Pritisnuto jače više skače

Hteli – ne hteli, sukobi DS-a s “Politikom” i LDP-a s “Presom” na početku predizborne kampanje, opet su pokrenuli raspravu ko u Srbiji drži koje medije. Ali, jednu od onih jalovih rasprava. Jer, ništa novo nismo saznali. Što bi rekao Dragoljub Žarković u razgovoru za NIN, “mogu da procenim ko upravlja kojim novinama, ali mislim da to nije za štampu”. Međutim, za štampu je kad Qiljana Smajlović kaže da bi opet objavila tekst “Nasledstvo na tri dela” Miroslave Derikonjić. Posle svih demantija. Na isti način. Rizikujući da bude uvučena u predizbornu kampanju. Jer je Srbija “u permanentnoj kampanji”, reče. Tako je pre neko veče, na RTS-u, ponovo zaprepastila deo srpske javnosti koji tvrdi da se zamenjuju teze i da nije važno ono što je uradio Boris Tadić nego ono što je uradila Qiljana Smajlović. Jer je pomenuti deo javnosti, tekst o zaostavštini pokojnog Nenada Bogdanovića na naslovnoj strani “Politike”, ocenio kao skandal kojim je najstariji list na Balkanu konačno survan u koš s tabloidima. Istina je, ipak, da uobičajena medijsko-politička šutka u predizborno doba u Srbiji i ne bi potresla javnost da nije bilo tog pisma Borisa Tadića “Politici”. Odmah su se mogla postaviti dva pitanja: da li javno obraćanje političara medijima zbog nečega što su mediji objavili znači mešanje u uređivačku politiku, i u kojim okolnostima predsednik države može da se ponaša kao običan građanin, posebno ako je istovremeno i predsednik političke stranke? To što je predsednik Srbije obavestio javnost da je, ukoliko su sumnje tačne, u pitanju ozbiljno krivično delo koje nadležni organi moraju da rasvetle u najhitnijem roku, ruku na srce, i sami smo znali. Kao što smo znali da bi, netačni navodi u “Politici” i nekim tabloidima koji su i pre “Politike” pisali o zaostavštini Bogdanovićevoj, značili “pokušaj narušavanja ugleda preminulog gradonačelnika i dovođenja u opasnost njegove porodice”. Taj deo pisma predsednika Tadića ni najmanje nije sporan. Naprotiv, ohrabruje. I građanima uvučenim u ovaj političko-medijski spor ali i zavađenim stranama išlo bi naruku da se što pre “slučaj zaostavštine” i rasvetli. Sporno je u predsednikovom pismu što je od glavne urednice “Politike” tražio da nadležnim organima dostavi sva saznanja, činjenice i dokaze na osnovu kojih je pisan tekst. Zar kao šef države nije mogao da dobije odgovor od nadležne sudske ili finansijske institucije, tim pre što je Nenad Bogdanović bio potpredsednik u njegovoj stranci, ozbiljna partijska i politička ličnost, pita glavni urednik “Večernjih novosti” Manojlo Vukotić. To što predsednik ne zna za novinarsku besu da se izvori ne otkrivaju pa makar i pod pretnjom lišavanja slobode i da se informacije ne prikupljaju za državne službe nego za potrebe novina i javnosti, to nije strašno. On je psiholog, a ne novinar. O tome je, nažalost, trebalo da ga obavesti savetnik za medije Nebojša Krstić. Jer, ma čiji bio zahtev da se obelodani izvor informacija, makar i pogrešnih, može da bude shvaćen kao pritisak na medije i – zastrašivanje. I tu dolazimo do, možda najviše spornog, u ovom, u poslednje vreme, najcitiranijem pismu u srpskoj javnosti. Jer se nad predsednikovu skromnu želju da “zaštiti pravo na javnu reč, interes svakog građanina Srbije i interes porodica umrlih”, od početka – nadvila senka. