Samo nas humor spasava

NJena rediteljska ruka je za proteklu deceniju rada i dvadesetak igranih predstava postala prepoznatljiva. Od Lolite, preko Bergmanove sonate, do Kiseonika i Hitlera i Hitlera, uglavnom je birala komade koji su joj pružali mogućnost da se bavi ljudskom psihom. Radila je na scenama Narodnog pozorišta, Ateljea 212 i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sa povremenim izletima. Poslednja premijera, komad mladog švajcarskog pisca Lukasa Barfusa Seksualne neuroze naših roditelja, izvedena je 30. aprila u Narodnom pozorištu na sceni Raša Plaović. Ako je suditi po reakciji publike, nema sumnje da će ova predstava, koju nosi izvanredna Vanja Ejdus, biti zanimljiva i provokativna za gledaoce svih generacija. Ove godine Tanja Mandić-Rigonat je i jedan od selektora Sterijinog pozorja, i njenih pet predstava repertoarskih pozorišta koje je izabrala, pribavili su joj aplauze, ali i ljutnju koja je stizala do nje. Međutim, ona ima jednostavan odgovor da je to njen izbor i da je spremna da snosi sve posledice toga. Savremena evropska drama – to je ono što vas prevashodno zanima. U tom smislu je i ova priča Lukasa Barfusa bila vaš izbor? - Privukla me je tema, snažna priča, lik devojčice Dore, čija sudbina nosi u sebi snagu metafore, kao i mogućnost da eksperimentišem u formalnom smislu, da istražujem scenski jezik znakova, emocionalnih slika. Ja ne volim u pozorištu takozvani realizam shvaćen kao banalno oponašanje života, već pozorište koje izražava, a ne podržava, koje otkriva ono najdublje u čoveku ne samo rečima. Volim istraživanje specifičnosti pozorišnog jezika, drugačijeg od svih drugih. Ovu predstavu sam postavila kao moralitet za perverzni 21. vek. Svi glumci sede na sceni koja je kao svetilište ili igraonica, ili ring u čijem centru je Dora kao ogledalo za zajednicu u kojoj odrasta. Dora je drugačija, zbog toga i obeležena? - Kada imate u literaturi nekoga ko je obeležen – svojim izgledom ili talentom, životnim stavom..., on uglavnom postaje ogledalo za preispitivanje tema slobode, odnosno neprijateljstva društva prema nekome ko ne odgovara prihvatljivom modelu normalnosti i ispravnosti. Još ako je to žena, u ovom slučaju veoma mlada, na scenu stupa i ženski problem, žensko telo, jer je ono idealni poligon za treniranje različitih društvenih autoriteta – crkvenih, lekarskih, prosvetnih. Dora je neko ko i oseća i misli i radi isto. Biti društveno obeležen, biti “društveno bolestan”, za mene ima široko značenje. Qubav, osetljivost, nežnost, spontanost, neisfoliranost, sve su to simptomi “ozbiljne bolesti” pojedinca u “zdravorepresivnom” svetu organizovanih mediokriteta. Ova drama je šaka otrova upravo za malograđane. Šta bi vas privuklo iz savremene srpske drame da postavite na scenu? - I ovaj komad je za mene “savremena srpska drama”, jer kroz njega pričam o svetu u kome živim, o roditeljskoj ljubavi-neljubavi, o muško-ženskim lavirintima fantazije i erotike. . . I naše društvo, baš kao i društvo iz drame, kastrira pre svega životnu želju – eros u najširem smislu. Osim toga, ne mora komad da napiše srpski pisac da bih ga osećala kao domaći. Ekstremna struja savremene ruske drame: Ivan Viripajev, Konstantin Kostjenko, moji su intimni savremenici, jer su u stanju da ludost 21. veka uhvate, iskažu u jarkim bojama. To je drama za 21. vek, neimitativna, eksperimentalna, metafizička, ljudska. Berfus se uklapa u to društvo duhovitih i šokantnih pesnika pozorišta. Preciznije pitanje glasi – koliko su za vas srpske savremene teme slične ili različite od onih kojima se bave savremeni ruski ili evropski pisci koje postavljate na scenu? - Mi prisustvujemo ekspanziji savremene srpske drame gde su vodeći pisci žene – Milena Marković, Biljana Srbljanović, Maja Pelević, Milena Bogavac, Marija Karaklajić, i one ne liče jedna na drugu. Imaju svoje teme i stilove. Nisam imala mogućnost da ih režiram, a želela sam neke. Pozorišta se opredeljuju za varijantu da stariji iskusni reditelji režiraju drame mladih autorki, pa sam ja svoje prirodne generacijske srodnike našla u savremenoj ruskoj i evropskoj drami, u onom krugu koji je u žestokom dijalogu sa savremenim svetom i njegovim problemima. To su pisci koji proširuju polje poznatog, viđenog, koji ruše tabue, razgrađuju stereotipe, proširuju