Lake note, puni džepovi

Beograd je postao centar različitosti starog kontinenta. U “evrovizijskoj sedmici” na ulicama glavnog grada bruje radoznali evrovizijski fanovi iz Velike Britanije, SAD, Islanda, Australije, Nemačke, Grčke, Italije, Poljske, Luksemburga. Sve u istoriji Evrosonga rekordne 43 delegacije su doputovale i svakodnevno isprobavaju svoj nastup za polufinalne večeri 20. i 22. ili finale 24. maja. Posetioci potvrđuju da Evrosong prate i van Evrope. Prošlogodišnje takmičenje pratilo je stotinu miliona gledalaca širom sveta, a za Mariju Šerifović glasalo je deset miliona ili 268 evrovizijskih poena. Razume se, najviše glasova dobila je od suseda kod kojih je srpska muzika ionako popularnija od domaće, i od srpske dijaspore, ali, opet, ni to nije bilo striktno pravilo, jer je “Molitva” iznenadila kako dvanaesticom iz Finske, tako i nulom iz Turske. Gledanost u Rusiji, 50 odsto, bila je za samo četiri procenta manja od najgledanijeg do sada obraćanja bivšeg predsednika Vladimira Putina naciji za Božić. U Finskoj, gledanost je dostigla čak polovinu ukupnog stanovništva i duplo veći rejting od dosad najgledanije predstave ikada – svetskog finala između Kanade i Finske u hokeju, kao najvažnijem nacionalnom sportu. Balkanske i zemlje Skandinavije, istina, više nego druge pridaju važnosti ovom takmičenju, prvi zbog decenijskog odsustva i izolacije, drugi zbog uspešnosti. Na Zapadu, naime, nijedan učesnik Evrosonga, osim švedske ABBA i Selin Dion koja je svojevremeno pevala za Švajcarsku, nije doživeo milionsku prodaju albuma diljem Evrope. Čak ni Yoni Logan, trostruki pobednik, poznat kao Mister Evrosong. Ali o pobedi Marije Šerifović se pisalo u britanskoj štampi kao o primeru komšijskog šablona glasanja tipičnom za bivše sovjetske i jugoslovenske republike. Smatrajući da sistem glasanja Evrosonga “podriva nacionalizam u Evropi” i pravi od evropskog imidža “šalu”, britanski liberalni demokrata Ričard Jangr Ros je pozvao na uvođenje “demokratskijeg” sistema. Podržalo ga je još nekoliko njih iz britanskog Parlamenta, a ozbiljniji dnevni časopisi u nekim zemljama poput Estonije i Švedske pokrenuli su istraživanja raspoloženja mnjenja za takmičenje zatvoreno za članice Evropske unije. Optužbe su išle dotle da se čulo čak kako “balkanske zemlje loše kopiraju britanski pop, a onda im ga prodaju”. Predstavnici Evrovizije su se branili činjenicom da je Marija Šerifović tek trećinu glasova dobila po komšijskom ključu i da je mnogo više radila na sopstvenoj promociji u zapadnim zemljama, dok tradicionalne pobednice Evrosonga nisu smatrale važnim da odlaze u zemlje jugoistočne Evrope. Govorilo se, takođe, o Marijinom podvigu sa pesmom “Molitva” kao presedanu Evrovizije po nekoliko osnova i njenoj istrajnosti da svojom pesmom i glasom, a ne performansom pobedi na ovom takmičenju čija poenta odavno već nisu ni pesme ni izvođačke sposobnosti. U istoriji Evrosonga ova pesma će se pamtiti kao prva balada koja je pobedila posle punih jedanaest godina. Od kada je Ejmar Kvin u Oslu pobedio pevajući za Irsku, na festivalu koji 52 godine polaže pravo da se jedini i zvanično naziva evropskim, naime, trijumfuju isključivo lagani letnji hitovi bojs bendova, razgolićenih pevačica i dens akrobata ili pak tvrdi tonovi hrabrih sledbenika estetike ružnog i snažnih, agresivnih performansa. Posle Šveđanke Karole, evrovizijske pobednice iz 1991. godine, koja je svoju pesmu najvećim delom pevala na švedskom, “Molitva” je prva pobednička pesma otpevana u celosti na jeziku izvođača čak i posle proglašenja rezultata glasanja. S druge strane, Marija je rekorder promotivnih verzija svoje pesme na drugim jezicima. Jedna od devet verzija “Molitve” snimljena je i na finskom, te nije isključeno da je to i najveći razlog njene popularnosti u zemlji domaćinu ovogodišnjeg takmičenja. Željko Joksimović, kompozitor pesme “Oro”, koja će nas ove godine predstavljati na Evrosongu i uz Jovanu Janković voditelj na festivalu kaže da je Jelena Tomašević imala četiri