Lift za Evropu

Kada Beograđani požele da se vinu do urbanih evropskih visina, čine to najzapuštenijim liftovima na svetu. Zaneti krupnijim temama, oni kao da gotovo i ne primećuju male, prljave liftovske teme, mada su sa njima svakodnevno suočeni. Čini se da bi se liftovi u našim novogradnjama penjali do najviših spratova i bez motora: podizao bi ih topli, užegli zadah prošlogodišnjeg kiselog kupusa što se podiže iz podruma... I možete slobodno da krenete u posetu u ne znam kako lepo namešten stan – pravu evropsku oazu umetnosti, udobnosti i elegancije, ako se taj enterijer, slučajno, nalazi na nekom višem spratu, moraćete da se dovezete do njega u pravoj pokretnoj izrezbarenoj kapeli jednog neverovatnog mentaliteta. Čim se nađe pritešnjen klaustrofobičnom usamljenošću sanduka obešenog o neizvesne sajle nad zastrašujućim ponorom, izgleda da iz našeg čoveka, hteo on to ili ne hteo, šikne nezadrživom silinom želja da izrazi svoj pritajeni, destruktivni erotski nagon i dugo potiskivani ego. U tim časovima on se hvata prvog oštrog predmeta koji napipa u džepu i poput robijaša u samici, strasno urezuje svoje ime i datum istorijske vožnje, da nekako ostavi trag pokolenjima koja dolaze. Ako su zidovi kabine metalni, naš čovek poteže ključ ili šrafciger, dok se u liftovima drvene, lakirane oplate, u njemu budi prastari nagon da pastoralno rezbari perorezom, ispod koga se rađaju uzbudljivo raskrečena ženska tela i pojedini njihovi detalji, u stilu najlascivnije naivne umetnosti. Dame, naravno, upotrebljavaju, pri tom, ruž za usne, krejone za oči i turpijice za nokte, a neki se pripremaju za stvaralačku ekstazu još pre no što uđu u lift, pa u njega stižu opremljeni flomasterima i sprejovima u boji. Možda je u pitanju naše urođeno nepoverenje prema belosvetskim novotarijama (kao što je lift, na primer), pa mu se zbog toga svetimo dok nas podiže u civilizacijske visine ili spušta u balkansko prizemlje. Naravno, čitanje liftovskih poruka u obliku hijeroglifa može da bude korisno i poučno. Čovek koji prvi put ulazi u neku zgradu, na prvu ljubavnu, dugo očekivanu večeru sa izvesnom Vesnom, na primer, upoznaje se tako već u liftu sa erotskim životom stanara. Držeći buket u ruci, on saznaje ko je baš u tom istom liftu vodio ljubav sa izabranicom svog srca, s kim ga je sve posle varala, a zatim može da pročita i njen demanti, ugreban makazicama za nokte (dvostruka drhtava linija Vesninog srca), gde se za dotičnog tvrdi da nije ni za šta, da laže i da je peder. Zidovi naših liftova, sem što sa njih saznajemo ko je koga i kako, ko s kim, a ko protiv koga, otkrivaju često i skrivenu političku pripadnost svojih putnika; na njima zatičemo šovinističke parole, mrtvačke glave, kukaste krstove, vešala, anarhističke znakove i druge simbole najrazličitijih izopačenosti. Zbog toga nas ona preostala, zamućena ogledala po liftovima, toliko mrze da u njima nikada ne izgledamo lepo. Istina, u kabinama je, obično, loše svetlo. To je zbog toga što stanari kradu sijalice, pa su one koje nisu pokradene, osigurane žičanim pancir-navlakama ili ukrštenim metalnim šipkama, jedva u stanju da osvetle same sebe. Istina, da nije poruka koje godinama pažljivo izučavam, u liftovima bih se osećao strašno glupo sa slučajnim saputnicima, koji vam duvaju dim u lice i ne skidaju kape u prisustvu dama. Vožnja je prekratko vreme za poznanstvo, a predugo ako se putuje do kraja. No, to putovanje ima ipak i svojih draži, ako se lift zaustavlja na svakom spratu. Tada, u jednom jedinom blesku možete da se upoznate sa svim mogućim