pojam lepog i ružnog, i koji šokantnim i neočekivanim humorom daju čoveku šansu za život u borbi za atome ljudskosti u okrutnom svetu. Ne pišu oni dobro skrojene građanske komade, već drame krika, pobune protiv hladnog neprijateljstva sveta. Šta je to tako drastično drugačije danas u društvenom i političkom angažmanu u odnosu na protekle decenije? - Sad živimo u nekom domaćem devijantnom obliku kapitalizma, u medijskom svetu, u veoma složenom prostoru društvene travestije na svim nivoima, u proizvodnji ludila manipulacija, od onih grubih do veoma suptilnih. Živimo u porno-svetu – u političkom, estradnom i ekonomskom smislu. Pisci koje ja režiram, umeju da uhvate taj svet. A opet, njih i njihov dramski jezik neke starije generacije možda još uvek ne mogu da shvate. I mada su im drame višestruko nagrađivane (Berfus je dobio prestižnu nagradu “Theater Heute” 2003. za najboljeg savremenog dramskog pisca), u našoj pozorišnoj sredini uobičajeno je nerazumevanje savremenih pisaca. I ono ne dolazi od publike. Naprotiv. Već od onih koji bi znanjem i zvanjem morali da uoče vrednosti makar se one ne poklapale sa njihovim ukusom. A šire gledano, teško je emotivno i umno spojiti sve niti rasutih slika umnoženih stvarnosti. Moja dnevna stvarnost nije stvarnost ponižene radničke klase, ili klase hiperbogataša. Svi mi zahvatamo u deo zajedničke političke realnosti, ali životne stvarnosti nam nisu iste. Čovek živi u velikom raskoraku između onoga što vidi, oseća, čuje, i onoga što mu se u medijima plasira kao jedna verzija istine. On je sukobljen sa proizvodnjom istina i laži. Utoliko pojedinac mora da bude oprezniji i budniji, kako ne bi postao samo konzument fast fuda koji mu dolazi iz medija, iz političke sfere i iz drugih domena. Kako biste definisali poziciju umetnika u Srbiji danas? - To je biće koje hoda na dve noge, ima dve ruke, dve glave. Jednom glavom stvara i mašta, drugom glavom misli kako da preživi, izdrži šamare svakodnevnog života. Ali teško je i naučnicima, i svim ljubiteljima prostora, slobode, istine. Talentovani su ovde meta za iživljavanje lenjih, nedarovitih a željnih moći. Poznato je da ste javno dali svoju podršku Demokratskoj stranci, odnosno njenom lideru i predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Koliko politika utiče na vas kao umetnika, kako to osećate? - Život u pozorištu stvarno je privilegija, jer sam okružena zanimljivim ljudima, stvaraocima. Život je stvarniji i puniji, problemi izoštreniji. Od te javne podrške DS-u za mene je mnogo bitniji osećaj sveta i energija koji su ugrađeni u predstave koje sam režirala, u Neuroze, u predstavu Hitler i Hitler. Izabravši tekst Hitler i Hitler, ja sam pred publiku izložila lik patološkog vođe i njegove podanike, analizirala to ludilo manipulacije i kruženje zla na relaciji narod – vođa. Analizirala sam zavodljivost zla. Ta predstava se zaista igra na kartu više u potpuno specifičnoj atmosferi povišene pažnje. Prate je ovacije, jer ljudi prepoznaju jezik demagogije, manipulacije, osim što aplauzom nagrađuju izvrsne glumce. To što je radio Gebels, stvarajući medijsku sliku vođe, i danas rade marketinški magovi. Hitlerove ideje i taktike, vatrena demagogija, samo se kloniraju i preoblače, i nisu proterane iz današnjeg sveta, već su odomaćene u njemu, kao svakodnevni izazov zdravom razumu i elementarnoj ljudskosti. Ponavljanje obrazaca? - Da. A s druge strane, naš narod ima potrebu za očinskom figurom vođe, prema kojem je u infantilnoj poziciji. Vođa pri tom nije raspoložen čovek, već ima strogu turobnu masku, i kao da je večito nezadovoljan svojom decom, svojim stadom. Retko im se obraća, a katkad mahne rukom i podvrisne u zanosu parole. Uz to se kod nas provlači i tartifovski tip, naizgled skromnog čoveka kome je prosto neprijatno što je lider. Setite se početaka Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice sada. Narod je i za jednog i za drugog voleo da veruje kako su to skromni ljudi. Milošević je živeo u stanu na Vračaru i nije želeo vilu na Dedinju. Koštunica i dalje želi da zadrži lik skromnog čoveka iz kruga “dvojke”, koji živi preko puta osnovne škole u stambenoj zgradi i tako izlaže bezbednosnom riziku komšije, decu, građane, slučajne prolaznike... A iza tog lika je stvarnost u kojoj se opet razvrstavamo na