Beskrajno ćeranje

Onog trenutka kad se, mimo običaja, radikali nisu pojavili pred novinarima posle devet, nego negde “pred zoru”, bilo je jasno da se na izborima desio izvestan obrt. Niko nije potcenjivao snagu liste “Za evropsku Srbiju”, ali da će ova koalicija lako preći sto mandata i dobiti najveću šansu da formira skupštinsku većinu, samim tim i vladu, bilo je iznenađenje. Mi mislimo da nova iznenađenja tek slede, jer i pored ove dobre vesti postoji i jedna klimava – vlada se neće moći praviti bez socijalista, bez Palme, Krkobabića, Sulejmanovih ljudi koji su, posle poraza u Novom Pazaru, napustili i Velju i Koštunicu i sada podržavaju samo proevropljane. Ali, nikako bezuslovno. Oni su, kažu, dosad imali samo dva državna sekretara, što je u shvatanju vladanja u Srbiji nešto odmah do čistačice, jer feudima upravljaju samo ministri, beskrupulozno i nekontrolisano, pa ljudi traže ministarsko mesto. Nova proevropska vlada ne može biti formirana ni bez podrške mađarskih poslanika (ako se socijalisti od podrške proevropejcima uzdrže i ostave Palmu i Krkobabića da svojim glasovima pomognu da se nekako napabirči većina). A da ne bismo bili pogrešno shvaćeni, niko nema ništa protiv te mađarske građanske podrške, ona je dragocena, lepo će to odjeknuti u svetu, samo da nije uslova koje mađarska politička elita uporno postavlja državi Srbiji: oni bi, ipak, voleli da dobiju personalnu, a kasnije i teritorijalnu autonomiju. Ne može biti slučajno da je više od sto pedeset mladih mađarskih ekstremnih nacionalista u Suboticu krenulo da peva na dan izbora. Znamo mi da trijanonski đavo ne spava i znamo da je poznati mađarski pisac Čurka formirao podmladak koji će večno zastupati njegovu ideju da se Vojvodina mora vratiti Mađarskoj. Tim ekstremistima zabranjen je, od danas, ulazak u Srbiju, i to je u redu, nije nedemokratski, koja bi država trpela strane političke huligane da joj kroje granice, ali sad bi trebalo očekivati odgovor mađarskih vlasti. Možda će ćutati, možda neće, ali putovanja u Budimpeštu Srbima neće biti baš prijatna. A sad o nečemu što se tiče suštine samih izbora. Ko je pobedio? I pored najave Dragoljuba Mićunovića o spektakularnoj pobedi Demokratske stranke, te i takve pobede nažalost nema. Dan posle izbora, Boris Tadić, shvatajući kroz kakvo sve šiblje i trnje mora da prođe dok ne sastavi vladu, pokušao je da smiri situaciju, da je privede poznaniju prava, pa je trezveno izjavio da je pobednik izbora onaj ko može da okupi oko sebe najmanje sto dvadeset i šest poslanika. To je matematika, to je demokratija, najbolji od najgorih načina vladavine. Pošto su Srbi u poslednje vreme počeli da nose dobre satove (pogledajte koliko je samo prodavnica ovih švajcarskih specijaliteta otvoreno u Beogradu), oni su uoči ovih izbora tačno procenili koliko je sati i tako su i glasali. Bolje je prošla predizborna propaganda onih koji su govorili o vizama i o putu u Evropu (makar i bez Kosova), nego onih koji su pominjali svetu srpsku zemlju i kolevku srpstva, bez koje možemo ostati. Nama se čini da radikali i narodnjaci, bez obzira na to što je njihovo rodoljublje visoki moralni čin, nisu dobro procenili srpske birače. Srpska vezanost za tradiciju, za istoriju, za slavnu prošlost... odavno jenjava i Srbi su narod koji se, kad su komunisti ušli u Beograd, odrekao i Tvorca i pravoslavlja i počeo je da slavi novog boga i novu religiju. To se narodu, u kome preovlađuje nepismenost i neznanje i nisko razvijen moral, ne može mnogo zameriti. Srpska tradicija jeste duga, ali ona nikada nije doživela svoj vekovni kontinuitet. Sve su to prvo prekinuli Turci, onda je došao komunizam i veliko je pitanje da li su Srbi završili svoj nacionalni razvoj, da li su postali jaka nacija, kao što su to nacije u razvijenoj Evropi, ili još od etnosa bauljamo ka konačnom formiranju nacije. Kafanskim nacionalizmom ne može se odbraniti Kosovo, a nikada do sukoba ne bi ni došlo da je ovde stvarana normalna nacionalna i demokratska država, sa naglaskom na građansko društvo. Ovde je na političkoj sceni uvek vladao politički egoizam, začinjen mržnjom, zaverama, osvetom, do uništenja političkih protivnika. Kao da smo još u srednjem veku i kao da nas Šekspir plaća da mu dajemo teme za njegove drame, u kojima na pozornici teku potoci krvi. Na sajtu šifrovane televizije, jedan građanin, ne bez ironije, kad je čuo da će socijalisti možda podržati koaliciju “Za evropsku Srbiju”, piše samouvereno, pokazujući svoj azijatski pogled na svet: “Do juče neprijatelji, od danas saveznici.” To je ono što Srbiju