Ko koga dotira

U vreme kada je cela Grčka bila u kolapsu zbog štrajkova izazvanih najavom da će doći do promene Zakona o penzionom osiguranju, penzioneri u Srbiji su se tiho i diskretno požalili na poskupljenje hleba. Ni reč nisu rekli u vreme kada je cena mesa počela da raste, jednostavno su zaboravili da i oni imaju prava da ga jedu. Uglavnom, jer prema istraživanjima sindikata penzionera Nezavisnost, devet procenata penzionera nikada ne jede meso, 16 odsto može da ga priušti jednom mesečno, dok 18 odsto tu povlasticu sebi omogućava čak dva puta u istom mesecu. Govorimo o onoj grupaciji ljudi koja je svoj radni vek počela tako što im je država nametnula ugovor, o njemu se u to vreme nije smelo razgovarati a još manje ga odbiti, po kome su svakoga meseca bili prinuđeni da izdvajaju 117 odsto svoje plate da bi ih jednom dočekala sigurna starost. Niko ih nije pitao da li bi taj novac radije poverili nekoj banci, uložili u neki privatni fond ili stavili pod slamaricu – država je najbolje znala da brine o njihovim interesima. Realno gledano, država to i nije radila loše, novac iz Penzionog fonda se prelivao, valjalo ga je u nešto uložiti, gradilo se... Stiglo se do devedesetih i država je zaključila da bi se moglo nešto i razgraditi. Naravno, u pitanju je bio nacionalni interes i ona čuvena ponuda: ješćemo korenje, ali ćemo sačuvati ponos. Nedavno smo u emisiji Utisak nedelje, 18 godina kasnije, od gledateljke koja se uključila iz Banjske kod Kosovske Mitrovice ponovo čuli to isto – srpski narod je spreman da se vrati korenju. Problem je u tome što narod, izgleda, ne ume baš da računa, jer cena koja je plaćena devedesetih, plaćana je sredstvima koja su postojala. Vrednost onoga što bi danas trebalo da predstavlja Penzioni fond je u to vreme, po nekim proračunima, iznosila između 40 i 60 milijardi evra, a sada nije veća od tri. U tom vremenu su smanjena i ulaganja, tako da se 1995. doprinos na plate smanjio sa 117 odsto na 87 odsto, a 2000. je došao do 75 odsto. Ali, nije se smanjilo samo to, već i broj zaposlenih ili bar broj prijavljenih zaposlenih, tako da danas dva miliona zaposlenih „izdržavaju” oko 1.600.000 penzionera. U međuvremenu smo postali jedna od najstarijih zemalja na svetu (prosek starosti stanovnika u Srbiji je 41 godina), a prvi put u istoriji naše zemlje broj starijih od 65 godina premašio je broj mlađih od 18 godina. Od 25 okruga u Srbiji njih dvadeset zamire, a samo pet okruga beleži porast broja stanovnika. A to znači, fondovi su prazni, tek nešto više od četvrtine ljudi radi i od njih zavisi život oko milion maloletnih lica i više od milion i po penzionera, a u takvim situacijama korenje je od slabe pomoći. Nacija, jednostavno, izumire. Ceh koji moramo da platimo devedesetim je previsok. Toliki je da ni osam godina kasnije, ni posle dve opsežne reforme penzionih zakona, nismo ni blizu rešenja. I to ne rešenja po kome bi onima koji su plaćali 117 odsto bilo vraćeno ono što im pripada, ili onima koji su plaćali ili koji još uvek plaćaju “tričavih” 75 odsto (u Kanadi su najveća izdvajanja 20 odsto) garantovano da će imati penziju od koje će jednom moći da žive, već ni rešenja po kome ćemo sa sigurnošću moći da tvrdimo da nam ovi penzioneri koje imamo sada neće za koji dan umirati od gladi, nemanja lekova ili hladnoće. A ankete upozoravaju da je to moguće jer 80 odsto penzionera tvrdi da su poslednji put nešto od bele tehnike sebi priuštili krajem osamdesetih, što je dovelo do poražavajuće statistike – danas 20 odsto penzionera nema električni šporet, televizor ili frižider, a samo četiri odsto ima kompjuter. Najniže penzije u ovom trenutku iznose oko 19 odsto prosečne zarade (zakon predviđa da nikada ničija penzija ne bi smela da se spusti ispod 20 procenata), što znači da oko 400.000 penzionera prima nešto malo manje od 100 evra, a mesečno im je samo za hleb i mleko neophodno oko 30 evra. Međutim, nisu ugroženi samo najsiromašniji penzioneri, jer je veliki broj onih kojima je zakonom zagarantovano da će primati 60 odsto od prosečne