Bombaški procesi

Da li vas je ovih dana neko telefonom obavestio kako je u stanu gde živite postavljena bomba, koja će eksplodirati tad i tad, pa ste, je li, hitno evakuisali porodicu iz iznajmljene garsonjere? Ako se to još nije dogodilo, ništa se ne sekirajte. Mirno sačekajte upozoravajući telefonski poziv. Jer, ne zna se šta nosi noć, a šta dan. Lako može da vam se stvarno desi bomba. Valjda je ova bombaška kampanja sastavni deo predizbornih aktivnosti. Otuda što je, u oba slučaja, to potencijalno smrtonosno. Ova pretpostavljena mogućnost, koja za sada pripada sferi naučne fantastike, ili je tema jezovite (nenapisane) bajke, proizlazi iz saznanja kako je poslednjih meseci bilo sijaset (srećom, lažnih) dojava o eksplozivnim napravama u nizu javnih institucija. Tako je, recimo, ravno jedanaest puta neka osoba (ili više njih?) obavestila osoblje na telefonskoj centrali o postavljenoj bombi u Palati pravde. Odmah je izvršena evakuacija zgrade. A svako ko je ikada kročio u Palatu pravde, zna dimenzije takvog poduhvata: jer, osim tužilaca, sudija i sudskog osoblja, svakog dana kroz tu kuću prođe bar deset hiljada ljudi, što optuženih, što svedoka, što onih koji su došli da overe neki dokument, a o radoznalcima već da i ne govorimo. Prosto: Palata pravde je nešto što nalikuje železničkoj stanici u trenutku polaska (ili dolaska) svih vozova. Pod uslovom da vozovi još saobraćaju. Još se pomenuta evakuacija odvijala kroz uska vrata, jedina koja funkcionišu u Palati pravde. Mnogi sudski procesi morali su biti prekinuti dok policijski specijalci sa sve psima-tragačima ne ustanove da bombe nema. S druge strane, opet, možda su ove bombaške pretnje i smišljene kako bi neki sudski spor bio odložen da optuženi provedu još koji dan na uslovnoj slobodi. Uzgred budi rečeno, (lažne) bombe su minulih nedelja postavljane i u poštama, domovima zdravlja... Kafane još ne diraju. Koliko su stvari ozbiljne, pokazuje i slučaj privatne gimnazije Crnjanski na Banovom brdu, gde je jednog dana nastava prekinuta dok oni policijski specijalci ne ustanove da li je tamo podmetnuta bomba. I decu ubijaju, zar ne? Ili je meta bila nastavnica fiskulture? Ima li razloga za uzbunu? I da i ne. S jedne strane, još nije došlo do eksplozije. Što ne znači da jednog dana neće. Za sada su ove pretnje bombama neka vrsta nove društvene igre masovnih razmera, manje-više nalik epidemiji. NJom se prevashodno zanimaju dokoni ljudi, koji inače nemaju kome da telefoniraju. Pa se zabavljaju dojavama o navodnim bombama. Usamljenost je takođe vrsta mentalne bolesti, kako u nas, tako i šire. Neki su u međuvremenu otkriveni. Može se takođe pretpostaviti da se ovim hobijem bave i duševno oštećeni ljudi, da ne kažem pritajeni psihijatrijski bolesnici, odbegli iz Laze Lazarevića. NJima to dođe tak normaljno. Nisu ni svesni da ovakve pretnje, čak i kada su lažne, predstavljaju teže krivično delo sa ciljem unošenja uznemirenja među ionako preplašeno građanstvo. Najzad, pretpostavimo da sve ovo može inspirisati nekog ovejanog kriminalca da zbilja podmetne bombu, koja će zbilja eksplodirati, uz podrazumevajuću kolateralnu štetu u ljudskim životima. Sve je moguće. Vidimo se na groblju. No, na kraju, vredi se pozabaviti pitanjem: otkuda ova epidemija telefonskih poziva u vezi s (navodnom) bombom? I zašto se o tome unapred obaveštavaju potencijalne žrtve? Teroristi u svetu nemaju taj običaj da telefoniraju policiji kako bi je obavestili da će izvršiti samoubistvo bombom u prepunom autobusu onih koji idu na posao ili u školu. Jednostavno, aktiviraju eksplozivnu napravu, žrtvujući tome i sopstveni život. Ili se otetim avionom zabiju u neku zgradu. Rezultat: tri hiljade mrtvih. Tako je bilo 11. septembra u NJujorku, 11. marta u Madridu, 7. jula u Londonu. A da li je bilo nečega u maju? Otkud je baš Srbija zemlja u kojoj je (navodno) podmetanje bombi jedna od glavnih društvenih (i političkih) tema? Kao da, sačuvaj bože, nemamo drugih briga. Odgovor je prost: ovo je takva zemlja. U zemlji gde se maloletnice prostituišu, snimajući svoje avanture mobilnim telefonom kako bi posle mogli da ih prikazuju na Internetu, gde bi narkomani sigurno pobedili na izborima samo ako im se dozvoli da se registruju kao politička partija, gde su razbojnički napadi na pošte, kladionice i menjačnice svakodnevna pojava sa više nego skromnim učinkom, gde je crna hronika (ubistva u porodici i slično) vodeća novinska rubrika, saobraćajni udesi pod uticajem alkohola svakodnevna pojava a penzioneri jedva preživljavaju na crti biološkog održanja, i ne pomišljajući na to kako bi mogli da odvedu unuke da vide more, gde nas političari permanentno plaše povratkom u zle devedesete godine XX veka, dok nas drugi plaše Evropom, pretnje bombom su šlag na torti. Volite li torte? Slatkiši kvare zube. Bolje vam je da, u ove prolećne dane, kada se pijace pune svežim povrćem, doduše malo ozračenim, zavijete sarmice od zelja ili, ukoliko imate para, da se počastite mladom jagnjetinom sa krompirićima. S tim da morate biti svesni kako ni to nije odbrana od mogućnosti da vas jednog dana neko telefonom obavesti kako je u stanu gde živite podmetnuta bomba, pa da, je li, hitno evakuišete porodicu iz iznajmljene garsonjere. Lepo je vreme, spavajte u parku. I nikako ne šaljite decu u školu. Ko zna kakva im je nastavnica fiskulture!