sprečava da postane moderna država. Ovde se političko rivalstvo i borba za vlast na izborima vide kao Boj na Kosovu, kao borba krsta i polumeseca, mnogo vekova kasnije – petokrake i kokarde... Da, mi ćemo mnogo lakše oporaviti posrnulu ekonomiju, sagraditi i metro i deset mostova u Beogradu, ali da izmenimo svest naših ljudi da u politici nema neprijatelja nego samo protivnika i da oni koji izgube izbore ne moraju pod giljotinu, e to će teško ići. Kada je Boris Tadić, vrlo pametno, odlučio da na izbore ne ide sam, nego je napravio koaliciju sa manjim strankama, političke analfabete oštro su mu to zamerale. Šlepuje Vuka, Mlađu, Čanka – to su pisali po sajtovima. Oni pojma nisu imali da će se ovde voditi borba za svaki glas i da bi danas Demokratska stranka bila ubedljivi gubitnik da joj Vuk i Čanak nisu doneli najmanje dvanaest mandata, a možda i petnaest (za one koji ne razumeju ovu činjenicu, kratko objašnjenje: da nisu bili u koaliciji, tih, recimo, pet-šest odsto Vukovih i Čankovih glasova otišlo bi u mutnu Maricu, zbog neprelaženja cenzusa, a ovako ušli su u zajedničku kasu i doneli, ponavljamo, Borisu, kao nosiocu liste, najmanje dvanaest mandata. Bez tih mandata Boris bi danas bio nemoćan. Dakle, predsednik Demokratske stranke pokazao je visoku političku zrelost, napravio je pravilnu procenu, jer očigledno reč je o čoveku koji ne ume da mrzi. Namćori su loše prošli, jer ko voli ljude koji do podne mrze sebe, od podne celi svet? Jasno je da bismo u Evropi bolje prošli sa ovakvom vladom, bez obzira na to što će i ona biti (ako je bude) napravljena koncem i konopcem. Solana je pozdravio rezultate izbora u Srbiji, ali je dan kasnije, kad je shvatio koliko je sati, manje oduševljen izjavio da Evropska unija hoće stabilnu vladu. “Najvažnije je da vlada bude stabilna, jer se samo sa takvom vladom može ozbiljno pregovarati!” – njegove su reči. Mi smo demokrate i dugujemo čitaocu još nekoliko važnih redova. Ako vladu sastave radikali, narodnjaci i socijalisti, i to će biti demokratska vlada. U Srbiji malo ko zna šta je demokratsko, a šta je građansko društvo. Ta bi vlada, dakle, bila demokratska, jer je posledica demokratskih izbora, ne bi možda bila građanska (nacionalizam ne ide sa građanskim društvom), ali sve je to legitimno. Postoji tu jedan paradoks: kad su socijalisti samo podržali formiranje prve Koštuničine vlade, ne ulazeći u nju, jer je Srbiji bez vlade pretio politički kolaps, ruganje Koštunici nije imalo mere. To su radili loši političari i još gori novinari. Sad, kad bi socijalisti podržali Tadićevu koaliciju, to bi na sva zvona prvo pozdravio degenerisani “krug dvojke”. Naravno da ovi socijalisti nisu oni socijalisti. Ovi su bolji. Bili su takvi i pre četiri godine (Dačić, Obradović). Ali, doživeli su verbalni masakr samo zato što nisu dozvolili da izbori propadnu. U vladu ušli nisu, niti su to tražili. To su ta dvostruka merila, koja ubijaju svaku volju čoveku da se bavi politikom, jer niko nije toliko opasan po demokratiju koliko radikalni demokratizam, robespjerovske, ili još bolje – fušeovske provenijencije. Nažalost, i ovi su izbori pokazali da je Srbija rigidno podeljena, da mržnja između jednih i drugih tabora raste i da ni ovoga puta nećemo dobiti stabilnu vladu. Kakva je to proevropska vlada čija će sudbina zavisiti od jednog arkanovca, sa Palmom na otoku sreće? Palma Jagodinac, čovek koji je godinama radio i govorio protiv Evrope, sad napada sve one koji nisu za Evropu. Sada će on i Biljana Srbljanović biti zajedno. U nekim ambasadama velikih država. Umešao se u izbore slučaj komedijant, a nama preostaje samo da vidimo kako će se predstava završiti. Već je čaršija krenula u akciju. Neće biti poštenih namera, sve će se završiti trkom za novcem, sve će ići po starom, vladu će skrojiti tajkuni... Zašto ovde uvek ogovaranje i pesimizam imaju prednost? Zato što smo bolesno društvo, kome je neophodna pomoć Evropske unije. Bez toga, mi ostajemo poslednji evropski azijati, ili levantinci. A ta Evropska unija (od Amerike treba dići ruke, to nije naš svet), koja je prema nama ispala velika grešnica (ne tražite primere, znamo sve šta su nam radili), ako misli da pomogne neka prestane da se ponaša blesavo, neka nas više ne ucenjuje, neka počne da nas gleda kao narod koji je kroz istoriju mnogo stradao, uvek bio na pravoj strani, ponekad grešio (a oni kao nisu), jer bez obzira na ljudsku izdržljivost, koja može biti jača nego što je imaju mnoge domaće životinje, latentni virus nepravde ne može večno da se trpi i može nas učiniti narodom bez nade.