penzije, na putu da im se pridruži. Na tome direktno mogu da zahvale Vladi Vojislava Koštunice i resornom ministru Slobodanu Laloviću, koji su 2005. godine, u nameri da fasciniraju MMF, u zakon pretočili američku formulu po kojoj se penzije usklađuju dva puta godišnje i to u proporciji 75 odsto prema troškovima života (u te troškove se ubrajaju i proizvodi koje penzioneri nikada ne kupuju, tako da je to samo po sebi već problematična kategorija) i 25 odsto u odnosu na porast plata, ali sa tendencijom da se penzije jednom vežu samo za troškove života. Ni prethodni zakon, donet u doba Gordane Matković, nije baš obradovao penzionere jer su primenom švajcarskog modela prosečne penzije u odnosu na prosečne plate realno smanjene sa 90 na 65 odsto, ali je bar postojala odrednica po kojoj je 50 odsto penzije usklađivano sa rastom plata. Izbacivanjem toga iz Zakona došlo se do opasnosti na koju su udruženja penzionera u Vojvodini još tada upozoravala. Prema njihovoj projekciji, penzije će u periodu 2005-2010. godina porasti za “čitavih” 8,5 evra, tako da će, prema ovoj formuli, prosečna penzija u Srbiji iznositi 138,5 evra naspram prosečne plate koja će u Srbiji 2010. godine iznositi 300 evra. Posle 2010. godine, kada će početi da se primenjuje nova indeksacija usklađivanja penzija sa troškovima života, realan rast penzija ne samo da će stati već će se u poređenju sa rastom zarada drastično smanjivati. Tako će, na primer. 2020. godine prosečna plata u Srbiji iznositi 500 evra, dok će prosečna penzija iste godine biti 138,5 evra, kao i 2010. godine, što će biti 28,67 odsto prosečne plate. Ovih dana se jasno vidi da su ta upozorenja bila realna: iako Zakon jasno propisuje da penzije ne smeju da padnu ispod 60 odsto, prosečne su početkom prošle godine iznosile oko 52 odsto, a u decembru su se spustile na svega 43,45 odsto. Intervencijom Ministarstva finansija razlika je usklađena, ali to će biti neizvodivo od 2010. kada bi trebalo da se penzije usklađuju isključivo prema rastu potrošnje. Još tokom prošle godine udruženja penzionera su izvršila pritisak na vlasti da se nekoliko spornih odredbi promeni, i dobili obećanje – biće. Još uvek nije bilo. Da li je to alarm da bi uskoro moglo da dođe do potpunog kolapsa penzionog sistema kod nas? Milan Nenadić, predsednik Saveza penzionera Vojvodine, tvrdi da neće doći, i dodaje: „Perspektiva Srbije je da bude bogata i razvijena zemlja i ja se nadam da će sa porastom standarda zaposlenih bar u nekom približnom obimu rasti i standard penzionera. Mi smo sa ovim ministarstvom, koje je još uvek aktuelno, imali razgovore i pripremljena je radna verzija izmene Zakona. Ono što je najvažnije kod izmena jeste da je konačno prihvaćen stav da se iz Zakona izbriše odredba koju je uveo Lalović da se penzije usklađuju samo sa troškovima života i umesto toga bi tu morala da stoji odredba da kretanje penzija mora da zavisi i od kretanja zarada i od kretanja troškova života. Još uvek se nismo dogovorili u kojoj srazmeri bi to moglo da bude, ali ispod 50 odsto niže ne bi smelo da se ide. Insistiramo i na zaštitnoj odredbi da penzije ne mogu da padnu ispod 60 odsto prosečne plate. Ali, ako društvo može da postigne nešto više, onda bi i taj procenat mogao da bude povoljniji. Nadamo se da će ta izmena zakona stupiti na snagu, jer ako do toga ne dođe, već početkom sledeće godine bi penzije zavisile samo od troškova života. Mi verujemo da Srbija nije toliko siromašna da ne može da obezbedi jednu prihvatljivu socijalnu pravdu, jer u uslovima tranzicije najgore prolaze građani sa fiksnim primanjima, a to su penzioneri. Ali nisu samo ti penzioneri u problemu, u problemu su oni koji će tek za pet ili deset godina da odu u penziju. Zbog njih se Fond mora učiniti stabilnim jer ako to ne uradimo, ili ćemo imati socijalne penzije ili penzije od kojih niko neće moći da živi. Vi koji sada radite, morate da znate da je u ovoj zemlji izgrađen sistem koji će vam garantovati vašu penziju jer sve vreme dok radite, vi izdvajate sredstva za tu penziju.” I