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog nagomilanih funkcija koje proizvode nagomilavanje moći. Kako je o tome govorila Vesna Pešić, nekadašnji Tadićev demokratski saborac, na skupštinskoj raspravi o amandmanima na predlog zakona o predsedniku Republike krajem prošle godine, neprimereno je jednoj ličnosti dozvoliti da kumuliše veći broj funkcija koje nose društvenu težinu i moć. Državna funkcija vuče “netransparentnu moć koja nije regulisana zakonom”, reči su gospođe Pešić. Ali, u Srbiji je to redovno stanje izvojevano kohabitacijom i sveopštim konsenzusom. Tako, bilo koji novinar, ma koliko da ima iskustva, nikako ne voli da se na njega obruši do te mere kumulirana i “netransparentna moć”. Ma koliko obrušavanje te moći bilo transparentno. Neprijatno je. Teško je, zato, ne nazvati tu moć – pritiskom na medije, veli onaj drugi deo srpske javnosti, kome je obraćanje Borisa Tadića “Politici” bilo neumesno, ako ni zbog čega drugog, a ono baš zbog 50 odsto vlasništva koje država ima u ovim novinama. Valjda zato što se, kažu treći, poneo kao “gazda koji naočigled cele čaršije udara packe svom šegrtu”. Zoran Ostojić, potpredsednik LDP-a, bio je najsuroviji, rekavši da je to neprimerena prepiska jer država ima 50 odsto vlasništva nad “Politikom” i zlatnu akciju u uređivačkoj politici, te da je “Qilja Smajlović glavni urednik zahvaljujući Borisu Tadiću”. Dragoljub Žarković, glavni i odgovorni urednik “Vremena”, kaže da je ta Ostojićeva izjava samo liberalno preterivanje: “Glavni urednik Politike ipak je jedna vrsta zaštićene funkcije. Nije to baš tako kao što se Zoranu Ostojiću čini, da je Qilja Smajlović u vlasništvu Borisa Tadića ili Matije Bećkovića ili Emira Kusturice, odnosno Koštunice. Nije to baš tako jednostavno. Niti bi, ja verujem, bilo ko mogao da ovaj realni sukob između “Politike” i DS-a, u ovom trenutku tumači kao sukob u jednoj porodici koja je, na neki način, fingirana, kako ja shvatam ovu Ostojićevu izjavu.” Ipak, Žarković je među onima koji veruju da je dobar gest da predsednik države piše pismo za novine, jer “to doprinosi značaju tih novina”. Žarković bi, da je glavni urednik “Politike”, predsedničko pismo doživeo kao jednu vrstu komplimenta: “Čini mi se da je Qilja Smajlović predozirano reagovala na pismo Borisa Tadića. Boris Tadić nije pisao pismo ni Pravdi ni ne znam ko je sve to objavio, napisao je pismo listu koji u Srbiji uživa reputaciju i ugled i smatrao je da bi taj list morao da barata s pouzdanijim činjenicama. Mogućno je da tu postoji nešto što mi ne znamo, ali to bi trebalo da pitamo Qilju Smajlović, možda postoji neki dublji sloj nezadovoljstva, sukoba, pokušaja mešanja u uređivačku politiku – pa je ovo bio samo povod.” Kako sama kaže, Qiljana Smajlović je objavljivala na stranicama “Politike” svaki put kada bi joj se učinilo da neko hoće da se meša u uređivačku politiku “Politike”. U slučaju sa Miroslavom Miškovićem, recimo. Ali je i u ovom poslednjem slučaju prepiske s predsednikom, spomenula da su javni nesporazumi s Demokratskom strankom počeli posle predsedničkih izbora kada je Nebojša Krstić odlučio da napusti svoju kolumnu na stranicama “Politike”. A nastavljeni prošle nedelje, uvredama Marka Đurišića, šefa izbornog štaba predsednika Tadića. Đurišić je “Politiku” optužio da objavljivanjem informacija o zaostavštini Nenada Bogdanovića “vodi hajku protiv mrtvog čoveka”, a novinarku Biljanu Baković da se ne bavi novinarstvom nego “propagandom za račun Aleksandra Nikitovića”. Tu