Svetlost dolazi sa Balkana

Pre samo četiri godine Miljana Radivojević bila je najbolji student arheologije u Beogradu, a već godinu dana rezultati njenog master istraživanja da je Vinčanska kultura najstarija metalurška kultura u Evropi potkopavaju temelje godinama prihvaćene svetske teorije o razvoju prvih civilizacija. Za samo godinu dana istraživanja u Londonu ona je uspela da dođe do nepobitnih zaključaka da je najstarija metalurška kultura u Evropi nastala na tlu današnje Srbije i da revolucija koju je iznedrila obrada metala u istoriji čovečanstva nije stigla u Evropu sa Bliskog istoka, već sa Balkana. Na najvećem svetskom kongresu, koji je nedavno održan u Vankuveru, svih 4.000 arheologa prihvatilo je tezu Miljane Radivojević. Kroz širok osmeh, na samom početku razgovora za NIN ona skromno kaže da je sasvim svesna svojih “pet minuta arheološke slave” u svetu, ali da je to samo početak istraživanja metalurgije u Vinčanskoj kulturi. Šta zapravo kazuju rezultati istraživanja koje ste uradili u Londonu? - Analize sam uradila na najsavremenijim aparatima u laboratoriji Instituta za arheologiju Univerzitetskog koledža London (UCL), i to na samo pet grama zgure, tehnološkog ostatka od prerade metala, koja je pronađena na lokalitetu Belovode kod Petrovca na Mlavi. To je malo materijala, ali je jedinstven, jer predstavlja najraniji nalaz te vrste na svetu! Analizama u Londonu pokazali smo da je lokalitet Belovode imao više rudnika za eksploataciju bakarnih minerala i radionicu za topljenje. Reč je o periodu trajanja lokaliteta od 5400. do 4800. godine pre nove ere, utvrđeno istraživanjem Dušana Borića, arheologa iz Kembridža, u Oksfordskoj laboratoriji za materijale. Ako se prisetimo da je pronalazak metala poslednja velika revolucija u istoriji koja je izmenila tok kulturnog razvoja, onda možemo reći da su Vinčanci bili prvi gospodari vatre, tj. najnaprednija civilizacija koja je živela na tlu današnje Srbije i odatle pulsirala ka ostalim delovima Evrope. Da li je prerada metala Vinčanske kulture pulsirala ka istočnjačkim, jesu li se preplitale ili su nastale nezavisno jedna od druge? - Imamo metalurgiju koja se javlja i pre one na Bliskom istoku, ako govorimo u apsolutnim datumima. Više ne važi teorija da “svetlost dolazi sa istoka”. Rezultati ukazuju da se sa Balkana širila nova tehnologija po Evropi, ne sa Bliskog istoka. Nesporno je da je Bliski istok to što jeste, ali uspeli smo da područje primarne metalurgije i pojavljivanja prvih složenih društava “pomerimo” do Dunava, tj. da Balkan priključimo području razvoja najstarijih civilizacija. Nije glavni rezultat kazati da je Balkan u potpunosti nezavisan od istočnjačkih uticaja jer govorimo o kontaktima koji su postojali i pre šestog milenijuma. Ali, možemo da srušimo barijere i ispravimo tzv. Levantsku paradigmu da sav napredak potiče sa istoka. Ima li nekih tragova koji ukazuju na mogući kontinuitet između Lepenskog vira i Vinčanske kulture? - Ne postoji jasan arheološki kontinuitet između ovih dveju kultura. U kontekstu pojavljivanja prve rude bakra, malahita, imamo tragove iz poslednjih slojeva naseljavanja Lepenskog vira, koji je hladno obrađivan. Bitno je istaći da je stanovnik istočne Srbije u ono vreme imao svest o svom okruženju i resursima. Cela istočna Srbija bogata je bakrom i zapravo negde vrvi od tih novih zaključaka kako je ta metalurgija mogla da nastane, ali su potrebna dalja istraživanja. Ako je Vinčanska kultura najstarija u Evropi, može li se govoriti da je ona pulsirala prema Egiptu, Vavilonu, Mesopotamiji? - Što