Povratak poljskih “vodoinstalatera”

Strepnje da će zapadnu Evropu, posle proširenja Evropske unije, preplaviti radna snaga iz nekadašnje istočne Evrope i tako poremetiti čitavo tržište rada na Starom kontinentu pokazale su se preteranim, sudeći po iskustvu koje su dosad stekli Britanci i Poljaci. Polovina od jednog miliona migranata, najviše Poljaka, koji su posle 2004. došli u Veliku Britaniju u potrazi za boljom zaradom, vratila se ili se vraća kući, kako pokazuju istraživanja Instituta za javna istraživanja politike u Londonu. Pojava je neočekivana i, kako izgleda, po mnogo čemu indikativna za opšte stanje na budućem evropskom tržištu rada. Iz Poljske, najveće istočnoevropske zemlje koja je pre četiri godine ušla u EU, odlilo se na Zapad oko dva miliona ljudi. Tako je „poljski vodoinstalater” postao, u zapadnoj štampi, prototip novog gastarbajtera iz najbrojnije evropske mirnodopske migracije od kraja Drugog svetskog rata. Na udaru tog talasa našle su se tri stare članice EU – Britanija, Irska i Švedska – koje su imale najliberalniju imigracionu politiku. Nema jednostavnog odgovora na pitanje zašto su Poljaci počeli da se vraćaju kući. Wihov povratak može biti odziv na apel predsednika Leha Kačinskog da se vrate, jer i u Poljskoj „imaju šansu”. Ali je malo verovatno da su za ove četiri godine u tuđini postali veći patrioti nego što su to bili kod kuće. Oni su otišli od kuće prevashodno zato što su želeli da iskoriste svoju šansu u razvijenijoj Evropi: zavisno od struke, zarada u Britaniji bila je tri do šest puta veća nego u Poljskoj. Britanski stručnjaci objašnjavaju pojavu specifičnostima same ove migracije, drukčije od svih ranijih. Ranije ekonomske migracije najčešće su značile iseljavanje iz domovine i potragu za srećom u nekom dalekom novom svetu, u Americi ili Australiji. Kad su „poljski vodoinstalateri” počeli da dolaze – a među njima su prednjačili visokoobrazovani stručnjaci i visokokvalifikovani radnici, u preko 80 odsto slučajeva mlađi od 40 godina – Poljska je već bila u Evropi i vrlo mali broj njih je želeo ili imao potrebu da se iseli zauvek. Oni su, dakle, svesno dolazili na određeno vreme, da bi brže stekli željeni imetak i da bi s njim mogli da se vrate i počnu bolji život kod kuće. Uz to, godišnji privredni rast je u „novoj” Evropi između 5,5 i 6,5 odsto, dok je u „staroj” više nego upola manji. To je smanjilo i nekadašnju veliku razliku u nadnicama zaposlenih. Sve je izraženija i praksa da „stara” Evropa seli proizvodnju u „novu”, gde je radna snaga jeftinija i gde nema drugih došljaka, osim manjeg broja vrhunskih zapadnih specijalista, neophodnih za uhodavanje proizvodnje i osposobljavanje domaćih stručnjaka za nastavak poslova. Britanija, kako se ispostavilo, nije za nove migrante zauvek ostala obećana zemlja, a Britanci su mogli da steknu korisne predstave o suživotu sa „novim” Evropljanima. Raniji došljaci, ako se ne računaju evropski politički emigranti posle Drugog svetskog rata i begunci iz komunističkog sveta, bili su iz nekadašnjih britanskih kolonija, mahom ljudi druge rase, vere i civilizacije. Ako su Poljaci doprineli da britanska privreda dobije radnu snagu u kojoj je oskudevala, Britanci su naučili da doprinos drugih više cene. U Britaniji, manje „evropskoj” od bilo koje zemlje „stare” Evrope, postojala su dva sučeljena mišljenja o dolasku stranih radnika. Prvo su zastupali kapitalisti: strani radnici mogu da koriste britanskoj privredi isto koliko i domaći, ako ne i više, ako su kvalifikovani, disciplinovani, vredni i – manje plaćeni. Poslodavci su i bili inicijatori da se nestašica radne snage u više grana – građevinarstvu, saobraćaju, ugostiteljstvu, zdravstvu, poljoprivredi – popuni manje zahtevnim radnicima iz „nove” Evrope. Drugo mišljenje su zastupali konzervativci, sindikati i predrasudama opterećeni populisti: došljaci će otimati posao domaćim radnicima i svojim nevoljama opterećivali tradicionalno spokojnu britansku sredinu. Bilo je i manifestacija ksenofobije i rasizma, čak u štampi. Tako se visokotiražni „Dejli ekspres” pitao (2. maja 2004) u krupnom naslovu: „Treba li pustiti Cigane da izvrše invaziju na Britaniju?” Kako su se strepnje od najezde stranih radnika podudarile sa strepnjama od islamskog terorizma, Britanci su u došljacima iz „nove” Evrope „otkrili” bezmalo rođake – ljude iste, hrišćanske, vere i civilizacije, a pri tom poslušnije radnike od njihovih. Britanski radnici rade 42 sata nedeljno, a Poljaci bez gunđanja rade 46 sati. Evropa je i dalje bez ostvarenog sna: jedinstvenog tržišta rada. Zato će britansko-poljsko iskustvo biti verovatno dragoceno i za sve druge evropske zemlje.