglav­nom ni­je mo­der­na. Pri tom je ovo­go­di­šnja kam­pa­nja po­če­la u jed­noj pri­lič­no usi­ja­noj at­mos­fe­ri. Za­to valj­da u šta­bo­vi­ma ne­ka nor­mal­na po­li­tič­ka kam­pa­nja de­lu­je pre­bla­go. „S dru­ge stra­ne, ne tre­ba tu že­sti­nu u kam­pa­nji gle­da­ti kao pla­ni­ra­nu, pre bih re­kao da ona mo­že vr­lo la­ko da iz­mak­ne kon­tro­li i da bu­de ne­na­mer­no to­li­ko vi­so­kog in­ten­zi­te­ta. Da bu­de pr­lja­va kam­pa­nja. I tu je opa­snost, jer mo­že da bu­de kon­tra­pro­duk­tiv­na za one ko­ji su u nju uklju­če­ni. Ne sa­mo da mo­že da do­đe do za­si­će­nja, ne­go i do ot­po­ra kod gra­đa­na. Gra­đa­ni­ma mo­že do­slov­ce da se smu­či sve, i op­tu­žbe i obe­ća­nja”, re­ći će dr Po­pa­dić. To je već ri­zik po­li­ti­ča­ra, ali oni ra­ču­na­ju na onaj pr­vi sce­na­rio, da će, da­kle, us­pe­ti da „in­fi­ci­ra­ju” gra­đa­ne. Za­ga­đi­va­nje men­tal­nog pro­sto­ra u ko­jem ži­vi­mo. Eto ta­ko pro­fe­sor dr LJu­bo­mir Erić, psi­hi­ja­tar, ob­ja­šnja­va ono šta nam se do­ga­đa. Baš kao Čer­no­bilj kad pu­sti ra­di­ja­ci­ju, ta­ko po­li­ti­ča­ri pu­ste pred iz­bo­re duk­tus ma­lig­no­sti, ne­prin­ci­pi­jel­no­sti i agre­si­je. Agre­si­ja na in­te­gri­tet po­je­din­ca. Ka­ko iz­be­ći agre­si­ju? Na­ta­ša Dra­ku­lić, dra­ma­turg i ured­nik u RTS-u, ka­že: „Za­lju­bi­te se i ne­će­te je ni pri­me­ti­ti.” A Mi­li­na Tri­šić, film­ski i TV mon­ta­žer iz Be­o­gra­da, agre­si­ju pred­iz­bor­ne kam­pa­nje do­ži­vlja­va dru­ga­či­je: „Što iz­be­ći, kad mo­že da se za­ra­di?” An­ke­ta NIN-a: KA­KO PRE­ŽI­VE­TI PRED­IZ­BOR­NU KAM­PA­NJU? TI­MO­TI DŽON BAJ­FORD, re­di­telj, sa­rad­nik De­č­jeg kul­tur­nog cen­tra Be­o­grad - Otkad imam dr­ža­vljan­stvo Sr­bi­je, tri pu­ta sam gla­sao. Pr­vo za Ustav, pa za par­la­men­tar­ne i, sad, za pred­sed­nič­ke iz­bo­re. Mo­žda je još ra­no, ali ja ni­sam pri­mio ni­jed­nu SMS po­ru­ku. A te­le­vi­zi­ju ne gle­dam, to je bar la­ko. Ni­kad mi to ni­je sme­ta­lo. Mi­slim da je u En­gle­skoj kam­pa­nja mno­go na­pad­ni­ja ne­go ov­de. Me­ni je ov­de, re­ci­mo, sme­šna ta bor­ba pla­ka­ti­ma. Kod nas na auto­bu­skoj sta­ni­ci je­dan dan vi­di­te 50 pla­ka­ta za jed­nu stran­ku, pa sle­de­ći dan 50 no­vih za dru­gu, pa tre­ćeg da­na ne­ki tre­ći. To je glu­po gu­blje­nje nov­ca. U En­gle­skoj po­sto­je sa­mo tri glav­ne par­ti­je, ali one ima­ju svo­je ma­ni­fe­ste, knji­ži­ce pu­ne pla­no­va. Tu uvek pi­še tač­no šta će da ra­di ta stran­ka ako do­đe na vlast, ko­je za­ko­ne će da uve­de, šta je nji­ho­va po­li­ti­ka i