Između sile i pravde

Velike sile su, oduvek, krojile granice ovog trusnog dela Evrope. Sudbina balkanskog, istočnohrišćanskog sveta, vekovima je određivana sudarom ili savezništvom velikih evropskih sila zapadnog hrišćanstva – s jedne, i osmanskog, islamskog sveta – s druge strane. Nema ničeg novog ni danas, sem činjenice da, prvi put u istoriji, jedna neevroazijska sila kroji granice Balkana i, potencijalno, čitave Evrope. Ne zanosimo se, pri tom, da smo mi Balkanci izuzetak: isto su velike sile, oduvek, činile i u ostalim delovima sveta, obeležavajući vlastitim interesima, uz različita, uvek prigodna, obrazloženja, svoj intervencionizam – ma u kakvu oblandu bio uvijen. Naučimo lekciju istorije: između prava i pravde ne postoji znak jednakosti. Sem – među jednakima. Stoga je mudrost malih država i malobrojnih naroda i odgovornost njihovih političkih elita sadržana, prvenstveno, u tome da plate što nižu cenu za ono na šta ne mogu bitno da utiču. A da, pri tom, obezbede vlastiti opstanak, očuvaju identitet i što veći deo integriteta. U narednom periodu će uslediti jedan od najozbiljnijih testova i za Srbiju, i za moćni deo Evrope: isticanjem dvostrukog državno-nacionalnog strateškog prioriteta: i očuvanje Kosmeta unutar granica Srbije, i ulazak u Evropsku uniju – postavljen je cilj koji je teško, ali ne i nemoguće ostvariti. Ishod će pokazati, s jedne strane, da li je Srbija, konačno, izašla iz političkog puberteta, a sa druge, ima li u novoj Evropi i svetu bar malo pravde, ili će sila i u ovom milenijumu biti alfa i omega svih zbivanja. U nadi da je realno i moguće – Srbija, kao celovita zemlja s Kosovom i Metohijom u Evropskoj uniji – podsećam na neke činjenice koje, stremeći proklamovanom cilju, ne treba ignorisati. Ako cilj bude ostvaren, što je san svih nas – zaboravite da ste ikada pročitali nastavak ovog teksta. Svedoci smo pretposlednjeg čina igrokaza velikih sila na prostorima bivše Jugoslavije. Poslednji će nastupiti ako nas, i kada, svedu u pretkumanovske granice. Onda ćemo mi Srbi, opet, biti divan, uzoran narod! Jeste li se ikada zapitali: zašto je ono što se eufemistički naziva Sporazum, juna 1999. potpisano baš u Kumanovu? Ne u Beogradu, Briselu, Vašingtonu ili Prištini...?! Nismo li, već tada, dobili jasnu poruku iskazanu nemuštim diplomatskim jezikom: vratićemo vas u pretkumanovske granice! Tamo gde ste bili pre Balkanskih ratova. Povod ovakvog, drakonskog kažnjavanja Srbije je – govore uporno i besmisleno – pogrešna srpska politika u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. A za to mora da se plati cena! Vinovnika inkriminisane politike odavno, istina, nema, ali je stigmatizacija srpskog naroda ostala. Ostala su i lepa, neobavezujuća, obećanja. Naravno, uz nova uslovljavanja. Svako razuman postaje zbunjen i pita se: zašto? Suštinski, razlozi su bar troslojni: s jedne strane, sežu do Berlinskog kongresa, čijim ishodom neke velike, evropske sile, nisu bile zadovoljne; s druge, protežu se preko zgarišta i stratišta oba svetska rata u kojima su naivni Srbi dobro iskrvarili, skupo plaćajući vlastitu iluziju o troimenoj kraljevini, te kasnije, o bratstvu i jedinstvu naših naroda i narodnosti; napokon, treći razlog se jednostavno zove: Amerika i njeni neprikosnoveni, nacionalni interesi. Briga je njih i za Srbe, i za Albance. Ali, balkanski se problemi, danas, pa i kosmetski – na delu