patriote i nepatriote, na više i niže Srbe, i nikako da definišemo da je patriotizam ljubav prema životu u svoj njegovoj različitosti i bogatstvu, a ne prljava demagogija koja žigoše suparnika kao metu za istrebljenje. Sa najvišeg mesta se dobija dozvola za obračun sa neistomišljenicima, ili za paljenje grada. Pa, policija je pod kontrolom DSS-a. Ovog meseca, tačnije 26. maja, počinje Sterijino pozorje čiji ste jedan od selektora. Zbog čega ste izabrali ovih pet predstava – Tako je moralo biti Branislava Nušića u režiji Egona Savina (JDP), Barbelo Biljane Srbljanović u režiji Dejana Mijača (JDP), Putujuće pozorište Šopalović Qubomira Simovića u režiji Tonija Janežiča (Atelje 212), Neprijatelj naroda Ivana Lalića u režiji Egona Savina (Zrenjaninsko pozorište), Instant seksualno vaspitanje Đorđa Milosavljevića u režiji Juga Radivojevića (večernja scena pozorišta “Boško Buha”)? - Taj i takav izbor izdvaja najupečatljivija ostvarenja nastala u protekloj sezoni. Sve predstave su odlično glumljene, i one u sebi harmonično spajaju sve elemente pozorišnog čina. Moju selekciju nije vodila isključivost ličnog ukusa, već obaveza da znanjem i iskustvom prepoznam vrednosti i u delima reditelja čije mi poetike ne moraju biti bliske. Mislim da ovakav izbor nije u svađi sa našom pozorišnom repertoarskom pričom, već da je reprezentuje “realno”, bez mog subjektivnog ekstremizma. Ne želim ni da ocenjujem proteklu sezonu kao neki superiorni nad-glas. Da li su do vas doprli glasovi ljutnje onih koji su očekivali, a nisu se našli u vašem izboru? - Naravno, ali to je rizik koji se podrazumeva kada se prihvatite nečeg kao što je posao selektora jedne velike pozorišne manifestacije. Pojačana gordost i sujeta su neprijatelji ne samo političara već i umetnika. Moj izbor predstava nije imao nameru da svesno povredi bilo koga od mojih kolega čiji rad pratim. Jednostavno sam birala po svojoj savesti, a ne računici kome ću se zameriti, ili ko je od upravnika pozorišta ili direktora drame imao predstavu u konkurenciji. Ipak, u toj sredini živi mnogo talentovanog i kreativnog sveta? - I taj pametni, kreativni mladi svet stvara u sredini koja je postala toliko konzervativna na svakom planu, pre svega na političkom. Mi smo većinom jedno polupismeno društvo u kome se na jednog talentovanog obrušava udruženih deset netalentovanih. A talenat preživljava ne zahvaljujući osmišljenoj podršci sredine, već zahvaljujući isključivo ličnoj ludosti, hrabrosti, izdržljivosti napetoj do krajnjih granica. Mi smo društvo ekstrema, i ako nas nešto spasava, to je humor, sposobnost da sa komične strane sagledavamo apsurd lične pozicije u fantastici svakodnevnog života. Devedesetih godina mladi ljudi su bili najbrojniji glas opozicije Miloševiću i radikalima... - A danas imate neke nove mlade ljude koji brojno glasaju za radikale. To su dece koja nigde nisu putovala, koja nemaju sećanje na SFRJ, deca koja su svedoci osmišljenog minimiziranja antifašističke borbe, prekrajanja istorije i vrednosti socijalističkog društva, deca rasla u ratu, teroru nacionalizma, mržnje, neznanja i siromaštva, a pozicija života u getu nije se promenila ni posle 5. oktobra. U sendviču između evropskih uslovljavanja i lokalnog pseudopatriotizma pokupila su svakojake frustracije. Oni veruju radikalskim vođama. Sjajna su meta za manipulaciju. Ti mladi koji su s pravom nezadovoljni tranzicionom Srbijom, ne sećaju se radikalsko-espeesovsko-julovskih nedela. A funkcioneri radikala su se manekenski redizajnirali. Radikalska ideologija je marketinški tako fantastično upakovana da vi danas možete Jorgovanku Tabaković da predstavite kao Sindi Loper ili Blondi. Sve je moguće u sferi marketinga, pakovanja i proizvodnje stvarnosti. Ali, ljudi ne smeju da zaborave šta je život, šta je praksa. Radikali su nas lošom praksom baš zadužili. Danas su oni skladan partner autističnim DSS-ovcima, šampionima političke demagogije i odsustva svake kopče sa pojmom realnosti. Naša politička scena generalno pati od nedostatka kreativnog, vizionarskog mišljenja, od racionalnog planiranja budućnosti. Emocije su u prvom planu, i to one koje bude mržnju, netrpeljivost, ogorčenost i ojađenost. Sanjam dan kada će u Srbiji neistomišljenici razgovarati kao ljudi i neće se istrebljivati ni na rečima ni na delu.