dok Savez penzionera, a i PUPS smatraju da je promena Zakona i pravilno balansiran budžet način da se problem penzionera reši, postoje penzioneri koji misle drugačije. Jovan Jovanović, predsednik Centra za zaštitu potrošača Forum iz Niša, pre tri godine uputio je otvoreno pismo ministru Laloviću sa pitanjem zašto je javnu potrošnju rešio da smanji preko leđa penzionera a ne preko najbolje plaćenih poslanika u Evropi ili enormnog broja upravnih odbora i raznih isfabrikovanih institucija u kojima stranke zgrću pare. Tom prilikom Jovanović je skrenuo pažnju da „republička ministarstva ove male Srbije broje po više stotina službenika čiji se broj posle svakih izbora povećava a teško je ući u trag svim organizacijama koje se finansiraju iz republičkog budžeta”. Kao rešenje je ponudio da se penzionerima vrati ono što imaju jer je to najsigurniji način da više ne predstavljaju teret za budžet. Odgovor do današnjeg dana nije dobio, ali i dalje stoji iza svog predloga: „Mi smo od vlade tražili jednostavan odgovor: da li vlada dotira Fond penzionog osiguranja ili Fond dotira vladu? Ako bi se izvršila detaljna analiza svega što je urađeno od sredstava iz Fonda i koliko mesečno ti objekti donose u budžet, siguran sam da Fond pomaže budžetu. Mi još uvek ne znamo šta je sve izgrađeno od novca iz Fonda, objavljen je jedan spisak, ali nisam siguran da se na njemu sve nalazi. Ali, nema banje u kojoj neki objekat nije podignut tim novcem, poput Sava centra, beogradskog aerodroma, puteva... U vreme kada sam o tome govorio, pozvali su me iz PUPS-a i predložili mi da se učlanim. Nisam, jer mislim da svoj posao mogu pošteno da radim jedino ako nisam član nijedne stranke, ali sam se nadao da će im moje sugestije pomoći i da će sa tim podacima moći nešto da urade. Međutim, kod njih je prevladao onaj socijalistički duh – što je sigurno, sigurno je, bolje da to ide iz budžeta.” Savet pančevačkih seniora se baš i ne slaže sa idejom da je budžet najbolje rešenje i imaju ideje slične kao Jovanović, samo još preciznije dorađene. Wihov osnivač Vladimir Deanović ih tumači za NIN: „Tokom osamdesetih godina prošlog veka odnos zaposlenih prema penzionerima bio je 5:1. U tom slučaju uplata je bila veća od isplate za 30 procenata. Tadašnje vlasti su taj višak uzele iz Penzionog fonda i investirale u banje i razne objekte. Koliko znam, do sada je investirano oko 400 miliona dolara. Niko taj novac nije vraćao Fondu i godinama se ništa nije dešavalo. Sada vlasti hoće te objekte da privatizuju i prodaju, da sredstva od prodaje uđu u budžet a da Penzioni fond dobije 10 odsto. Mi smatramo da bi sve trebalo da se pažljivije izračuna, da se tačno vidi koliki je novac u pitanju i da se to slije u Fond. Ako se nešto ne proda, da bude pod upravom Fonda. Druga stvar: mi smo čitavog života uplaćivali u stambeni fond od dva do osam odsto. Taj fond, baš kao ni penzioni, nije socijala već ekonomska kategorija. Moja supruga i ja smo zajedno radili 70 godina i kada se sve to sabere, dolazimo do prilično velike svote novca, a nikada nismo dobili stan. Neko jeste, ali najveći broj nije. Te pare su nestale. Zato bi moralo da se izračuna koliki je to novac, službe u PIO imaju podatke, i da se od tog duga napravi jedan fond za stambenu izgradnju stanova za penzionere. I to ne za prodaju već za korišćenje – kada penzioner umre, taj stan da pripadne drugom penzioneru. Te dve stvari sada pokušavamo da uradimo, ali teško da ćemo u tome uspeti.” Malo je verovatno da će neko ikada nadoknaditi dug Penzionom fondu i omogućiti mu da radi na način na koji rade privatni. A još je manje verovatno da će se bilo kojom od najavljenih izmena Zakona problem rešiti na pošten način – a to bi bilo da se i u privatnom i u državnom za ista uložena sredstva dobija bar približno ista penzija. Ako tome još dodamo podatak da je u Srbiji prosečan životni vek muškarca 69 godina, a da će po novom zakonu morati da rade do 65 godina, jasno nam je da država baš lepo štedi. Jer, većina zemalja je odbila da poveća starosnu granicu bez