etiketu pak, da je list DSS-a, “Politika” je, kaže Qilja Smajlović, dobila zato što je Upravni odbor “Politike” u ovom sastavu došao sa prethodnom vladom Vojislava Koštunice. Raspad koalicije na neki način znači i preraspodelu uticaja i vlasti u svim javnim preduzećima, pa onda i u onih 50 odsto “Politike”, tvrde oni koji sukob DS-a i “Politike” vide isključivo kao sukob dojučerašnjih koalicionih partnera. Kad LDP-ovci dođu da ispred “Presa” ili RTS-a uzvikuju parole, to je neka vrsta njihovog predizbornog marketinga koji smo već videli. I nekako se niko preterano ne uzbuđuje zbog toga. Ni “Pres” ni LDP. Svetomir Marjanović, pomoćnik glavnog urednika “Presa” kaže da je to samo namera LDP-a da natera “Pres” da piše o njima ne bi li dobili na publicitetu. Dragan J. Vučićević je rekao da će “Pres” da tuži LDP za uvredu da su “mafijaške novine” i za prozivke kako su “tajkun i tajkunka” Dragan Đilas i Milka Forcan – vlasnici “Presa”. A Mišković? “Naravno da nije, to su budalaštine”, smeje se Marjanović. Da li je istinita priča kako je Dragan Đilas (Dajrekt medija) dao “Presu” kad je osnovan, 200.000 evra, čime je avansno kupio oglasni prostor, ali i dobru volju “Presa”? Marjanović: “Ma kakvi. LDP nas je optuživao da smo mafijaške novine, da smo novine policije i BIA, da su nam glavni urednici Dragan Jočić i Rade Bulatović, pa Mišković, Đilas, Milka Forcan, Boris Tadić, Voja Koštunica... Ja samo kažem - to nije tačno. Postoje mesta gde to službeno može da se proveri, ako radimo protiv zakona nek dođu da nas uhapse, nek nam razrežu kazne. A to što LDP hoće preko Presa da se obračunava sa nekim to nas ne zanima.” Znači, ne postoje političko-tajkunski centri moći koji na bilo koji način hoće da se mešaju u uređivačku politiku “Presa”? Marjanović: “Naravno da ne. Jedino ko se meša u uređivačku politiku smo Kesić, Vučko i ja”. Vučićević, pak, kaže da je prirodna težnja političara da kontrolišu medije u predizbornoj kampanji. I ne samo tad: “Oni to pokušavaju tako što razvijaju prijateljstva sa glavnim urednicima, ili sa urednicima rubrika njima jako važnim, do drugih metoda. Kao što su poturanja priča i poluistina i neistina o konkurentima, pa pokušaji pi-ar tekstova o njima samima. Čuo sam da ima plaćanja. Ima političara koji su u predizbornoj kampanji spremni debelo da plate”, reći će Vučićević. Kad, na primer, Dragoljuba Žarkovića pitate da li je LDP-ov napad na “Pres” pritisak na medije u kampanji, on kaže: “Nisam ja siguran ni da je Pres nesklon pritiscima. I da nema tempirane tekstove. S obzirom na Presov tiraž koji objektivno nije mali, i oni su skloni tim pritiskanjima. LDP ima u nastupu te očekivane ritualno-folklorne elemente. I pred ove, kao i pred bilo koje izbore. Ne vidim ja na srpskoj medijskoj sceni ništa dramatično što odlikuje ove izbore. Naglašavam, pri tom, da ovo govorim 8. aprila, daleko je 11. maj. Nije nemoguće, s obzirom na tesan očekivani odnos između političkih snaga, da dođe do medijskog zaoštravanja, koje bi se kosilo sa profesionalnim principima.” Poznata je već dijagnoza da medijsko vlasništvo u Srbiji nije transparentno. Posebno kod novoformiranih medija. U tradicionalnim se vlasnik manje-više zna. Ne znači to da imena vlasnika nisu poznata ali mediji niču i nestaju na nekim “advokatskim adresama, to su neke fingirane adrese pozajmljene da bi se nešto napravilo”, reći će Žarković. Teško je nekad doći do imena krajnjih vlasnika, pa se često vlasništvo nekog od srpskih medija nađe na adresi of-šor kompanija. Zna se i to da je najveći pojedinačni vlasnik pisanih medija Vlada Republike Srbije. Ipak, da li bi vlasništvo trebalo da utiče na profesionalne odluke novinara? Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik “Blica” kaže za NIN: “Sve ipak zavisi od toga ko su vlasnici. Od toga koji je interes osnivača novina, da li pre svega da se bave tim poslom kao biznisom, dakle da im to bude osnovna delatnost, ili je to za neke druge jednokratne upotrebe medija. Recimo, dobijanje nekog trenutnog rejtinga malo većeg nego inače. Nema idealnih vlasnika niti će ih ikad biti, u medijima ima samo boljih i gorih. “Ipak, najbolji su oni izdavači kojima je osnovna delatnost da se bave isključivo izdavanjem novina kao i osnovnim biznisom, i onda oni mogu da pruže i novinarima i urednicima autonomiju. Onoliko koliko su oni uspešni – donose im zaradu.” Zato je “Blic”, tvrdi Simonović, izvan tih političkih prepucavanja: “Ima lagodniju poziciju nego drugi mediji, to je privatna strana kompanija koja uspešno posluje na tržištu”. Ima i toga da novinar, ponekad, zna šta se od njega očekuje, primećuje Žarković, nekako mu se to s ulaskom u redakciju usadi da se očekuje određena vrsta podrške i onda on, pošto je konformista po definiciji, a nije dobro plaćen, piše i svoj stav i pogled na život konstituiše prema uređivačkoj politici. “Ne govorim, razume se o svima, ali ima dosta takvih novinara. Oni znaju šta su ciljane željene informacije i tako se i ponašaju. To je ključno pitanje autonomnosti našeg profesionalnog rada i mogućnosti da se na te izazove odgovori. Strah me je da ni novčana motivisanost novinara, ni njihovo obrazovanje nisu dovoljna garancija da u listovima čiji vlasnici mogu biti stranački opredeljeni ljudi, pišu tekstove koji ne moraju biti u skladu s tom uređivačkom politikom, a da urednici radi javnog interesa i prava da se čuje i druga strana - puste te tekstove. Takvih novina vrlo malo ima i ono što je interesantno Politika su takve novine. I utoliko jeste zanimljiviji ovaj sukob na liniji Tadić-Smajlović da ga tako personifikujem”, kaže Žarković. Medijski eksperti ipak, tvrde da suptilniji pritisak na medije vrše marketinške kuće koje se nalaze u boljoj situaciji nego vlasnici nekih medija. Kad je neko poznati vlasnik medija svima je jasno da je pristrasan, kao što su napadi na Mlađana Dinkića na BK TV bili očekivani s obzirom da je u tom trenutku bio najveći protivnik vlasnika te televizije. Veliki oglašivači imaju takvu poziciju da ako im se ne dopadne kako neki mediji izveštavaju samo skrenu budžete kojima raspolažu. Simonović kaže da mediji često ne mogu da se odupru takvim pritiscima, zato što ne mogu da prežive na tržištu: “Ako mogu, uvek se to vrati pozitivno. Naplate duplo od onih koji ih bojkotuju u nekom trenutku. Bez medija koji imaju tiraže i uticajni su na tržištu teško može da se vodi bilo koja ozbiljna kampanja. I naši politički tajkuni, ukinu oglase u vašim novinama ako napišete kritičan tekst. Naravno da smo i mi imali takvih primera. Ne bih ih navodio. Posle smo im sve to skuplje naplatili.” Činjenica je i to da nigde na svetu niko neće da nasrne na velikog oglašivača dok ne napravi procenu da veliki oglašivač svojim ponašanjem narušava neki bitan javni interes. E sad, u Srbiji je pitanje procene šta je to javni interes bilo oduvek sumnjivo.