Nostalgija, komplimenti i „Kaljinka”

Nakon što se u Deklaraciji lidera NATO-a u Bukureštu volšebno, posle samita (tako tvrde ruski izvori) pojavila rečenica: „Mi smo se složili da Ukrajina i Gruzija treba da stupe u NATO” (jednog dana, prim. Q. M.), kao i odluka da to pitanje više neće rešavati predsednici već ministri inostranih poslova, i Putinovog neplaniranog kršenja protokola da bi se pojavio na konferenciji za novinare (koju je trebalo da održi ministar inostranih poslova Lavrov), bilo je jasno da Buš ide u Soči samo da bi se divio prirodi, zalasku sunca, ruskoj nacionalnoj kuhinji i kozačkom horu s kojim je igrao uz zvuke „Kaljinke”. Kompromisa nije bilo, ni o PRO, ni o ulasku u NATO bivših sovjetskih republika, ni o zamrznutom sporazumu o konvencionalnom naoružanju, ni o Kosovu, ni o Bliskom istoku... Vladimir Putin je rekao da je „jedno od najtežih bilo i ostalo pitanje američke protivraketne odbrane u Evropi” i da stvar nije u formulacijama „i diplomatskim frazama” već „u suštini problema”. Uzalud je Buš objašnjavao da je PRO odbrambeni, a ne ofanzivni sistem. „On je stvoren da bi zaštitio nas, a ne da bi zadržavao Rusiju.” Putin je rekao da je dobio njegovo pismo sa konkretnim predlozima za rešavanje problema, ali da o tome ne može da govori jer eksperti rade na ocenjivanju tih predloga. „Želim da budem pravilno shvaćen – u našim principijelnim stavovima prema američkim planovima nije došlo ni do kakvih izmena”, naglasio je on dodavši da rusku zabrinutost može da smanji samo zajednički rad na globalnoj protivraketnoj odbrani s ravnopravnim, demokratskim pristupom i upravljanjem tim sistemom. Američkom predsedniku nije ostalo ništa drugo do da po ko zna koji put ponovi da Rusija nije neprijatelj nego zemlja „s kojom moramo da sarađujemo”. Dvadeset četvrti susret predsednika Rusije i Amerike prošao je, što je Buš najbolje formulisao, u atmosferi izrazite nostalgije, komplimenata koje su dva prijatelja uputila jedan drugom i obećanja da će se ubuduće sretati kao „obični ljudi”. Putin je već pokazao Bušu maketu objekata koji se u Sočiju grade za Olimpijadu 2014. godine, i brod na kome će biti smešten kad dođe, što bi se moglo shvatiti i kao poziv. U odnosu na ukupno vreme koje je Buš proveo u Sočiju – manje od 24 sata, u koje spada i noć, onda činjenica da je „zvaničnim razgovorima” bilo posvećeno samo dva ili tri sata, sama po sebi govori da je Deklaracija koju su potpisali samo puko potvrđivanje onoga što je već rečeno u Bukureštu i mnogo puta pre toga. Deklaracija se na 15 stranica bavi dostignućima u odnosima između dve zemlje u svim oblastima i posebno naglašava da je „era kad su Rusija i SAD doživljavale jedna drugu kao neprijatelje ili kao stratešku pretnju, završena”. Završen je i hladni rat, „mada neki veruju da još traje”, prokomentarisao je Buš. U Deklaraciji se, pored dostignuća, vrlo jasno evidentiraju i neslaganja – Rusija se ne slaže sa postavljanjem PRO u Poljskoj i Češkoj, ali ceni mere koje su SAD predložile. (Oko te formulacije bilo je najviše problema, pa su Lavrov i Kondoliza Rajs morali da i za vreme neformalne večere smišljaju i na jelovnicima zapisuju predloge koji bi zadovoljili obe strane – Rusija je insistirala da se neslaganje unese u tekst, a Americi se to nije dopadalo. Na kraju je dodata rečenica da „ceni mere...”, što je rešilo problem.) Obe strane se obavezuju da intenziviraju dijalog o pitanjima vezanim za PRO. SAD preuzimaju obavezu da izdvoje 50 miliona dolara za obezbeđivanje stabilnih isporuka atomskog goriva zemljama koje imaju atomske centrale. Dve zemlje se obavezuju i da nastave smanjenje strateškog naoružanje do minimalnog mogućeg nivoa koji odgovara zahtevima nacionalne bezbednosti... Uprkos želji da se što više istakne prijateljska atmosfera susreta, na konferenciji za novinare je bilo i oštrijih tonova – na Bušovo tvrđenje da širenje NATO nije usmereno protiv Rusije, već na poboljšanje odnosa s njom, Putin je objasnio: „Da bi se popravili odnosi s Rusijom, ne treba uvlačiti bivše republike SSSR-a u vojnopolitički blok, već popravljati i razvijati odnose sa samom Rusijom.” Posle osam godina „druženja” i 24 sastanka, čini se – malo. Ali ako se ne ocenjuje prema željama i očekivanjima, već uporedi sa situacijom kad su dva predsednika došla na vlast, mora se videti ogroman napredak. Samo da podsetimo, u martu 2001. Amerika je proterala 50 ruskih diplomata optužujući ih za špijunažu. Rusija je odmah odgovorila recipročnom merom. Bio je to početak mandata dvaju predsednika. Usledila je borba Rusije za povratak na svetsku političku scenu i pokušaji Amerike da zadrže lidersku poziciju. Ni jedni ni drugi još uvek nisu u tome definitivno uspeli – Amerika je i dalje najjača svetska sila, ali sa prilično poljuljanim ugledom, Rusija je još uvek nije stigla po uticaju i snazi, ali se više nijedno sporno pitanje u svetu bez nje ne može rešiti. I to je jasno svima, uključujući i SAD. Posle osam godina, Putin i Buš odlazeći ostavljaju mnoge nerešene probleme, ali, što je veoma važno, i praksu da se o njima otvoreno razgovara i traži kompromis. Buš je u Sočiju imao priliku da pogleda u oči i novog ruskog predsednika Dimitrija Medvedeva i, mada nije rekao da je u njima video dušu, tvrdi da je zadovoljan. „Zapišite slobodno da su moji utisci pozitivni”, rekao je novinarima. Nakon pozitivnih utisaka koji su nedavno iz Moskve o novom predsedniku poneli Kondoliza Rajs i Robert Gejts, to je još jedna potvrda da Amerika očekuje nastavak dijaloga sa novim predsednikom, što je on, uostalom, i obećao.