verzije pesme, ali i promociju u nekoliko evropskih zemalja. “Imali smo odličan prijem u svim zemljama u kojima smo nastupali i sama pesma je naišla na odlične reakcije. Jelena će imati težak zadatak budući da joj to što je predstavnik domaćina nikako nije olakšavajuća okolnost”, kaže Joksimović i sam učesnik na Evroviziji 2004. godine. Radio-televizija Srbije, iako je obavezna da prati propozicije Evropske radiodifuzne mreže, koja rukovodi pripremama i budno prati svaki korak, angažovala je pet stotina zaposlenih u javnom servisu da mesecima rade na pripremama festivala. Mesecima ranije RTS je, takođe, veoma pompezno organizovao rijaliti šou, izbor voditeljskog para, ali se potom mimo takmičenja odlučio za Joksimovića i Jankovićevu, te je izabrani par ostao nešto kao ispomoć u polufinalnim večerima. Javnom servisu se, međutim, ne može prebaciti besprekorna distribucija informacija za posetioce festivala. Na sajtu Eurovision moguće je naći sve – od popunjenosti hotela i mape dešavanja, do vremenske prognoze. Beograd je nesumnjivo dobro iskoristio sve svoje turističke kapacitete da animira turiste i predstavi se u što boljem svetlu povodom najvećeg događaja posle Evropskog prvenstva u košarci 2005. godine. Za delegacije predstavnika koji će nastupati na ovogodišnjem Evrosongu organizovane su i plovidbe brodićima na dve beogradske reke. Čak je i Javno preduzeće PTT saobraćaja emitovalo 28 hiljada poštanskih blokova nominale 177 dinara sa motivima Meštrovićevog “Pobednika”, devojke koja peva, note, grbom Beograda i kartom Evrope. Iako je početna cena karte od dve stotine evra kod preprodavaca već dostigla šest stotina evropskih novčanica, u hotelima još uvek ima mesta. Najbolje su prošli privatni stanodavci koji su sa izdavanjem stanova počeli još maja prošle godine. Noć u garsonjeri je tako 60, a u dvosobnom stanu 200 evra. Neki stanodavci su još tražili i garancije da će turisti odsesti sedam evrovizijskih dana, a da hoteli uglavnom nisu menjali uobičajenu cenu. Većina hotela i hostela ima još dovoljno mesta, a kako su delegacije smeštene u “Hajatu”, “Kontinentalu”, “Inu” i “Holidej inu”, najverniji fanovi su najpre bukirali te hotele i bili spremni da plate 200 evra za noć da bi motrili na svoje idole. Fan klub i pres centar smešteni su u Sava centru, jer je samo bina u Beogradskoj areni teška 90 tona zauzela toliki prostor da je u parteru ostalo mesta za samo 900 gledalaca. U celosti, Arena će primiti 13 hiljada posetilaca, prenos će se emitovati uz pomoć 23 televizijske kamere, a 30 soba za odevanje i 40 za šminku smeštene su na dve i po hiljade kvadrata i povezane su sa binom podzemnim prolazom. Na projektu od dvanaest metalnih konstrukcija i mreži dugačkoj 26 metara radile su nemačka kompanija “Prokon” i britanska “Stage One”. Bina visine 12 metara iza koje će biti ekran od 300 kvadrata, koštala je 10 miliona evra i predstavljaće ušće dve beogradske reke. Marija Šerifović, dvadesettrogodišnjakinja iz Kragujevca, dovela je Evrosong u Srbiju 12. maja prošle godine. Potonjoj promoterki Srpske radikalne stranke prebacivalo se štošta i kroz godinu dana s titulom ambasadora za kulturu prošla je prilično burno. Od sukoba koji je imala sa Aleksandrom Tijanićem, do konačnog raskida sa menadžerom koji je od prvih priprema za nastup u Helsinkiju bio u drugom planu RTS-a. Kako se veruje da je Evrosong festival koji preferira gej populacija, tako se i o Marijinom seksualnom opredeljenju u početku polemisalo. Ali dana kada je pobedila, na ulicama Srbije desio se presedan te su se istovremeno vijorile zastave Srbije i homoseksualca (“sve boje duge”). Beogradsku arenu će do 25. maja čuvati četiri stotine policajaca, a posebnu zaštitu zatražile su delegacije Albanije i Izraela, ali i gej organizacije u Srbiji. Policija je valjda procenila da će među fanovima festivala biti znatno više homoseksualaca, pa je tu zaštitu i odobrila. Srbija ima veliku priliku da pokaže da je zemlja seksualnih sloboda, jer dodatno interesovanje gej