ka­ko na­me­ra­va­ju da je spro­ve­du. Zna­či, kad gla­sam za jed­nu par­ti­ju ja znam šta da oče­ku­jem. Ako po­sle pet go­di­na ni­su ni­šta ura­di­li, oni zna­ju da ni­ko ne­će gla­sa­ti za njih. Da će im se svi sme­ja­ti. Ov­de ni­ko ne­ma ta­kav ma­ni­fest, ko­ji je kao knji­ži­ca, vr­lo de­ta­ljan. Ov­de je sve op­šte: Bo­ri­će­mo se da lju­di bo­lje ži­ve i da ze­mlji bu­de bo­lje, a ne­ma ni­čeg kon­kret­nog ka­ko oni to na­me­ra­va­ju, ne ka­žu šta će da ra­de. Sve je na lič­noj osno­vi. Ili na­ci­o­nal­noj. Ni­ko­lić ka­že da će da za­šti­ti Sr­bi­ju. A ka­ko, to ne ka­že. Mla­di lju­di sa ko­ji­ma ra­dim za­to ka­žu da ne­će da iza­đu na iz­bo­re, jer ne vi­de da za njih ne­ko ne­što ra­di. Dr TI­JA­NA MAN­DIĆ, psi­ho­te­ra­pe­ut - Mi ov­de go­vo­ri­mo o vr­sti lju­di ko­ji su pla­će­ni­ci, mi ih pla­ća­mo od po­re­za da oba­ve svoj po­sao ka­ko tre­ba, a ne da nas sve uvu­ku u svoj po­sao. Za­mi­sli­te kad bi zu­ba­ri na­pra­vi­li tu vr­stu su­ma­nu­to­sti. Zu­ba­ri su broj je­dan, tre­ba svi da vo­lon­ti­ra­mo za njih, da se bo­ri­mo za bo­lji ži­vot zu­ba­ra? Za­mi­sli­te bi­lo ko­ju pro­fe­si­ju. Tre­ba kon­tro­li­sa­ti ko­li­ko se iz­la­že­mo ko­mu­ni­ka­ci­ja­ma ta­kve vr­ste. Ne gle­da­ti sva­ki dnev­nik, ne či­ta­ti sve no­vi­ne. Dru­go, va­žno je kri­tič­ko mi­šlje­nje. Svi mi tre­ba da kri­tič­ki mi­sli­mo, zna­ju­ći da su pro­šli put la­ga­li, zna­ju­ći da je jed­nom bi­lo ta­ko pa je is­pa­lo dru­ga­či­je, kri­tič­ko mi­šlje­nje je zdra­vo i spa­so­no­sno u toj pri­či. Na­me­ću nam da su te nji­ho­ve an­ke­te na­u­ka, da oni na­uč­no iz­me­re da je ne­što ta­ko, i ni­ka­ko dru­ga­či­je. Sva­ki po­šte­ni sta­ti­sti­čar će vam ob­ja­sni­ti da ni­je baš ta­ko, da po­sto­je uslov­no­sti ta­kve me­to­de, i manj­ka­vo­sti i vr­li­ne. Ali da vam ne­ko na osno­vu to­ga do­ka­zu­je da će oni po­be­di­ti te gu­ra i vas da po­dr­ži­te nji­ho­vu op­ci­ju, to je ma­ni­pu­la­ci­ja i pri­ti­sak. Po­ru­ka je ja­sna: to ho­će ve­ći­na, pri­klo­ni­te se. MIROSLAV-MI­KA ALEK­SIĆ, re­di­telj - Je­di­ni spas od sve­ga to­ga je da čo­vek bu­de na­sme­jan i čvrst. Pro­sto, to ne sme da vas do­di­ru­je, a pri tom tre­ba ima­ti do­volj­no ve­li­ku dis­tan­cu ko­ja će po­ko­le­ba­ti nji­ho­vu do­sad­nu upor­nost. Oni su upor­ni do do­sa­de. Ako se pri­sta­ne na bi­lo ka­kvu ko­mu­ni­ka­ci­ju, to je za­u­vek, to je ver­nost ko­ju oni pret­po­sta­vlja­ju do kra­ja ži­vo­ta. Opa­sna me­dij­ska mre­ža za is­pi­ra­nje mo­zga, SMS po­ru­ke ko­je kru­že me­đu mla­dim