O spermi i jorgovanima

Ima vesti od kojih ti, lepo, mozak stane, ali, ne mislim na vesti iz srpske predizborne kampanje. A, pazi, bajo, šta se dešava! Dok se Velja Ilić sa Bokijem surovo obračunava, daleko od Srbije, na Univerzitetu u Getingenu, doktor Volfgang Engel uspeo je da stvori – VEŠTAČKU SPERMU!? On kaže: “Rođeno je 12 miševa. Sedam miševa umrlo je u roku od tri dana pa do pet meseci, ali ostalo je pet živih.” Ej, dvanaest miševa, kao dvanaest apostola Veštačke Sperme! I, zaista, zaista, vam kažem, Srbi moji; uskoro, muškarac će biti suvišan, a od muških muda praviće se kesice za duvan! I, ajd, sad, mirno spavaj, glasaj 11. maja za ove naše lokalne miševe, što patriotske, što globalne! Doktor Engel, mrtav ladan, kaže: “Ako nam je uspelo sa miševima, uveren sam da ćemo ovu metodu moći da primenjujemo i na ljudima!” Miševi, miševi će nam doći glave... Uzmem neki stari „Politikin zabavnik”, da se smirim. Kad oćeš! Sevnuo naslov i u „Zabavniku”!? GDE JE GROB ALEKSANDRA MAKEDONSKOG? Gde me nađoše na toj temi!? Jer, znam da smo Aleksandra sahranili u Armisaru, u Kašmiru, tamo gde se veruje da je grob Isusov, pa i Mojsijev. Ali, „Zabavnik” tera zvaničnu verziju. Kao Aleksandar je umro u Vavilonu, u junu 323. godine, posle uspešnog pohoda na Indiju. Odmah su, šatro, balsamovali Aleksandrovo telo, ali nikako da odluče gde da mu grobnicu naprave; u Vavilonu ili da telo vrate u Makedoniju. Dok su se makedonski generali, Aleksandrovi čuvari kovčega, oko sahrane svađali, Ptolomej je, opet šatro, telo ukrao i sa njim pobegao u Aleksandriju. Tamo se proglasio vladarem Egipta. Ali, pazi sad, brale! Aleksandar nije sahranjen u Aleksandriji, već, u Memfisu, i to tajno, tako da su samo prvosveštenici hrama znali gde je Aleksandrova grobnica!? A onda je, tek, 204. godine (!?) Aleksandrovo telo prebačeno u – Aleksandriju! Ovde Jung počne da cokće na indijskom taburetu: “Dobrooo! Aj čitaj dalje, kako ide zvanična priča?” Čitam dalje, sričem kao đače prvače. Kao Aleksandrovo telo je, navodno, „položeno u providni sarkofag, pravljen od nekog kristala”. Onda je taj sarkofag smešten u građevinu, pretpostavlja se, „sličnu Hadrijanovom mauzoleju”. Ali, opet, se ne kaže gde je taj mauzolej, mada se tvrdi da je to „postalo mesto najvećeg hodočašća Starog sveta”. Ah, Armisar, Armisar u Kašmiru, eno ga i danas je mesto sveopšteg hodočašća. Tu se i danas klanjaju „Isi iz Kašmira” i hindusi, i muslimani i budisti i hrišćani... A, u Aleksandriji opčinjenost Aleksandrovim grobom trajala je svega šest vekova. Dolazili su na poklonjenje Aleksandru i rimski imperatori, Cezar i Kaligula, recimo. Nego onda je došao, prvo, Nikejski sabor 324. godine, a zatim i Teodosije (379-395) poslednji vladar Istočnog i Zapadnog carstva, koji je hrišćanstvu potvrdio status državne religije. Tada je Teodosije naredio „da se unište svi spomenici iz paganskih vremena.” Srušen je i Aleksandrov mauzolej, i, od četvrtog veka nove ere, više se ništa ne zna o Aleksandrovom grobu i njegovom telu. Profesor Nikolas Sonders sa Univerzitetskog koledža u Londonu nudi zavodljivu ideju; Aleksandrovo telo je iz Aleksandrije u Veneciju doneto kao telo Marka jevanđeliste!? Jung, ovde, burno interveniše: “Ne veruj ništa Englezima, pa ni tom profesoru Sondersu! Čuj, Marko jevanđelista!? A gde su dokazi da je Marko postojao?” Da