Harfa napregnutih tonova

Kad je prošlog petka u tri po podne američki predsednički avion „Air Force One” sleteo na zagrebački aerodrom „Pleso”, glavni grad Hrvatske živeo je uobičajenim životom. Putnici u zaustavljenom gradskom saobraćaju ljutili su se što ih „onaj neotesani revolveraš“ ometa u planovima da stignu gde su naumili. Demonstranti na zabačenim gradskim trgovima, koje „Amerikanac u Zagrebu” nije ni video, pokušavali su politički da artikulišu građansko nezadovoljstvo, ali prevladala je građanska apatija. Uzbuđenje je raslo samo u vrhu političke elite koja danas upravlja modernom Republikom Hrvatskom. Zemljom sa „NATO pozivnicom” koja, kako tvrde recentne ankete, visoko vrednuje američku podršku u konačnom izlasku iz „balkanske klopke” gde je predugo čamila zaglavljena zlosrećnim sticajem „viših sila”. A baš je predsednik jedne takve sile na odlasku iz Zagreba, u kome je proveo 24 sata, poručio: „Dragi Hrvati, sad vam više nitko ne može oteti slobodu!” Koliko god razmetljivo, prizemno i šuplje zvučala, bila je to jedna od suvislijih izjava koju je američki predsednik DŽordž Buš ostavio Hrvatima čije je ime na engleskom izgovarao kao bizarnu mešavinu francuskog delikatesnog peciva „croissana” i ovdašnjeg kultnog predmeta nacionalnog identiteta – „cravate”. Dok su maskirna vojna vozila zatvarala gradske saobraćajnice oko hotela „Westin” gde je Buš sa suprugom Lorom i državnim sekretarom SAD Kondolizom Rajz odseo u bivšem „Putinovom apartmanu” iz juna prošle godine, u kancelariji predsednika Hrvatske Stjepana Mesića na Pantovčaku spremala se svečana večera. Sa Bušem i njegovom pratnjom večerali su svi koji se danas smatraju važnim političkim faktorima zemlje na severnom rubu Balkana. Od predsednika Stjepana Mesića i supruge Milke Mesić, preko premijera Ive Sanadera sa suprugom Mirjanom (koju su američki mediji greškom nazvali lokalnom prevoditeljkom), šefa Sabora Luke Bebića i potpredsednika Vlade Slobodana Uzelca sa suprugama, američkog ambasadora u Zagrebu Roberta Bratkea, plivačice rekorderke Sanje Jovanović, pevačice Sandre Bagarić, atletičarke Blanke Vlašić, košarkaša Dine Rađe i ostalih velikih nada hrvatskog sporta dovedenih do porculanskog posuđa i „porodične srebrnine” koju je hrvatski establišment izneo pred DŽordža Buša. Za večerom je svirala harfa i u toj, upravo nestvarnoj, političkoj harmoniji između SAD i Hrvatske nije bilo disonantnih tonova. Samo opuštenost i ležernost kako je hrvatski protokol bezuspešno pokušavao da opravda nepojmljivu bahatost američkog gosta. Buš se sa plivačicom Sanjom Jovanović, primera radi, sporazumevao razmahivanjem ruku da bi saznao u kojoj je disciplini rekorderka. Podizao je palac u čast hrvatskih košarkaša koji su, kaže, dokaz da i mala zemlja može da ima veliko srce! A sa predstavnicima nikada ambicioznije domaće diplomatije, ministrom spoljnih poslova Gordanom Jandrokovićem i njegovom zamenicom Bjankom Matković pozdravio se pljeskom dlana o dlan po košarkaškom „daj pet!” bontonu. Po izlasku iz aviona zaobišao je većinu svečano postrojenih političara, od premijera do šefa parlamenta, a predsednik države Stjepan Mesić sa mnogo takta je morao da mu objasni da još nije vreme da na hrvatskom jeziku pozdravi njenu svečanu gardu, jer pre toga treba da sasluša, ne samo američku, nego i hrvatsku himnu. Koju je Mesić slušao bez ruke na srcu kako to, po uzoru na Amerikance, čine i Hrvati još od Tuđmanovog doba. Sledeći dan se na Markovom trgu u Zagrebu, između zgrada parlamenta i Vlade (gde su sva okupljanja inače zakonom zabranjena!) obratio okupljenim građanima (brojka varira od hiljadu i po do tri hiljade) sa posebnim akreditacijama. Ni ovde nije rekao ništa važnije od rečenica iz turističkih prospekata – da je došao u zemlju divnih ljudi sa divnim srcem i divnim morem – a sve je začinio namigivanjem zagrebačkoj publici. Pre puta u Soči na sastanak s Putinom, DŽordž Buš je uspeo da se sretne i sa Zoranom Milanovićem, liderom Socijaldemokratske partije Hrvatske, kome je začuđeno rekao „tako mlad, a već šef opozicije!”. Hrvatski ministar nauke Dragan Primorac u tom se trenutku prikrao američkom predsedniku i ganuto mu rekao „pozdravite mamu!” koja je, priča se, računajući svoje porezne prihode i rashode, dala neke dolar i za „hrvatsku znanost”... U pozadini antologijskih gafova koje je DŽordž Buš napravio u Zagrebu, Hrvatska je ostala bez jednog od junaka „Oluje” u Kninskoj Krajini, generala Ivana Koradea. Policijska potera trajala je danima, jer su se Amerikanci zgražali šta takav čovek uopšte ima da traži na slobodi i još u uniformi Hrvatske vojske. Pa se, netom pre nego što je Buš stupio na tle Hrvatske, policiji baš „posrećilo” da pronađe nasilnog generala u podrumu vlastite kuće. Tamo je, tvrdi se, izvršio samoubistvo, a pre toga je ubio još jednog policajca. Šef hrvatske države Stjepan Mesić ovih dana razmatra mogućnost da se Ivanu Koradeu posthumno oduzmu sva ratna odlikovanja koja je dobio. A bilo ih je zaista u impozantnom broju. DŽordž Buš u Zagrebu se nije zamarao hrvatskim „kosturima iz ormara” i navodnim „vijetnamskim sindromom” njenih generala i lokalnih delinkvenata. Bilo je više nego očito da je sastanak NATO saveza u Bukureštu, odakle je Buš stigao u hrvatsku metropolu, završio debaklom američke spoljne politike. Pokušaj da se uz pomoć Gruzije, Ukrajine, pa i Makedonije, zajedno sa Hrvatskom i Albanijom, zatvori „sanitarni kordon” oko Putinove Rusije nije uspeo onako kako ga je Bela kuća zamislila. Zato je mala Hrvatska u vlastitoj političkoj percepciji još više narasla u giganta koji garantuje da će, posle neizvesnih parlamentarnih izbora u Beogradu, čvrsto stezati ključeve „gvozdenih zavesa” i „sanitarnih kordona”, barem oko Srbije. Ili, kako su to izjavili predsednik Hrvatske Stjepan Mesić i premijer Ivo Sanader na sastanku NATO saveza u Bukureštu – „sad smo u elitnom društvu”. Čak je i DŽordž Buš na to mogao jedino cinično da namigne sa Markovog trga u Zagrebu.