obzira na preporuke MMF-a: Češka i Slovačka odbijaju da muškarci stariji od 62 godine rade, dok je Rumunija prihvatila sugestiju da poveća starosnu granicu za muškarce na 65 godina (kao i Srbija) ali uz uslov da se ta odredba primeni tek 2015. godine. Jednostavno, zemlje koje pretenduju da budu razvijene, prvo žele da reše problem zaposlenosti mladih, da bi imao ko da dugoročnije puni opljačkane penzione fondove. A kod nas novca nema, jer nema ni dovoljno zaposlenih. Ali, pitanje je da li u ovoj zemlji stvarno radi samo dva miliona ljudi (da je tako, na ulici bi mnogi umirali od gladi) ili je problem u poreskom sistemu koji većina pokušava da zaobiđe. Možda je to ključ problema, a ne igra sa procentima oko penzije. Petar Mitrović, predsednik sindikata penzionera Nezavisnost Penzije smo zaradili Penzioni fondovi su prazni, ekonomisti nas upozoravaju da je mala verovatnoća da će se napuniti i da će ova država još dugo moći da finansira penzionere, a mišljenja o tome da li je novac nepovratno nestao su podeljena. Koje je vaše? - Najvećim delom novac je otišao u izgradnju trajnih objekata i to ne odlukom penzionera. Koliko ja znam, u vreme SFRJ niko nas nije pitao da li bi naša sredstva trebalo uključiti u pravljenje aerodroma, Sava centra, puteva, banja... Interesantno je da su te pare potrošene veoma davno a od Tita do danas niko, ni iz jedne vlade, nije pokrenuo pitanje gde su te pare. A o ugledu Fonda možda najbolje govori informacija koju sam pre oko godinu dana pročitao u novinama: Milorad Babić iz “Hemofarma” svake godine izdvaja 50 miliona dolara u penzioni fond Švedske i od toga, naravno, ima dividende. Dakle, ne u naš već u švedski fond. U vreme kada je naš sindikat pokušavao da pokrene pitanje duga prema penzionom fondu i onome što poseduje, od Ministarstva smo dobili odgovor da nismo merodavni da o tome govorimo. Po njihovom mišljenju, vlada je ta koja odlučuje šta će da radi sa penzionerskim parama. Od koga ste konkretno dobili takav odgovor? - Govorim o vremenu kada je ministar bio Slobodan Lalović, a to je posle devedesetih bio najteži period za penzionere. Tada je MMF tražio da se smanji javna potrošnja, a on i Mlađan Dinkić su odlučili da se prve restrikcije naprave na penzionerima. Mi nismo javna potrošnja, mi smo naše pare zaradili. Takav zakon nas je doveo do toga da danas penzije dobijamo tako što se 87,5 usklađuje sa troškovima života, a samo 12,5 prati rast plata. U vreme kada je ministar bila Gordane Matković, proporcija je bila 50:50, mada nismo imali donji limit ispod koga penzije ne mogu da padaju. Ipak, to je bilo bolje rešenje. Prošle godine smo uputili predlog da odnos bude 65:35, ali još uvek čekamo na izmene Zakona. Znači li to da je svaki sledeći zakon bio nepovoljniji po penzionere? - Tako je. Mi smo deo populacije koja ne može da utiče, kojoj ne daju da utiče. PIO fond je vladina organizacija u kojoj je osam članova iz vlade i sedam iz organizacija penzionera, što znači da uvek mogu da nas nadglasaju. Takođe, ni penzionerska udruženja nisu jedinstvena. Savez penzionera Srbije, koji prema njihovim podacima broji 600.000 članova, smatra da bi bilo bolje da se penzije isplaćuju iz budžeta, a ne od dividendi koje bismo imali ako bi nam imovina bila vraćena. Po njihovom mišljenju, penzioneri su sigurniji ako zavise od budžeta. A činjenica je da ni sada u budžetu nema dovoljno novca za nas: postoji 17 milijardi koje stižu od doprinosa osiguranika, a šest se dodaje. Znači, ne slažete se sa mišljenjem ekonomista koji tvrde da ti objekti više ne vrede kao u doba kada su građeni i da njima ne bi mogle da se pokrivaju penzije? - Siguran sam da bi se pokrivale. Nije doneta odluka na nivou našeg sindikata, ali sam ja lično više za dividende. Aerodrom je građen od naših para, tamo sam radio 40 godina i svojim očima sam video enormni ulazak živih para svakoga dana. Verujete li da će doći do najavljene reforme zakona? - Imam utisak da neko sa tim odugovlači. Do promene mora da dođe, ali ne znam kada. Pa, vidite kako se vlade menjaju.