se analiza tiče, mi trenutno imamo kredita da tvrdimo da je ceo ovaj proces obrade metala nastao na Balkanu, ali to je malo verovatno, i verujem da će novi nalazi sa Bliskog istoka brzo izjednačiti ovu poziciju. Ne verujem u teorije o jednom centru napretka, više u razmenu iskustava, trgovinu i komunikaciju među ljudima. Kada pričamo o prvim državama na Bliskom istoku, one nastaju oko 3000. pre nove ere, što je oko 2.500 godina daleko od perioda o kome pričate. Kako ste uopšte stigli do Londona i najsavremenijih laboratorija u kojima ste potvrdili ono što su godinama arheolozi u Srbiji naslućivali? - Pošto nije bilo uslova raditi arheometalurgiju ozbiljnije u našoj zemlji, pronašla sam na Internetu kurs na UCL institutu za arheometalurške studije. Konkurisala sam, i bila primljena sa još šest ljudi iz raznih delova sveta. Moj mentor, jedan od najcenjenijih svetskih arheometalurga, Tilo Reren, bio je presrećan što se neko sa Balkana uopšte javio sa predlogom istraživanja Vinčanske kulture, jer se radi o aktuelnoj temi u evropskoj preistoriji. Deo novca koji mi je bio potreban za master studije došao je iz FP6 programa “Marija Kiri”, deo iz Fonda za mlade talente Republike Srbije, Ministarstva kulture i Tokio fonda Univerziteta u Beogradu. Koliko je trajalo istraživanje u Londonu i da li su metode zaista dovoljno relevantne za takve zaključke? - U Londonu se radilo o najbolje opremljenom institutu za tu vrstu analiza na svetu, i najboljem nastavnom kadru koji vodi program, i nije bilo dilema da naš materijal treba proučavati samo sa najboljim instrumentima. Za potrebe istraživanja, Tilo Reren i ja došli smo u Narodni muzej u Beogradu, pregledali oko 1.000 nalaza, izdvojili oko četrdesetak za istraživanje, a svi su pronađeni od istraživača Belovoda Duška Šljivara. To je veoma osetljiv arheološki materijal. Sličan je zemlji i ukoliko nema “zarobljenog” metala u sebi koji patinira zelenom bojom, teško se može primetiti. Tih pet grama bilo je dovoljno da istraživanja pokažu da su belovodski kovači poznavali kraj u kome su živeli, da su eksperimentisali dok nisu došli do ekstrakcije metala. Drugi set analiza rađen je u Nemačkoj u laboratoriji za arheometriju kod čuvenog profesora Ernsta Pernicke, gde smo odredili geološko poreklo materijala. To je analiza merenja odnosa izotopa olova u materijalu koji ima specifičan “otisak” u zavisnosti od toga sa kog depozita dolazi. Ima li dokaza da je Belovode povezano na neki način sa drugim vinčanskim lokalitetima u Srbiji? - Radili smo i izotope pločničkih alatki (lokalitet u južnoj Srbiji), i pronašli otiske slične belovodskoj zguri. Sada možemo da pretpostavimo da su Belovođani i to proizvodili ili da je eksploatisan jedan te isti resurs bakra. Istina je da ne postoji nijedan lokalitet sa radionicom bakra sem Belovoda, i to je verovatno bio veoma važan centar. To je već tema mog doktorskog rada, koji sam prijavila na UCL-u. Kakav značaj za Srbiju imaju rezultati tog istraživanja? - To treba dobro plasirati, u akademskom svetu i široj populaciji, kako bi Srbija prepoznala svoje nacionalno blago. Nauka je na našoj strani. Ovako rani datumi ukazuju na ekskluzivnost nalaza i obećavaju dalja istraživanja, ali je zato potrebno da se uključe svi organi, jer je momenat više nego povoljan. Mi smo obavili istraživanje gde smo uspeli da rekonstruišemo najstariji tehnološki proces topljenja bakra. Uspeli smo da povežemo belovodsku zguru sa Rudnom glavom, najstarijim rudnikom bakra u Evropi. O ovome što smo uradili postojale su