populacije za festival ove godine izaziva i uloga kreatora Žan-Pol Gotjea kao zvaničnog komentatora francuske televizije. U Gej-strej alijansi, međutim, saznajemo da su mere zaštite tajna i da o njima neće biti reči do kraja festivala da bi imale smisla. Odnose se na posebna mesta, kritične tačke u gradu, kao i kritične grupe, potencijalne nosioce nasilja prema gej populaciji. Ova organizacija je izdala i vodič za gej turiste koji, opet, iz predostrožnosti nije distribuiran u Srbiji, a osnovala je i call centar za sve koji imaju nedoumice o slobodnom kretanju. U Beogradskoj areni biće do sada najveći broj učesnika na Evrosongu, a festival će se održati na isti dan kada se 1956. godine prvi put takmičilo sedam zemalja. Ovogodišnji Evrosong se razlikuje još i po dve polufinalne večeri za kojima do sada nije bilo potrebe, ali ne i po pratećim aktivnostima od kojih su i ovog puta najzanimljivije kladionice čija se neverovatno precizna procena potvrdila i pobedom Marije Šerifović. Kvote kažu da je apsolutni favorit ruski predstavnik Dima Bilan, iza koga sledi Jelena Tomašević, a onda Jermenka Sirušo, pa seksepilna ukrajinska pevačica Ani Lorak. Iznenađenje je svakako irski predstavnik Dastin, koji se popeo na šesto mesto iako će zbog poslednjeg mesta svog prethodnika prošle godine morati da učestvuje u kvalifikacijama. Dastin je pokupio simpatije i tako što je najavio da će pevati na kutiji na kojoj piše “Srbijo, volim te”. Ali najveće iznenađenje ove Evrovizije će svakako biti najavljeni dolazak najboljeg klizača svih vremena Evgenija Plušenka da nastupi sa ruskim izvođačem. Dimi je shodno toj vesti porasla vrednost i u kladioničarskim krugovima. Kladionice su osmislile i druge kategorije da zarade na evrovizijskim fanovima – ukupan plasman bivših jugoslovenskih republika, dueli tipa Turska-Grčka, Portugal-Španija, klađenje u dvanaest poena i tome slično. Osim Švajcarske 1956. godine, Srbija je prvi “debitant” pobednik Evrosonga. Premda ima iskustvo u pređašnjoj zajednici jugoslovenskih naroda, najveći podvizi na Evrosongu pripisivani su, uglavnom, hrvatskim izvođačima, kao i jedina jugoslovenska pobeda zagrebačke grupe “Riva” sa pesmom “Rok mi bejbi” 1989. godine. Srbija i Crna Gora u kambeku na festivalu su se predstavile sa Željkom Joksimovićem 2004. godine i crnogorskom grupom “No name” 2005. godine, a zbog skandaloznog glasanja crnogorskog žirija kojim su ignorisani srpski izvođači na Beoviziji, tada još zajednička država 2006. nije imala predstavnika. Stoga, statistika kaže da ovogodišnji debitanti San Marino i Azerbejdžan ne treba da očekuju pobedu, ali statistika, nažalost, nije ni na strani Jelene Tomašević i njenog tima sa Borom Dugićem na čelu. Uzastopne pobede desile su se samo tri puta do sada, ali ništa nije isključeno ako je moguće ponoviti jednostavnu predstavu i svima blizak simbol, poput srca Marije Šerifović. Iva Nenić, etnomuzikološkinja Plagijati, pa šta! Ono što prodaje evrovizijski paket nije samo muzika, već ukupnost reprezentacije Kada je Željko Joksimović predstavljao Srbiju i Crnu Goru na izboru za Pesmu Evrovizije osvojio drugo mesto sa pesmom „Lane moje”, mnogi su mu prebacili plagiranje. Iva Nenić, etnomuzikološkinja, objašnjava za NIN kako se „etnički markirana” muzika uklopila u zahteve tipične evrovizijske publike. – Pripisivanje izolovanog muzičkog motiva, ritmičkog ili melodijskog, tradiciji ma kog naroda, prilično je problematično, osim u slučajevima kada se radi o većoj celini koja može da se poredi da bi se dokazala pripadnost. Govoreći o tom slučaju, u vreme kada su mediji bili preplavljeni pesmom „Lane moje” Željka Joksimovića, sticajem okolnosti čula sam instrumentalnu melodiju, čini mi se u izvođenju Aboridžina iz Malezije, koja je bila upotrebljena kao odjavna špica emisije na RTS- u. Odsviran početni motiv na tzv. nosnoj fruli neodoljivo je podsećao na temu Joksimovićeve pesme! Dok nije moguće dokazati podudarnost na polju više muzičkih planova – od teme do aranžmana, ne možemo