strateški motivisanog Zapada – posmatraju i tumače u svetlu humanitarnog prava, bezbednosti i stabilnosti u regionu jugoistočne Evrope. Istovremeno su, izvan vidokruga laičke javnosti i prividno izvan interesa velikih – stari projekti, planovi, ideje i geopolitičke vizije Albanaca na ovom prostoru. Po svoj prilici Amerikanci i onaj deo Evrope koji je u pitonskom zagrljaju Amerike, ne prihvataju ma kakvu argumentaciju neoborive činjenice da je Kosovo i Metohija ključno strateško težište velikoalbanskog državnog projekta koji razara političku ravnotežu i čini Balkan zonom hronične nestabilnosti – još od Berlinskog kongresa 1878. Velike sile ,sledeći svoje interese, na Balkanu održavaju krizu niskog intenziteta... U Makedoniji se razvija klupko, po scenariju koji veoma podseća na Kosovo i Metohiju. Arijadnin konac i ovoga puta vodi do iste istorijske matrice: Albanci svoju faktičku brojnost u delovima Srbije, Crne Gore i Makedonije žele da verifikuju i formalno udare kočiće kojima će visokim zidom ograditi svoje dvorište, projektovano Prizrenskom ligom. Gotovo da nema sumnje: cela Evropa će, pre ili kasnije neminovno, osetiti posledice. Nažalost, tek kada bude prekasno. Za sada, ta „vremešna dama”, zapadnohrišćanska Evropa, sa indignacijom odbacuje svoj viševekovni, zaštitni, srpski bedem. Svoje drugo plućno krilo hrišćanstva. Stara zmija zavodljivo presvlači košuljicu, ne bi li se dodvorila krupnijem i jačem. A bubnjevi udaraju, a zvona zvone... Istovremeno, onima preko Atlantika je albanski bum neuporedivo manje interesantan i sasvim bezazlen: jagnjeća koža u koju su albanske aspiracije decenijama zaodevane, podmazivana je, sistematski, primamljivim dolarskim lojem moćnog albanskog lobija. A to je parfem koji Amerikanci najviše vole. Zato su neki ugledni ondašnji kongresmeni zdušno, u dugom vremenskom intervalu, negovali, multiplicirali i sa neskrivenim simpatijama posmatrali sliku koju su sami stvorili i nametnuli svetu: o Albancima kao najvećim žrtvama Evrope. Slučaj Ramuša Haradinaja, poslednji čin haške farse definitivno dvostrukih standarda – brisanje je prašine sa te i tako nastale slike... Na slikama, koje su sada bez ružičaste boje, vidi se – crno na belo – da su albanske aspiracije u Srbiji i Makedoniji sasvim u skladu sa onim što njihova politička vođstva – kako na prostoru južne srpske pokrajine i u Makedoniji, tako i u Albaniji – jasno i predugo artikulišu kao svoj zahtev za stvaranjem etnički čiste države, koja bi pored teritorije Albanije, u granicama iz 1913, uključivala i srpski Kosmet, zapadnu Makedoniju, istočna područja Crne Gore i grčki deo severnog Epira. Na osnovu pomenutih političkih koncepata o teritorijalnoj i etničkoj Albaniji, 20. oktobra 1998. godine je u Tirani Albanska akademija nauka obelodanila Platformu za rešavanje albanskog nacionalnog pitanja u kojoj se traži zajedničko posredovanje albanskih i međunarodnih faktora radi priznavanja Republike Kosovo, kao konstitutivnog elementa SR Jugoslavije; zahteva se da Albanci u Makedoniji budu izjednačeni sa Makedoncima u formiranju države; traži se pravo Albanaca u Crnoj Gori da imaju svoju autonomnu pokrajinu; od Grčke se očekuje da u njenim državnim školama albanska deca uče na svom maternjem jeziku... Sve se odavno i pouzdano zna, a veliki i moćni, ipak – mudro ćute. Vojislav Laletin, odgovorni urednik Redakcije za nauku i obrazovanje RTS-a