lju­di­ma, u ko­ji­ma ih ne­ko pod­se­ća da tre­ba da gla­sa­ju, jer je nji­ho­va na­da, i mla­dost i bu­duć­nost, u ru­ka­ma onih ko­ji te po­ru­ke ša­lju. A ako ne mi­sle i ne ura­de kao oni ko­ji te po­ru­ke ša­lju, e on­da im se gad­no pi­še. Opa­sno je to pra­vlje­nje isto­mi­šlje­ni­ka od de­ce, u ško­la­ma, u ku­ći. Kad se na do­bro­volj­noj ba­zi ne­ki lju­di oku­pe, to mo­že da bu­de i za­ni­mlji­vo i po­zi­tiv­no, ali pra­vlje­nje isto­mi­šlje­ni­ka je opa­san pro­ces. Pu­ca se u du­še mla­dih lju­di. Je­dan ma­li čo­vek ko­ji do­la­zi u mo­ju ško­lu ostao je bez bi­ci­kla na pro­le­će, zbog iz­bo­ra. De­da mu je obe­ćao taj bi­cikl, a kad ga je unuk pre ne­ki dan pi­tao šta je s tim, de­da mu je krat­ko re­kao: Zar ne vi­diš da su iz­bo­ri, ne znam šta će bi­ti s pen­zi­jom. To se­ja­nje stra­ha je stra­šno i de­ca ga naj­br­že usva­ja­ju. ZO­RAN ĆI­RIĆ, pi­sac - Naj­moć­ni­ji pro­tiv­o­trov je seks. Ka­ko je po­li­ti­ka u Sr­bi­ji „je­ba­nje u zdrav mo­zak” gra­đa­na, za­što bi Sr­bi tr­pe­li kad to mo­gu da ra­de ona­ko ka­ko tre­ba. Vre­me kam­pa­nja je ide­al­no da se Sr­bi uče do­brom i kva­li­tet­nom sek­su, ig­no­ri­šu­ći sve zam­ke po­li­tič­kih hi­ste­ri­ja, la­ga­ri­ja i osta­log pra­te­ćeg cir­ku­sa. I pa­tri­o­te i de­mo­kra­te, i mon­di­ja­li­sti i na­ci­o­na­li­sti su dav­no di­gli ru­ke od me­ne i tu sam, ru­ku na sr­ce, mi­ran. Mo­ja ce­na je do­sta vi­so­ka, a po­li­ti­ča­ri se baš ne pre­tr­žu da da­ju pa­re ili ne­što dru­go, re­ci­mo, ka­drov­ske sta­no­ve. Za­o­bi­la­ze me u ši­ro­kom ru­ku. Ma­gič­ni Ći­ra ho­da uli­ca­ma Ni­švi­la po­put oslo­bo­di­o­ca. ZO­RAN KO­STIĆ CA­NE, mu­zi­čar - Ne gle­dam ni­šta od to­ga. Te pred­iz­bor­ne mi­tin­ge, re­kla­me, du­e­le. U stva­ri, tru­dim se da ne gle­dam te­le­vi­zi­ju. Za­što? Ov­de se stal­no bi­ra iz­me­đu ma­njeg zla. Krup­ni­je stva­ri su u pi­ta­nju, a sit­ni in­te­re­si i tr­go­vi­na od­lu­ču­ju. Ume­sto da ima­mo ko­mu­ni­ka­ci­ju iz­me­đu se­be, ima­mo kom­pli­ka­ci­ju. Za­to, uga­siš te­le­vi­zor i ideš gde ho­ćeš. JO­VAN ME­ME­DO­VIĆ, no­vi­nar, autor emi­si­je Sa­svim Pri­rod­no na RTS-u: - Me­ne ne mo­gu pro­me­ni­ti re­kla­me i pred­iz­bor­ne kam­pa­nje. Uvek sam ta­mo gde sam i bio. A svoj bes što mo­ram da ih slu­šam i gle­dam le­čim ta­ko što uzmem da­ljin­ski i pro­me­nim ka­nal. Dis­ka­ve­ri, Ne­šnal džiogra­fik i Eni­mal pla­net. Pro­stim po­te­zom pr­sta vi­še ni­sam u pred­iz­bor­nim kam­pa­nja­ma. Ono što mi uđe u san­du­če, istog tre­na pre­se­lim u kon­tej­ner.