zasigurno govoriti o citatnosti ili o krađi. Međutim, svakako da je namera bila da se spoji naš trend u popularnoj muzici sa evrovizijskim, i napravi etno-pop zvuk za koji mi se čini da je globalno dominantan. Mislim da je akcenat bio na tome da muzika bude etnički markirana i da ima u sebi nešto što je tzv. balkansko. Da li je u pesmi „Lane moje” reč o balkanskom ili orijentalnom uticaju? - Neki ovo pripisuju orijentalnom uticaju. Sam etno-pop zvuk koketira sa etničkom tradicijom, što se najčešće povezuje sa Balkanom, ali se uglavnom ne koriste najkarakterističniji elementi našeg autohtonog nasleđa. Aranžmani su obavezno ispeglani i na taj način se dobija prijemčiv pop saund koji može da bude prepoznatljiv i interesantan nekome ko dolazi iz zapadne Evrope. Kada je Joksimovićeva pesma gotovo pobedila na Evroviziji, postala je hit većine svadbarskih trubačkih orkestara. Da li je plasiranje etno-evrovizijskih pesama na svadbama i u Guči, a koje ne pripadaju našem mejn strimu, odnosno „narodnjacima”, dobar prodor drugačijeg zvuka u najšire slojeve publike? - Autentičnije varijante tradicionalne muzike nisu dovoljno prisutne u medijima, pa etnički markirana muzika mora da bude posredovana kroz pop zvuk da bi se vratila narodu koji je sluša. Ne mislim da je to u osnovi loše, ali ne bi bilo dobro da jedino takva vrsta pop kulture ili zvuka postane dominanta. Možemo ponuditi etno-pop, ali moramo otvoriti prostor i za druge žanrove i obrasce muzičkog mišljenja u medijima i popularisati ih tako da njihova „drugost” ne bude u biti ugrožena. Trubači su poseban kulturni fenomen. Oni pokazuju prijemčivost i otvorenost za etnički obeležen zvuk Balkana, tako da kod njih prolaze sve melodije ili pesme koje su se etablirale kao oznaka lokalnog identiteta, i to često ne identiteta kao nas-za-nas, nego nas-za-druge. Zanimljiv je i slučaj finskih pobednika Evrovizije, grupe „Lordi”. Oni su srušili sve dotadašnje konvencije i pokazali da je Evrovizija otvoreniji medij nego što se pretpostavljalo. Da li Evrovizija na tržište plasira ne samo popularnu muziku, već i brend? - Ono što prodaje evrovizijski paket nije samo muzika, već ukupnost reprezentacije. Narativ o muzici igra mnogo veću ulogu od muzike same. Čini mi se da postoje dva pola evrovizijskog mejnstrima. Jedan je muzika sa etničkim primesama, a drugi je nekonvencionalan eksperiment u domenu popa koji je oduvek bio važan deo evrovizijskog identiteta. U poslednjih nekoliko godina muzičko tržište zasićeno je etno zvukom, i usledila je pobeda nekonvencionalnosti. Grupa „Lordi” je uspela da publici pruži nešto novo: karikiranje evrovizijskog šarenila dovedeno do ekstrema. Da li je Evrovizija važnija zemljama neintegrisanim u Evropsku uniju, ili onima kojima je ovo takmičenje samo još jedno u nizu spektakularnih promocija? - Pobeda je svakako bitna, ali je od same pobede važnije učešće i visoki plasman. Koliko god Evrovizija danas bila ispošćena forma, ipak je dugi niz godina služila kao simbol evropskog slogana „jedinstvo u različitosti”, kao vrsta potvrde evropskog kulturnog identiteta. Zemljama koje su „na vratima EU” Evrovizija, između ostalog, predstavlja simbolički ulazak u porodicu evropskih naroda. Za zemlje zapadne Evrope to je najobičnije pop takmičenje, ne previše pretencioznog zvuka i muzičke vrednosti. Kakav je vaš profesionalni utisak o pesmi koja će nas predstavljati, „Oru” Jelene Tomašević? - Interpretacija me nije baš bacila na kolena. Mislim da se uklapa u opštu evrovizijsku koncepciju, ali i nastavlja liniju koju je započeo Željko Joksimović pesmom „Lane moje”. Okvir je već viđen i mislim da neće stvoriti iznenađenje koje je Joksimović uspeo da proizvede u Turskoj. Interesantno je da postoji ideološka konotacija u nazivu pesme „Oro”. Pominje se Vidovdan, i romantične teme plasirane kroz kvazifolklorni izraz. Ipak, kontekst je „zgrabio” pesmu tako da će biti interesantno videti na koji način će se plasirati u lokalnom okruženju, a kako će je prihvatiti druge evropske zemlje.