Vreme promena

Odavno se u našoj kulturno hibridnoj sredini osećala potreba za izložbom kakva je ova, autora dr Miška Šuvakovića, koja nosi naziv “Konceptualna umetnost”. Umetnički konceptualizam prisutna je pojava na domaćoj umetničkoj sceni još od šezdesetih godina prošlog veka, a njegovo određenje kao da nije dovoljno jasno dato ni potpuno shvaćeno. Već ova okolnost daje vanredan značaj Šuvakovićevoj izložbi. Na drugu njenu vrednost ukazuje podatak da je izložba zapravo prezentacija Šuvakovićeve privatne kolekcije, sakupljane u dugom nizu minulih godina. Takvu zbirku mogao je da sačini neko ko je više nego vrstan poznavalac savremene umetnosti. Šuvaković je ličnost koja je u nas, izvesno, najdublje posvećena teorijskim aspektima umetničkog stvaralaštva u prelaznom vremenu koje deli njegovu modernu i postmodernu fazu. Izložba nije impresivna samo po svom problemskom okviru koji zahvata početke umetničkog konceptualizma i njegove današnje dosege, već i po značajnim imenima njegovih predstavnika, Sola Le Vita, Yozefa Kosuta, Mangelosa, Jozefa Bojsa, i onih sa naših prostora, Radovanovića, Abramovićevu, Damnjanovića, Trbuljaka, Todosijevića, Popovića, Ugrena. Posetioca možda neće impresionirati atraktivnost izloženih eksponata koliko ukupan utisak koji izložba stvara, i ponajviše saznajni efekat tog utiska. Ovde se vidi da konceptualna umetnost nije tek najavila “vreme promena” kao novu fazu savremene kulture, na šta ukazuje Mangelos u jednom svom eksponatu. Ona je u kulturnom prostoru obelodanila te promene. U umetnosti je bilo promena i pre, ali se nije menjala osnovna premisa po kojoj ono što zovemo umetnošću čine stvaralačke tematizacije sadržaja estetskog iskustva, i analogno estetizovane forme izraza. U “vremenu promena”, koje se oseća kao konstantno stanje u savremenoj kulturi, preobrazio se i stav koji je vekovima činio samu osnovu umetnosti. Ono što se danas zove umetnošću, čine dela koja se, kako Šuvaković kaže, zaokupljaju kontekstualizacijom praksi aktuelnog kulturnog aktivizma. Autor ove izložbe je, otud, u pravu kada ističe da je “konceptualista više istraživač nego umetnik”. Wega pokreće potreba kakvu su osećali Dišan, Kosut i Bojs, da se istraži genetska osnova ljudske potrebe za delanjem koje se naziva umetničkim. To podrazumeva kritičko preispitivanje ne samo osnova onih njegovih praksi koje prethode “vremenu promena”, već problematizaciju ontološke baze njegovog predmeta i njegove estetske recepcije. Otud se, ne bez razloga, čini da pojava umetničkog konceptualizma nagoveštava kraj mandata tradicionalne umetnosti i njenog “estetskog utilitarizma”. I više od toga, njome se prekida kontinuitet tradicijske geneze klasičnog umetničkog stvaralaštva. Taj epistemološki rez je uzrok nesporazuma i sporova koje umetnički konceptualizam izaziva od svog početka. Većinska populacija osrednje emancipovanih ljudi teško shvata zašto “nova” umetnost više nije lepa. I još teže joj je da je prihvati kao takvu. U toj laičkoj reakciji kakvu, izvesno, imaju i posetioci Šuvakovićeve izložbe, može se nazreti unutarnja protivrečnost koju umetnički konceptualizam latentno sadrži u sebi. Ako je konceptualista, kako je rečeno, više istraživač nego stvaralac, zašto se onda zove umetnikom? On bi morao biti svestan da se sopstvenom “radnom praksom” izmestio iz istorijskog prostora umetnosti. Trebalo bi, rečju, da zna da se to što radi o d n o s i prema umetnosti, ali da, ma koliko to grubo zvučalo, nije umetnost. Na posetiocima Šuvakovićeve izložbe je da, prema svojim mogućnostima, procene da li je ovakav sud ispravan, ili predstavlja samo jednu od dilema o kulturi u “vremenu promena”.