Upotreba naoštrenog penkala

Da li treba potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU (u daljem tekstu SSP)? O tome ću se izjasniti nešto kasnije. Idemo redom: bivši šesetosmaš Solana, tvorac niza propalih država na balkanskom prostoru, od kojih se poslednja zove Kosovo, naglo je osetio veliku ljubav prema Srbima i predložio da se SSP zvanično potpiše 28. aprila. Ta inicijativa nije formalno baš najjasnija. Koliko znam, potpisivanje SSP-a spada u jurisdikciju komesara za proširenje Oli Rena. Nije li taj možda smenjen? U svakom slučaju, Ren je, na podsticaj tužibabe Karle, a uz pomoć Holandije, svojevremeno suspendovao pregovore o SSP-u na neodređeno vreme, to jest sve dok Srbija ne ispuni svoje obaveze prema Hagu, novom rodnom mestu Ramuša Haradinaja. A to praktično znači sve dok se Tribunalu ne isporuči Ratko Mladić. Sada je taj (pred)uslov zaboravljen. Videće se posle i zašto. No, hoće li do potpisivanja ipak doći? Predsednik Tadić je spreman da u svrhu toga hitno otputuje u Brisel čim ga Solana (ili Ren?) pozove. Međutim, dodaje predsednik, on to ipak neće učiniti jer je vlada, u vreme dok je bila u punom kapacitetu, za taj posao ovlastila dobro zaoštreno penkalo potpredsednika B. Đelića, inače francuskog državljanina, čoveka zavidne visine i još zavidnijeg obrazovanja. Tačno. S druge strane, predsednik Tadić je smetnuo s uma da je to ovlašćenje suspendovano još u decembru prošle godine skupštinskom rezolucijom o zabrani potpisivanja bilo kakvog papira koji eksplicitno ne garantuje celovitost Srbije. Ako bi, dakle, do potpisivanja SSP-a došlo 28. aprila to bi, implicitno, značilo posredno priznanje nezavisnosti Kosmeta. Otuda nimalo ne čudi što je predsedniku oštro replicirano sa strane narodnjačke koalicije DSS-NS. Premijer Koštunica je jasno rekao da je bilo čiji potpis na SSP-u za državu Srbiju neprihvatljiv, pravno bezvredan, da on može biti prihvaćen nikako drugačije negoli kao separatni partijski dogovor koalicije oko DS-a sa EU. Šta on pod tim podrazumeva? Pa to što je rekao. Uostalom, obično dobro (ne)obavešteni premijer još ne zna da će potpisivanje SSP-a 28. aprila biti samo svečani čin proglašenja nečega što je već potpisano tokom sastanka ministra vojnog bez vojske Šutanovca sa generalnim sekretarom NATO-a. Ministar tvrdi da u štabu onih koji su nas bombardovali nije potpisao ništa što bi išlo na štetu Srbije. Ovako ili onako, znači da je nešto potpisao. Za to vreme je parlamentarni spiker Dulić, jedna politički krajnje opskurna ličnost, šetao unaokolo i lupetao kao Maksim po građevini. Još su oštriji u kritici predsednikove inicijative, koja je flagrantna povreda ustavnog akta, bili radikali: Nikolić je Tadiću jasno stavio do znanja da će, ukoliko neko iz koalicije oko DS-a bilo šta potpiše tokom interregnuma, misleći pri tom na SSP, pokrenuti inicijativnu za njegov opoziv putem opštenarodnog referenduma za čije je raspisivanje potrebna trećina poslaničkih glasova. Iz Krunske će mu, verovatno, odgovoriti da je skupština raspuštena, da je vladajući kabinet tehničke prirode, te da, budući kako nema pun kapacitet, nije u mogućnosti da zabrani Đeliću ili bilo kome drugom potpisivanje SSP-a. Da li to znači da je posao vlade preuzeo štab DS-a? Uostalom, kako je tehnička vlada mogla, putem telefonske sednice, da izglasa suspenziju izgradnje autoputa Horgoš-Požega i ratifkaciju gasnog sporazuma sa Rusijom, a ne može – jer je u tehničkom stanju – da svom potpredsedniku naredi da ne ustaje sa tetkinog kauča? Da skratim priču obećanim odgovorom na pitanje da li treba potpisati SSP. Svakako da treba, druge nema. Ali, ne 28. aprila i ne bezuslovno. Zašto onda predsednik Tadić i njegovi misle da je narečeno potpisivanje u interesu Srbije? Zato što bi se to moglo zgodno upotrebiti kao predizborni adut, koji će dokazati njihovu tezu da Evropa nema alternativu. Ukoliko pak obrnemo stvar, jasno je da tako misli i EU, što praktično znači da se ponudom za potpisivanje SSP-a ova organizacija za ugalj i čelik aktivno uključila u ovdašnja predizborna događanja, unapred se opredelivši za stranu čija bi pobeda bila najpoželjnija. Naravno da je sa obe strane ova mogućnost demantovana: EU tvrdi da se ne meša u srpske izbore, dok predsednik DS-a izjavljuje da će se o budućoj vlasti 11. maja izjasniti isključivo građani Srbije i niko drugi. To je, nema šta, lepo rečeno. S tim što koalicija oko DS-a računa na sigurnu pobedu, kojoj bi potpisivanje SSP-a bilo onaj jezičak na vagi. Nije obavezno da ispadne tako. Velika je šansa da ispadne obrnuto: jer, bez obzira što to demantuje, aktivna uloga EU u ovdašnjim predizbornim događanjima jeste zapravo vetar koji duva u jedra radikalima i narodnjačkoj koaliciji, pošto oni zastupaju stavove koji su bliski većini srpskih građana. Ovo još ne znači da će SRS ili DSS-NS 11. maja pobediti na izborima, bar ne u apsolutnom smislu, ali će imati skupštinsku većinu bez koje nikakva odluka izvršne vlasti ne može lako proći. To praktično znači da će, ovako ili onako, budući skupštinski saziv poništiti validnost bilo čijeg potpisa na SSP-u.