vrstama stanara, tih najmodernijih, korbizjeovskih građevina, koje su podobijale najvažnije nagrade za arhitekturu, ali ne i za sadržaj. Na nekim spratovima odmorišta su poluzastakljena, polupregrađena, pretvorena u magacine i ostave (stari frižideri i ormani), na drugim cvetaju prave zimske bašte, suše se tepisi, naslonjeni su na zidove teški trkački motocikli; na trećem žive psi i mačke ili trunu dotrajali kauči... Pred mnogim vratima, ispod mesinganih pločica punih akademskih titula i zvanja, uredno su poređane nanule na ponjavicama. Mi smo sigurno jedina zemlja na svetu u kojoj otirače za noge vezuju za kućne pragove najdebljim lancima. Tamo gde nema lanaca i katanaca, nema ni otirača! Ispitujući zapadnjake o tome šta ih kod nas najviše čudi, primetio sam da ih zapanjuju stvari na koje smo toliko navikli da ih uopšte i ne primećujemo! Na primer, topla “koka-kola” i, obično, hladan čaj! Zatim, to što se u Beogradu ni na jednom mestu uz čaj ne služi i mleko. Oni, naime, ne znaju da mi čaj pijemo samo kad smo bolesni, a mleko dok dojimo. Zanimljivo, kod nas se konjak služi kao aperitiv, a ne kao dižestiv! Poslednjih godina, iz otmenosti, naši ga piju s ledom, što izluđuje sirote Francuze, koji su konjak i izmislili. Wima jedna boca “napoleona”, koju mi slistimo dok si rek’o britva, traje nekoliko meseci. Kada je mi dokrajčimo za sat vremena, prelazimo na nešto poznato, vinjak i pivo – kombinacija zvana “beton”! Za razliku od nas, zapadnjaci nikada ne daju pare kafanskoj muzici. Zaista, kako čovek da lumpuje u Beču? Pa, neće, valjda, novčanicu zataći u žice harfe na kojoj preludira neka stara dama ili je tutnuti čelisti u gudalo, dok izvodi potpurije iz operete Žaka Ofenbaha? Čude ih još i papirnate salvete u otmenim restoranima. Ako naruče vino, dobiće čaše za vodu (takozvane špricerske), a da bi im servirali prave, moraće da traže “stolovače”, kao da postoje neke druge, recimo “lusteruše”! Oni se nikad neće navići na to da vino kvare sodom, niti na to da im kelner, čim donese piće, istovremeno i naplaćuje, da ne bi, valjda, pobegli. Nije moguće, pitaju, da je morska riba dva puta jeftinija i da je ima mnogo više nego na moru, gde je love? Englezi ne mogu nikako da se naviknu na činjenicu da naši kelneri sede sa gostima, a šoferi sa direktorima koje voze. Rusi nam zameraju što, dok pijemo oštra pića, ništa ne jedemo. Postoji i čuveni beogradski desert za muškarce: žvakanje, takozvane, pokretne čačkalice, koja šeta s kraja na kraj usta. Naravno, neko ne može da razume što se malo ne strpimo, ako smo već toliko gladni, nego jedemo i na groblju? U najotmenijim hotelima su preterali sa otmenošću; račun za večeru donose na toplom tanjiru! U svojim memoarima Igor Stravinski piše da u Beogradu, na koncertima, najviše aplauza dobija cveće! Koliko iznesenih buketa, toliko novih aplauza! Poslednji buket izaziva najveće ovacije! Na scenu, posle koncerta, istrčava uzbuđena devojka i kaže jednom poznatom pevaču: “Omiljeni pevaču, ovo je vaše omiljeno cveće, a ovo vam je kusur!” Beograđani toliko vole klavirske sonate da prosto ne mogu da se uzdrže od aplaudiranja između stavova! Dok zapadnjaci u taksiju sede uvek na stražnjim sedištima, mi bratski sedimo uz vozača i posle tri minuta ogovaramo državu. Srbi, inače, mnogo češće ljube ruke popovima nego damama. Zašto uvek liznemo cigaretu pre no što je zapalimo? Zbog toga što nam preci nisu pušili kupovne cigarete, nego ih zavijali od domaćeg duvana. To je genetski liz! Jednom rečju, što reče jedan stranac: “Beograd je niskobudžetni NJujork!”