teorije koje su izneli pioniri arheometalurgije u Srbiji: Miodrag Grbić, istraživač Pločnika i Borislav Jovanović, istraživač Rudne glave. Može li Srbija iskoristiti Vinčansku kulturu u turističke svrhe? - Apsolutno. Smatram da se u bliskoj budućnosti mogu napraviti arheološka sela, gde bi se rekonstruisale radionice bakra i eksperimentalno izvodio proces; radi se o veoma atraktivnoj ponudi za turiste, jer je to prva evropska civilizacija, i prvi kovači bakra. Postoji veliki broj ideja koji bi od Vinče napravili turističku atrakciju ravnu Exit-u ili Guči, ali je potrebno partnerstvo sa državom da se one i ostvare. Za sve ovo potrebna je dalja afirmacija ovih rezultata u svetu. Stručnjaci iz Evrope su zainteresovani da dođu i nastave istraživanje, ali je potrebno naći novac za doktorat, kako bismo uopšte mogli da nastavimo rad. Kako komentarišete tezu Radivoja Pešića da je uz pomoć vinčanskog pisma rastumačeno etrursko pismo? - Radivoje Pešić nije arheolog. Uradio je zanimljivo istraživanje, ali nema dokaza za tu tvrdnju. Ne postoji dokazani kontinuitet između Vinčanaca i Etruraca. Vinča je sama po sebi dovoljno sjajna i neverovatna kultura da bi neko morao da je ulepšava. Izvesno je da tu postoji sistem određenih simbola i znakova i fascinantno je da se javljaju na svim lokalitetima urezani bez ikakvog reda na keramici. Verovatno jeste neka vrsta sistema komuniciranja koji zaslužuje stručnu pažnju. S obzirom na to da su svetski arheolozi prihvatili vašu tezu, ima li nekakvih praktičnih ponuda o nastavku istraživanja? - Rezultati su na kongresu u Vankuveru sjajno prihvaćeni. Vratila sam se sa ponudama da Belovode bude posebno poglavlje svetske preistorije, kao i da rezultate objavimo u određenim žurnalima... Radi se o istraživanju koje potpuno “ljulja” temelje evropske arheologije. Ipak, kažem, radi se o pionirskom istraživanju, o master tezi koja predstavlja veliki broj analiza na tako malom uzorku. Neophodno je nastaviti potragu i proširiti istraživanje na celu kulturu, što je tema mog doktorskog rada u Londonu. Međutim, na primer, Belovode i ove godine nije dobilo dovoljno novčanih sredstava za nastavak istraživanja. Tražimo partnere u inostranstvu. Britanski muzej želi da dođe i da nastavi iskopavanja zajedno sa nama. Buknulo je i niko nema pitanja, jer su analize veoma nedvosmislene. Nema više nagađanja. Nauka je pokazala istinu. Na nama je da u istu uložimo, jer će se višestruko vratiti. Doktorat ukoliko bude novca Miljana Radivojević u Londonu je nagrađena za najbolju master tezu na koledžu UCL ,a od britanske vlade, uz podršku Edžit Fondacije Dušana Kovačevića, dobila je 45 000 funti koje će iskoristiti za doktorske studije. - To je polovina potrebnog novca za doktorske studije koje će zapravo biti nastavak ovog istraživanja. Koštalo bi manje da je, recimo, Srbija u Evropskoj uniji, jer je za zemlje članice školarina pet puta niža. Sada pišem sponzorima i tražim novac. Imam formiranu ekipu za istraživanje, koja ima svetski ugled, a u mrežu uključujem ljude iz raznih istraživačkih institucija. Želim da se posle doktorskih studija vratim u Srbiju, jer imam viziju izgradnje regionalnog centra za arheometalurška istraživanja, koji ne postoji u okolini. Naša otkrića su početni impuls koji treba dobro iskoristiti, jer se u arheologiji ovo dešava veoma retko. Ovo je sigurno jedna od većih prilika da se Srbija promoviše kao zemlja bogatog arheološkog nasleđa koji se može naći u svetskoj turističkoj ponudi i graditi pozitivan imidž u zemlji i van nje, kaže Miljana Radivojević.