Kapetane, mirno!

Posle pobede na izborima 9. marta, na kojima Socijalistička partija nije ostvarila željenu apsolutnu većinu, i posle ne baš lakih pregovora sa manjim partijama, Hose Luis Sapatero je tek u drugom krugu glasanja u nacionalnom parlamentu uspeo da odbrani mandat za sastavljanje vlade. Tako će Španiju i u naredne četiri godine voditi socijalistička vlada, po mnogo čemu izuzetak u zapadnoj Evropi, gde je nezaustaviv uspon desnice više nego očigledan. Stižu i ne baš dobronamerne ocene da je reč o „autoizolaciji” Sapatera. Kao da se u mnogim zemljama Evrope zaboravilo da se njihov napredak u najvećoj meri duguje upravo socijalnom sadržaju njihove nekadašnje državne politike. Osim već poznatih problema u zemlji, kao što su terorizam ETA i nezaposlenost, pred novom vladom nalaze se dva nova zadatka: kriza u građevinarstvu i pravi mali „rat za vodu” autonomnih oblasti. Posle decenije nezapamćenog rasta, kada se zidalo i po 1,5 miliona stanova godišnje, špansko građevinarstvo je pretrpelo udar koji je stigao iz iste grane iz SAD – zbog pregrejane dodele tzv. hipotekarnih „đubre kredita”. Posledica: nagli pad gradnje, zatvaranja manjih firmi, pad cena stanova, obustava plaćanja kredita i – višak radne snage. Višak i to značajan, koji je već pogodio gotovo milion stranih radnika, među kojima je više stotina hiljada Rumuna i Bugara. Za njih se već sprema program povratka u njihove zemlje. Drugi problem je izazvan nezabeleženo sušnom jeseni, zimom i početkom proleća, zbog čega su rezerve vode, posebno u Kataloniji, pale ispod kritične tačke. Najavljuju se ozbiljne i duge restrikcije u snabdevanju više miliona građana. I prva odluka nove vlade bila je hitna izgradnja cevovoda dugog stotinak kilometara, kako bi se sa „vlažnog” severa vodu prebacila u Kataloniju i izbegla realna opasnost da Barselona na jesen bude bez vode za piće. Odluka je pozdravljena u Kataloniji, ali je u „suvim” južni provincijama, Valensiji, Almeriji i Mursiji, izazvala pravu „pobunu”, jer je socijalistička vlada Sapatera, u prošlom mandatu poništila veliki hidrološki plan prethodne desničarske vlade, kojim bi se sa voda severa prenosila na uvek žedni jug. U južnim pokrajinama najavljuju ozbiljne proteste i nameru da idu na Ustavni sud. Ali protestima prete i na severu, jer iako tamo ima vode, ona ni u kom slučaju nije višak. Španija, sa ovom ili sa bilo kojom drugom vladom, mora da reši ovaj vekovni problem. Prava novost za Španiju, a i za EU (osim Finske i Švedske), jeste sam sastav ove vlade: prvi put u istoriji zemlje, u vladi ima više žena ministara nego muškaraca. Za senzacionalističku, a i za onu drugu štampu, pa čak i za veliki deo društva, ovo je veliko iznenađenje, iako je i u prošlom sastavu vlade bilo dosta žena ministara. Prva potpredsednica te vlade (i prva na tom mestu u istoriji zemlje), De la Vega, pre četiri godine je bila objekat kritike desničarske opozicije, pa čak i neukusnih šala, da bi mandat završila kao najbolje ocenjeni ministar, čak ispred samog predsednika vlade Sapatera. Ostala je na svom zaduženju i u novoj vladi. Sve je, međutim, začudilo imenovanje novog ministra odbrane: Karme Čakon, stara 36 godina, Katalonka, bivša ministarka za stanovanje – i u sedmom mesecu trudnoće! Preuzimanje dužnosti nove ministarke odbrane, kao događaj dana pratio je neverovatan broj predstavnika medija. Opšte uzbuđenje se osećalo u vazduhu, ali ono ni najmanje nije pogodilo novog šefa španske armije. Smireno je izvršila smotru počasnog bataljona, a onda je sa tribine prepune zvanica i kompletnog sastava vrhovnog štaba, izdala prvo naređenje: „Kapetane, komandujete – mirno”! Pisak trube, bataljon postrojen pod konac, mukla tišina i opet siguran glas ministarke: „Ponovite za mnom: Živela Španija! Živeo kralj”! Bataljon gromko ponavlja, odjekuje himna. Svečanost je završena. Ali to nije sve! Ministarka odbrane je otputovala u posetu španskim trupama u Avganistanu. Prenela im je pozdrave kralja i poštovanje naroda za požrtvovanost, ručala sa oduševljenim vojnicima u kantini – i vratila se. Još je najavila da će posetiti španske trupe u Libanu, Bosni i na Kosovu i Metohiji. Šta je hteo Sapatero ovim imenovanjem, bilo je pitanje širom zemlje. Mnogi su sumnjičavo vrteli glavom. A kada je Berluskoni novu špansku vladu ocenio „previše ružičastom”, bio je to još jedan dodatak zluradosti. Istina je, međutim, na drugoj strani. Sapatero je već pokazao da ne pravi razliku po polu, već po sposobnostima i predanosti radu. Dokazuje i da dobro poznaje današnje špansko društvo, i njegove potrebe da preskoči tradicionalne barijere koje ga sputavaju u razvoju, od kojih je jedna – položaj žene. Potvrđuje i da misli ono što govori: ako obeća povratak trupa iz Iraka zbog neregularnog slanja, on to i učini, iako bi mu politički bilo lakše suprotno, posebno u odnosima sa SAD; kad kaže da neće priznati nezakonito proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije, to i učini, bez obzira na kritike moćnih zapadnih saveznika Španije; kad objavi da su žene jednake sa muškarcima, delom to i dokaže. Desnica je čitav slučaj dočekala krajnje kritički, a prednjačila je radio-stanica Katoličke crkve: žena na čelu armije, rukovanje vojnim budžetom od više milijardi evra, Katalonka pred kojom španski generali stoje mirno, i uz to još i trudna, što će joj onemogućiti putovanja i sastanke sa kolegama iz NATO na kojima će se rešavati važna pitanja. A desnica u rukavu ima još jedan adut: ako ministarka ode na porodiljsko, koje joj pripada po zakonu kao državnom službeniku, napustiće odgovorno mesto, a ako ne ode, biće neodgovorna majka! Gore od svega je javno pokazivanje hipokrizije u ovim kritikama, jer upravo desnica javno tvrdi da je porodica osnov društva (u čemu je Crkva podržava), da su porast nataliteta i dečja zaštita prva briga, da je jednakost žena sa muškarcima uslov zdravog društva, da je abortus koji su legalizovali socijalisti, uništavanje života i budućnosti zemlje.