i on nije od veštačke sperme na Nikejskom saboru napravljen...” Ovde kažem da profesor Sonders predlaže, „ako bi crkva dozvolila, da se ispita telo koje se čuva u ovoj čuvenoj bogomolji”. Da se vidi DNK, nije li od veštačke sperme i svetac... Jung gladi vrat svojoj patarenskoj srebrnoj lulici, pa će, onako, očinski: “Nisi se, valjda, primio na ideju da je Aleksandrovo telo u Veneciji? Ne bi me čudilo da Vatikan, za koji dan, otkrije da je Aleksandrov grob u Rimu, na Kapitolu! Ne bi me čudilo da, najzad, priznaju da je Aleksandar onaj bezgrešno začet božji sin, a da je sve ono sa Galilejcem bila farsa, izmišljotina carice Jelene, majke Konstantinove...” Sa ovim mislima, u subotu, krećem iz Gročanske peške do Brankovog mosta, da tamo na levoj obali Save sadim plave jorgovane. Zvala Vesna da Vinča. Rešila da reka Sava bude Dolina jorgovana koju su zasadili, svojevremeno, za Jelenu Anžujsku kad je dolazila u Srbiju... Spuštam se, sa Jungom, niz Vojvode Šupljikca, a Švajcarac će, onako, u poverenju: “Znaš i sam da generalski puč protiv Aleksandra nije uspeo, da je ubijen Aleksandrov dvojnik i peharnik JUDA i da je došlo do ZAMENE IDENTITETA! I da je iz Vavilona za Makedoniju krenulo mrtvo telo JUDINO! Samo je to telo Ptolomej mogao da ukrade! Mada, imaš i grob Tome kod Kalkute... Ko zna čije je telo Ptolomej za Egipat odneo?” A kad smo, već, bili na Brankovom mostu, naletim Jungu kao som na bućkalo: “Zar nije u Kalkuti grob Isusovog nevernog apostola Tome?” Jung pućne na lulu, i, vidim, seiri, pa će, ovako, da me zalepi: “A nije li Tomi pravo ime JUDA!? Ne zovu li se isto Isusov blagajnik i Aleksandrov peharnik!? Ah, moj dečače, pametnom čoveku je i komarac muzika...” Stignem u savsku Dolinu jorgovana, izljubim se sa Vesnom da Vinča, dobijem ljubičastu lentu na kojoj je upisano moje ime. Pa uzmem jorgovana sadnicu i vežem joj ljubičastu lenticu u mašnicu. Da se zna, za dvesta, za trista godina, koliko jorgovan živi, da se zna ko ga je zasadio. Da ga je zasadio pravi čovek, Srbin, pravljen od prave, suvoplaninske sperme... A onda, ajd, nazad, po sitnoj kišici, preko Brankovog mosta i klomparaj tako do Crvenog krsta, do FK „Obilića”, a u sebi izgovaram novu mantru: ako za trista godina ne bude Srba, neka, bar, bude srpskih jorgovana, na ušću Save i Dunava... Nedelja. Zapalim sa Oljom na Avalu, odradimo strmu stazu od podnožja do Meštrovića, a tamo, kod Mauzoleja, sve više trudnica. Valjda su trudne od prave srpske sperme. Oh, Gospode, kako su gorde, ponosne... A onda se sa Avale surinemo preko Belog Potoka, pa na autoput, i, tras, evo nas kod burazera Dragiše iz Vrčina. Vatra za roštilj već gori, žar se već pravi, a svinjski vrat se soli i baca na rešetke da cvrči. Dok čistim crni luk, moja trudna Crna sa stomakom do zemlje, mota se oko Oljinih nogu. A kad se živim mesom namiri, skoči mi u krilo, pa mi predući, besedi: “Čudim se da te je toliko pogodilo što na Zapadu prave veštačku spermu. Pa, misliš li da su svi ovi grdni mačići koje sam, za ovih jedanaest godina, omacila, misliš li da su začeti iz sperme mačora sa kojima sam se parila!? I nije li i tvoj Aleksandar, najveći među ljudima u svim vremenima, nije li, bez sperme, bezgrešno začet u Hramu? A, ovi na Zapadu, pusti ih, neka se kote sa veštačkom spermom. Neka se kote ko miševi koje ću, u slast, tamaniti...”